Bootstrap Framework 3.3.6

[heksagon123]

Imam video na tu temu- odličan je.
https://youtu.be/2NNr_GDMZwQ" target="_blank
Imam I poduži tekst na tu temu i isto je odličan.
https://highline.huffingtonpost.com/art ... oneliness/" target="_blank
Mislim da se isto tiče i lezbi, iako autor ovdje navodi samo gay muškarce. Vrlo je slično i kod nas. Čak i onaj period od pet godina koji u prosjeku trebaju od samospoznaje homoseksualnosti pa do službenog outanja u kojem pojedinac zapravo i preživi najviše psihičkog oštećenja na neki način što za posljedicu može imati ptsd i sl.

[zemun1998]

epidemija gej usamljenosti je jako zeznuta stvar, to olako pogadja queer osobe koje nisu mentalno stabilne sto moze imati posledice, lazni stereotipi o lgbt populaciji koja vecina strejtera ima, utice na deo naseg mentalnog zdravlja

[hippo...]

Mislim da vlada generalno epidemija usamljenosti ne samo medju gej populacijom. Jbg ocemo brzo da zivimo, zivcani smo. Cena mora da se plati.

[heksagon123]

Mislim da vlada generalno epidemija usamljenosti ne samo medju gej populacijom. Jbg ocemo brzo da zivimo, zivcani smo. Cena mora da se plati.

[/url]epidemija gej usamljenosti je jako zeznuta stvar, to olako pogadja queer osobe koje nisu mentalno stabilne sto moze imati posledice, lazni stereotipi o lgbt populaciji koja vecina strejtera ima, utice na deo naseg mentalnog zdravlja

Da, ali mi smo zaista specifična grupacija. Mi patimo od stresa koji je povezan s time da smo manjina tj. " minority stress" kako se navodi u tekstu. S time da za razliku od vjerskih manjina, rasnih manjina ili bilo kojih drugih, naša manjina može doživjeti odbacivanje i od vlastite obitelji, odbacivanje od prijatelja, pa čak i odbacivanje i od pripadnika naše vlastite manjine.
Što se tiče ljubavnog života- mi smo pod konstantnom napetosti i stresom. Čak i obično držanje za ruku predstavlja izvor frustracije i nedoumica - da li da to uradim ili ne, hoće li me tko napasti, ima li čudnih ljudi okolo mene itd. Da ne napominjem činjenicu da smo kao manjina osuđeni na online aplikacije čak i više nego što su straight ljudi- i to su pokazala neka istraživanja.
Usamljenost+ dosada ( pogotovo s petka navečer pa do ponedjeljka) pretstavlja neku opasnu kombinaciju u kojoj su ljudi u stanju donositi loše odluke - droga, alkohol, rizični seks preko online aplikacije itd.
To je bila poanta.
Čak i u današnje doba kada se u nekim zemljama legaliziraju istospolni brakovi, ta količina stresa, depresije i usamljenosti kod naše manjine ne jenjava.
Mi je svi nosimo i to nema veze s time koliko smo stabilni jer određena doza stresa nam je baš svima zajednička, nebitno o tome kako izgledamo ili koliko se dobro uklapamo u društvo. Mi toga možda nismo svjesni, ali to je tako...
Da ne napominjem da mnogi gay ljudi žive u sredinama gdje nemaju gdje izaći onako od puberteta pa na dalje . Tu je konstantno prisutan strah od momenta realizacije pa do prihvaćanja sebe pa čak i na dalje. sama ta činjenica da nemaš gdje izaći s partnerom i plesati, zabavljati se i pokazati neki znak privrženosti toj osobi je strašna i strašno djeluje na psihu koliko god to netko htio ili ne htio priznati.
Znam i sama koliko mi je teško kada upalim neku od online aplikacija i vidim 20-50 jednih te istih žena. Manjina smo i to boli i otežava i ostavlja posljedice na ama baš svima. I da, čini nas usamljenijima, iako naravno ima i striaght ljudi koji su usamljeni, ali i sami vidite da oni ne moraju brinuti barem o tim problemima i nemaju taj nivo stresa.

