- 13 Sep 2017, 13:47
#2800065
Imam koleginicu sa susednog smera na faksu koja je jedna mnogo strava osoba, vrlo je samopouzdana i prosto zrači pozitivnom energijom. 
Nismo prijatelji, ali eto ćaskamo nekad na puš-pauzama. I nisam je dakle video od maja/juna, kad je bio kraj semestra.
Pre par dana smo zajedno polagali ispit. Kasnila je nekih 10ak minuta, tiho se izvinila profesoru i sela u drugi kraj sale. Za 3-4 meseca koliko je nisam video, ugojila se dobrih 15-20kg. Odmah se javila da polaže, bila je zadihana, govorila je brzo i završila je za manje od 5 minuta.
Dok je čekala da profesor upiše ocenu već je bila preznojena, kolena su joj klecala, bila je baš vidljivo anksiozna, potpuno druga osoba. Profesor se otegao sa upisivanjem njene ocene - nije mogao da je nađe u sistemu, pa nakon što ju je našao trebalo mu je 100 godina da upiše poene po rubrikama, pa da to sve prepiše u indeks i sve je to trajalo i trajalo... a ona na ivici da dobije napad panike. Pogledala je u mene u jednom trenutku, izgledala je kao da će da zaplače.
Osmehnuo sam joj se i pokazao fige u fazonu 'srećno!', i ona se osmehnula meni. Profesor je konačno upisao ocenu, ona se rukovala s njim, mahnula meni i izašla napolje.
Ovo je bilo u nedelju, i ja i dalje razmišljam o tome. Očigledno joj se desilo nešto loše, i mnogo mi je žao da je vidim takvu. Pomislio sam da joj se javim, ali mislim da nije primereno... istovremeno želim da joj pomognem ali i osećam da nemam pravo da je 'sažaljevam' i mešam joj se u život, jer, rekoh, nismo bliski.
Pa me to navelo na razmišljanje o empatiji generalno, i pre svega o iskazivanju empatije. Kada osećate empatiju, i prema kome(/čemu)? Kada i kako je iskazujete? Pravite li razliku između empatije i sažaljevanja? Koliko vam je važno u životu da dajete, a koliko da primate empatiju? Kome, i od koga?
Discuss.
Nismo prijatelji, ali eto ćaskamo nekad na puš-pauzama. I nisam je dakle video od maja/juna, kad je bio kraj semestra.Pre par dana smo zajedno polagali ispit. Kasnila je nekih 10ak minuta, tiho se izvinila profesoru i sela u drugi kraj sale. Za 3-4 meseca koliko je nisam video, ugojila se dobrih 15-20kg. Odmah se javila da polaže, bila je zadihana, govorila je brzo i završila je za manje od 5 minuta.
Dok je čekala da profesor upiše ocenu već je bila preznojena, kolena su joj klecala, bila je baš vidljivo anksiozna, potpuno druga osoba. Profesor se otegao sa upisivanjem njene ocene - nije mogao da je nađe u sistemu, pa nakon što ju je našao trebalo mu je 100 godina da upiše poene po rubrikama, pa da to sve prepiše u indeks i sve je to trajalo i trajalo... a ona na ivici da dobije napad panike. Pogledala je u mene u jednom trenutku, izgledala je kao da će da zaplače.
Osmehnuo sam joj se i pokazao fige u fazonu 'srećno!', i ona se osmehnula meni. Profesor je konačno upisao ocenu, ona se rukovala s njim, mahnula meni i izašla napolje.
Ovo je bilo u nedelju, i ja i dalje razmišljam o tome. Očigledno joj se desilo nešto loše, i mnogo mi je žao da je vidim takvu. Pomislio sam da joj se javim, ali mislim da nije primereno... istovremeno želim da joj pomognem ali i osećam da nemam pravo da je 'sažaljevam' i mešam joj se u život, jer, rekoh, nismo bliski.
Pa me to navelo na razmišljanje o empatiji generalno, i pre svega o iskazivanju empatije. Kada osećate empatiju, i prema kome(/čemu)? Kada i kako je iskazujete? Pravite li razliku između empatije i sažaljevanja? Koliko vam je važno u životu da dajete, a koliko da primate empatiju? Kome, i od koga?
Discuss.
