- 25 Feb 2011, 05:28
#2150632
Već neko vreme primećujem da imam problem sa okolinom po pitanju mnogo stvari. Isprva, moram priznati, mnoge osobine za koje mi je prigovarano nisam želeo ni da konstatujem a kamo li da ih pripišem sebi i pokušam da popravim nešto. Primetio sam da očigledno zbog nekih svojih frustracija stalno težim tome da ispadnem najpametniji i da moja bude poslednja. Na kraju se obično pokajem, i gotovo uvek dođem u situaciju da se izvinjavam i iskupljujem. Osim toga, mislim da sam nekako preopterećen sobom na pogrešan način. Previše mesta ostavljam za "Ja, ja, ja" momente, ili ti samopromociju u glupim i irelevantnim situacijama, mesto da se posvetim introspekciji i radu na sebi. Umem, takođe, da budem jako tvrdoglav i vrlo često, zbog nemogućnosti da priznam da je neko drugi u pravu, padam u vatru i otpočinjem svađu. Što je najgore, neke od ovih osobina vrlo uspešno negujem, jer sam određenog dela ipak svestan, i na kraju skapiram da grešim, ali sve to dolazi u pogrešnom trenutku, kada su pogrešne stvari rečene i(ili) urađene. Fali mi ono, što kažu ljudi, "da izbrojim do deset" pa da istupim sa stavom. Gotovo uvek dođem u situaciju da ne saslušam celu informaciju, a već imam formiran zaključak, koji je, kao što se da pretpostaviti, pogrešan. Ne sumnjam u svoj intelektualni potencijal, a opet često zvučim kao nekakva polupismena, neotesana prostačina čija je sposobnost percipiranja realnosti poput desetogodišnjeg deteta. I na kraju, ono što me najviše nervira jeste to što mi emotivni doživljaj vrlo često zaseni objektivno mišljenje i onda naravno donesem pogrešan sud. Kako vi izlazite na kraj sa vašim lošim osobinama? Prepoznajete li koje su i trudite li se da ih ispravite?
(razume se dolazi i do situacija kada nakon što priznam da sam pogrešio jednu stvar, sagovornik odluči da mi prišljamči krivicu tamo gde je objektivno nema, a onda nekako uplašen da se ne ogrešim ponovo, krenem da se izvinjavam i za šta nisam kriv)
(razume se dolazi i do situacija kada nakon što priznam da sam pogrešio jednu stvar, sagovornik odluči da mi prišljamči krivicu tamo gde je objektivno nema, a onda nekako uplašen da se ne ogrešim ponovo, krenem da se izvinjavam i za šta nisam kriv)