A 2015 study found that gay people produce less cortisol, the hormone that regulates stress. Their systems were so activated, so constantly, in adolescence that they ended up sluggish as grownups, says Katie McLaughlin, one of the study’s co-authors. In 2014, researchers compared straight and gay teenagers on cardiovascular risk. They found that the gay kids didn’t have a greater number of “stressful life events” (i.e. straight people have problems, too), but the ones they did experience inflicted more harm on their nervous systems.

Annesa Flentje, a stress researcher at the University of California, San Francisco, specializes in the effect of minority stress on gene expression. All those little punches combine with our adaptations to them, she says, and become “automatic ways of thinking that never get challenged or turned off, even 30 years later.” Whether we recognize it or not, our bodies bring the closet with us into adulthood. “We don’t have the tools to process stress as kids, and we don’t recognize it as trauma as adults,” says John, a former consultant who quit his job two years ago to make pottery and lead adventure tours in the Adirondacks. “Our gut reaction is to deal with things now the way we did as children.”

Even Salway, who has devoted his career to understanding minority stress, says that there are days when he feels uncomfortable walking around Vancouver with his partner. No one’s ever attacked them, but they’ve had a few assholes yell slurs at them in public. That doesn’t have to happen very many times before you start expecting it, before your heart starts beating a little faster when you see a car approaching.

But minority stress doesn’t fully explain why gay men have such a wide array of health problems. Because while the first round of damage happens before we come out of the closet, the second, and maybe more severe, comes afterward.

[Markiza]

Heksagon123, svaka ti je zlatna. I stresno je, mnogo je stresno, ko živ ko mrtav. Neko ume da odjebe, ignoriše sve te probleme koji nas pogađaju, od samospoznaje tj. autovanja samom sebi, drugima, do prve veze, do ostvarivanja nekog zajedničkog života, mada se slažem da i na njih sve to ostavi traga. (Bar dobar deo svog vremena potrošiš ako ne već živce.) Ali ipak većina najebe, kortizol gotovo da i ne proizvodimo.

[zemun1998]

ali meni je najinteresantija stvar sto se pojedini desnicari (necu da kazem svi, zato sto ima desnicara koji su uz lgbt populaciju) konstantno negiraju sta nauka kaze o nama, samo da bi dobili politicke poene a srozali zivot lgbt gradjana

najgore od svega toga sto smo kao zajednica deo politickih desavanja, sto je jako tuzno i bezobrazno sa druge strane

[hippo...]

Nisam citala tekst samo sam onako napisala sta mislim o samom naslovu. Ups. Kapiram sve to, jeste sve tako kao sto si napisala. Mislim da svaki pojedinac bilo koje manjine treba da radi na tome da se ne oseca kao manjina koliko god mu to nekad bude natrljavano na nos. Ja sebe prosto ne dozivljavam kao manjinu zbog svoje seksualne orijentacije. Vise se osecam kao manjina u smislu pojimanja sveta, vremena, odgovornosti, zrelosti i toga. Ali nema sta da se osecam lose zbog toga jer ne vidim da gubim bilo sta zbog toga sto shvatam svet malo drugacije od ostalih koji vide samo pare, seks, misle samo na svoje dupe, gaze preko svakoga pa i sebe.
Mislim da samo ne treba sebe samosazaljevati i sam sebe smatrati manjinom jer ljudi ako nanjuse da se plasisy zgazice te.

[Mage]

[/url]Ja sebe prosto ne dozivljavam kao manjinu zbog svoje seksualne orijentacije. Vise se osecam kao manjina u smislu pojimanja sveta, vremena, odgovornosti, zrelosti i toga.

Vrlo je moguce da se ovako osecas upravo zato sto JESI manjina

Ja sam dugo vremena pripisivao raznorazne paterne svog razmisljanja i ponasanja tom nekom svom "karakteru" (ili ti, eto ja sam prosto tako nekako magicno drugacijeg razmisljanja i to nema veza sa tim sto sam gay). Medjutim, kako vreme ide sve vise shvatam da se gotovo sve moje "karakterne crte" i nacini razmisljanja/ponasanja mogu objasniti mojom seksualnoscu i cinjenicom da sam deo veoma ugrozene manjine.

Sav taj stres, strah, bol, neizvesnost, usamljenost su doveli do toga da imam veoma negativan pogled na zivot generalno i da imam poteskoca da verujem ljudima i da se povezem sa njima.

