Mislim da dosta radim na sebi, i generalno se sama sebi vise svidjam nego pre npr. par godina.
Ali me takodje iskreno nervira kada mi bilo ko diktira u kojem smeru treba da se menjam i sta treba da tretiram kao slabost. Recimo, ja generalno ne volim veliko drustvo i bolje funkcionisem jedan na jedan i u maloj grupi, tipicni sam introvert koji bezi od guzve i hrani se intimom. Takodje imam prijatelja koji je ekstrovertan, ali introspektivan. Posle nekih losih dogadjaja u zivotu, poceo je da oseca cesto paniku u vecim socijalnim situacijama, odnosno socijalnu anksioznost. Sa time se borio odlaskom kod psihologa, kaze da mu pomaze. Ovde bih samo primetila razliku izmedju nas dvoje - iako nam je problem gotovo isti, on je odlucio da potrazi pomoc, dok meni to nikada nije palo na pamet zato sto nama dvoma baseline jednostavno nije isti, On zeli da se vrati u normalu, dok bi meni isto resenje predstavljalo nesto veoma tesko i stresno, i pitanje je da li bih ikada naucila da zaista uzivam u socijalisanju koje njega hrani. Tako da treba dobro sebe poznavati i znati u kojem je pravcu prirodno razvijati sebe, a u kojem treba razmotriti da li je poenta samo uglavljivanje u drustveno-najprihvatljivije kutijice.
Sorry. Malo sam razocarana jer me je osoba do koje mi je veoma stalo ponovo stavila u situaciju gde se od mene ocekuje da budem social butterfly sto sam time and time again pokazala da nisam
jos spoji to sa lenjoscu i antisocijalnoscu sa motoom "radi stvari cisto koliko moras da ne umres" i eto mene.
pa sta ja znam, doing my best. Nisam blizu cilja, vrv je to dobro jer bih teze odrzavao postignuto. Mozda.