Poslednjih nekoliko godina drug organizuje gledanje ES kod njega na gajbi. Uvek se nesto izjalovi pa stignem na pola prenosa, samo mi otvore vrata, zasade me u stolicu i kazu da cutim i gledam. Ja probam da pratim al' mi obavezno olabavi koncentracija posle dvadesetak sekundi i onda bas kad se neko oklizne, isfalsira, stagod, bas kad nesto zanimljivo udje u kadar i svi krenu da se smeju i uzasavaju i komentarisu, ja primetim da sam se zablentavila u neku tacku, dal u heklani milje na televizoru, dal u keramicke figurice u vitrini, dal u luster. Posle se samo isfrustriram i promuknem od silnog, upornog, a kazu i napornog, zapitkivanja: ''a ko, a ko...?'' i ''a gde, a gde...?''. Ove godine me nisu ni zvali, pitam se zasto.. :-D
Sto se muzickog dozivljaja tice, koji je btw kako vidim i najzagrizenijim ljubiteljima ES od sekundarnog znacaja, pola one pesme na koju upadnem, mozda i cujem. Posle mi sve budu iste k'o ta polovina, pa se pitam dal ta ''clap your hands, here we go'' melodija koja mi se mantra po mozgu dolazi iz moje glave ili iz televizora. Eventualno, ako nesto muzicki ekstra odudara postoje dobre sanse da ja to primetim, ali me kvalitet tih pesama-iznenadjenja nikad nije iznenadio, dno dna i izlizana krshina k'o i sve ostalo.
Juce sam se setila ES nesto pred kraj samog prenosa pa posto sam bila dokona i posto je mojim noktima trebao jedan manikiring, reko' 'ajde i to da vidimo... Stigla sam da cujem/vidim i zapamtim sledece:
1. simpa svedjanku u vatrostalnom odelu sa najfejk osmehom ever
2. severinu; omg, sta joj se desilo sa usnama kad su se onoliko rastjopale??? brrrrr
3. finland; jeftini najjeftiniji glam rock in the world ever, muzicki tako mediokritetan da mi se ucinilo da cujem svoj disk new york dollsa iz drugog srednje kako cvili od muke
4. francuskinja
lajtmotiv cele price, ko s marsa da je pala
5. jermeni-nista morbidnije nisam vid'la jos od kako su na tv pustili snimak onih fundamentalista kako odrubljuju glave nekim nesrecnicima. Znaci, stvarno...