Moj ceo "survival mode" u kome se cesto nalazim je direktna posledica svega toga.

Mislim da se toga nikada necu u potpunosti osloboditi, ali vremenom ucim da sebe volim, razumem, i stedim vise.

[Markiza]

^
Apsolutno se slažem sa tobom.
Znam strejt parove koji su gotovo nesposobni, nepodobni, psihički oboleli, pod lekovima, dobar deo svog života proveli po bolnicama (i ovo nije nikakvo omalovažavanje, ti ljudi su samo žrtve sistema, porodice, okoline, nametnutih porodičnih vrednosti) ALI koji dobijaju sav vetar u leđa sa svih strana da žive zajedno, da stvaraju porodice, da rađaju, kupuju im se stanovi, kuće, svi brinu o njima, roditelji, babe, dede, strine, tetke, ujaci, prijatelji, poznanici i tako dalje, da im ništa ne fali do kraja života. Finansijska podrška, emotivna podrška, SVE. I naravno, uglavnom ne ispadne ništa od toga, a i ako ispadne, rode se deca o kojoj svi brinu samo ne ti roditelji jer nisu sposobni za to.
Elem, što jedem govna sad, jedem, jer nasuprot njima, jedan LGBT par ne da ne dobije ništa od gore navedenog nego te i jebu svi ti isti sa svih strana u raznim pozama da ti otežaju život što više mogu, da te rastave od devojke/dečka (patetično, kliše, znam ali tako je), da te rastave kao u španskim sapunicama, itd. Sve se apsolutno promenilo, svi odnosi.

Konkretno moji roditelji evo već dosta godina čekaju da padnem u svakom smislu i da se onda dovučem kući pa da me oni nahrane i napoje i onda do smrti maltretiraju psihički govoreći mi kako su bili u pravu. i naravno, uz to, ajd sad da te udamo, kad ćeš da rađaš, itd. Ne menjaju ploču apsolutno nimalo.No, to je neka druga tema.
U survival modu sam, i na neki način lonely, povučena, zatvorena(laprdam samo ovde), i dosta mi je da svoje dragoceno vreme trošim na bitke sa ljudima oko sebe umesto na lepe stvari. A trošim ga čak i kada ne želim, jer to prosto ne može da se izbegne.
Ranije sam se dosta autovala prijateljima a response je bio sačuvaj bože, od ignorisanja onog što su čuli (to i sad traje) do neslaganja (traje takođe).

[Hys.]

Au ala ja imam sreće.

Verujem na prvom mestu što mi je porodica bila skroz supportive a na drugom što patim od hroničnog oboljenja kurca ko šta misli.

Čak i u trenutku kad keva nije bila supportive, kad je videla da sam ozbiljna, i tad sam rekla to je moj život oćeš nećeš. Realno, ona je samo pokušala, ma jedan incident, ali moj odgovor je bio tako brutalan da je morala da se prikupi i bude her old cool self. I skroz sam to mislila, već sam bila u fazonu nećemo uopšte komunicirati ako ne prihvatiš. Ispostavilo se da se plašila da to znači da neću imati dece a znala je da ih želim.

Iskreno, najiskrenije, trudim se da razumem momenat gde nema podrške od roditelja, nikakve, a osoba i dalje nije autovana a samostalna je - kao u tvom slučaju Markiza, Zaista bih volela da skapiram zašto? Ni bivša ni sadašnja nisu autovane zvanično i ja se jako trudim da razumem ali ne ide mi baš 100 odsto.

Što se tiče prijatelja, isključivo i samo imam one koji su gej frendli, Oduvek. Lonli sam jer je većina otišla u tri lepe iz ove zemlje, jbg.

[hippo...]

[/url]

[/url]Ja sebe prosto ne dozivljavam kao manjinu zbog svoje seksualne orijentacije. Vise se osecam kao manjina u smislu pojimanja sveta, vremena, odgovornosti, zrelosti i toga.

Vrlo je moguce da se ovako osecas upravo zato sto JESI manjina

Ja sam dugo vremena pripisivao raznorazne paterne svog razmisljanja i ponasanja tom nekom svom "karakteru" (ili ti, eto ja sam prosto tako nekako magicno drugacijeg razmisljanja i to nema veza sa tim sto sam gay). Medjutim, kako vreme ide sve vise shvatam da se gotovo sve moje "karakterne crte" i nacini razmisljanja/ponasanja mogu objasniti mojom seksualnoscu i cinjenicom da sam deo veoma ugrozene manjine.

Sav taj stres, strah, bol, neizvesnost, usamljenost su doveli do toga da imam veoma negativan pogled na zivot generalno i da imam poteskoca da verujem ljudima i da se povezem sa njima.

Moj ceo "survival mode" u kome se cesto nalazim je direktna posledica svega toga.

Mislim da se toga nikada necu u potpunosti osloboditi, ali vremenom ucim da sebe volim, razumem, i stedim vise.

Nope. Ne mislim da to sto sam gej ima veze sa nekom mojom usamljenoscu jer ne osecam nikakav pritisak zbog toga sto sam gej ni od koga, niti sam u kontaktu sa takvim ljudima. Jos jedan dokaz tome je to sto moje drustvo nije iskljucivo gej. Zapravo samo jedna osoba u mom okruzenju je gej. Veliki broj gej ljudi koje znam imaju one karakteristike koje sam gore napisala koje ne razumem zasto postoje i kako ljudi ne uvidjaju da su jako autodestruktivne. Tako da moj problem sa ljudima se prozima medju svim strukturama i nema veze sa tim sto sam gej ina veze sa tim sto necu da trosim vreme na ljude koji to ne zasluzuju.

[Markiza]

[/url]Au ala ja imam sreće.

Verujem na prvom mestu što mi je porodica bila skroz supportive a na drugom što patim od hroničnog oboljenja kurca ko šta misli.

Čak i u trenutku kad keva nije bila supportive, kad je videla da sam ozbiljna, i tad sam rekla to je moj život oćeš nećeš. Realno, ona je samo pokušala, ma jedan incident, ali moj odgovor je bio tako brutalan da je morala da se prikupi i bude her old cool self. I skroz sam to mislila, već sam bila u fazonu nećemo uopšte komunicirati ako ne prihvatiš. Ispostavilo se da se plašila da to znači da neću imati dece a znala je da ih želim.

Iskreno, najiskrenije, trudim se da razumem momenat gde nema podrške od roditelja, nikakve, a osoba i dalje nije autovana a samostalna je - kao u tvom slučaju Markiza, Zaista bih volela da skapiram zašto? Ni bivša ni sadašnja nisu autovane zvanično i ja se jako trudim da razumem ali ne ide mi baš 100 odsto.

Što se tiče prijatelja, isključivo i samo imam one koji su gej frendli, Oduvek. Lonli sam jer je većina otišla u tri lepe iz ove zemlje, jbg.

Jesam autovana mojoj madre, nisam htela ali me direktno pitala, onda rekla babi(i ocu), "Unuka ti je lezbejka." ali sa sprdnjom i da me kao ponizi.
Ne moze da shvati da, posto sam bila u vezi sa muskarcima, ne mnogo njih, sa jednim je bila duga veza, da sam sad odjednom lez. Veruje da sam poludela, bolesna, da sam zavedena, i da me treba spasavati....u sve veruje (i svakog drugog krivi) osim u pravo stanje stvari. Mislim da sam pisala ovde negde da je cak gatare posecivala zbog mene, a verujem da to i dalje radi. Mislim da to sve govori.....

Imale smo los odnos i pre svega ovoga, odavno, a sad je bas nikakav. Ona je od onih majki koja bez pardona kopa po mojim licnim stvarima i dan danas, da vidi koje lekove pijem, kakav donji ves nosim, od koga mi stize poruka, itd, Od onih koje postavljaju pitanja tipa, a kako to toliko radis a ne mozes stan da kupis, nemas ni auto, nemam decu, nemam ovo, nemam ono, nemam troskove...dok svi oni zive u udobnosti dve kuce, ne placaju kiriju, dobre plate, solidne penzije.

Sto se prijatelja tice, svi moji su u mestu odakle sam, retko idem tako da vise i nemam prilike da razgovaram sa njima o tome. Ovde gde sam sa Galatejom (mali grad), vidjamo se i kao nesto druzimo mozda sa par ljudi. Ranije je bilo vise, ali kad je jedna (Galat. prijateljica s posla) trazila da se ljubimo pred njom da ona to gleda kao jer nije pobogu nikada videla - smucilo mi se sve. Opet, jedna druga je sve kao ok sa nama u 4 zida a zapravo nas se stidela, itd. Znamo nezvanicno za neke lez parove ovde ali se ne poznajemo, niti iniciramo upoznavanje iz nekoliko razloga, a najpre zato sto su jako autohomofobicni. I tako....

[heksagon123]

[/url]

[/url]Ja sebe prosto ne dozivljavam kao manjinu zbog svoje seksualne orijentacije. Vise se osecam kao manjina u smislu pojimanja sveta, vremena, odgovornosti, zrelosti i toga.

Vrlo je moguce da se ovako osecas upravo zato sto JESI manjina

Ja sam dugo vremena pripisivao raznorazne paterne svog razmisljanja i ponasanja tom nekom svom "karakteru" (ili ti, eto ja sam prosto tako nekako magicno drugacijeg razmisljanja i to nema veza sa tim sto sam gay). Medjutim, kako vreme ide sve vise shvatam da se gotovo sve moje "karakterne crte" i nacini razmisljanja/ponasanja mogu objasniti mojom seksualnoscu i cinjenicom da sam deo veoma ugrozene manjine.

Sav taj stres, strah, bol, neizvesnost, usamljenost su doveli do toga da imam veoma negativan pogled na zivot generalno i da imam poteskoca da verujem ljudima i da se povezem sa njima.

Moj ceo "survival mode" u kome se cesto nalazim je direktna posledica svega toga.

Mislim da se toga nikada necu u potpunosti osloboditi, ali vremenom ucim da sebe volim, razumem, i stedim vise.

Apsolutno se slažem s tobom.

[heksagon123]

[/url]

[/url]Au ala ja imam sreće.

Verujem na prvom mestu što mi je porodica bila skroz supportive a na drugom što patim od hroničnog oboljenja kurca ko šta misli.

Čak i u trenutku kad keva nije bila supportive, kad je videla da sam ozbiljna, i tad sam rekla to je moj život oćeš nećeš. Realno, ona je samo pokušala, ma jedan incident, ali moj odgovor je bio tako brutalan da je morala da se prikupi i bude her old cool self. I skroz sam to mislila, već sam bila u fazonu nećemo uopšte komunicirati ako ne prihvatiš. Ispostavilo se da se plašila da to znači da neću imati dece a znala je da ih želim.

Iskreno, najiskrenije, trudim se da razumem momenat gde nema podrške od roditelja, nikakve, a osoba i dalje nije autovana a samostalna je - kao u tvom slučaju Markiza, Zaista bih volela da skapiram zašto? Ni bivša ni sadašnja nisu autovane zvanično i ja se jako trudim da razumem ali ne ide mi baš 100 odsto.

Što se tiče prijatelja, isključivo i samo imam one koji su gej frendli, Oduvek. Lonli sam jer je većina otišla u tri lepe iz ove zemlje, jbg.

Jesam autovana mojoj madre, nisam htela ali me direktno pitala, onda rekla babi(i ocu), "Unuka ti je lezbejka." ali sa sprdnjom i da me kao ponizi.
Ne moze da shvati da, posto sam bila u vezi sa muskarcima, ne mnogo njih, sa jednim je bila duga veza, da sam sad odjednom lez. Veruje da sam poludela, bolesna, da sam zavedena, i da me treba spasavati....u sve veruje (i svakog drugog krivi) osim u pravo stanje stvari. Mislim da sam pisala ovde negde da je cak gatare posecivala zbog mene, a verujem da to i dalje radi. Mislim da to sve govori.....

Imale smo los odnos i pre svega ovoga, odavno, a sad je bas nikakav. Ona je od onih majki koja bez pardona kopa po mojim licnim stvarima i dan danas, da vidi koje lekove pijem, kakav donji ves nosim, od koga mi stize poruka, itd, Od onih koje postavljaju pitanja tipa, a kako to toliko radis a ne mozes stan da kupis, nemas ni auto, nemam decu, nemam ovo, nemam ono, nemam troskove...dok svi oni zive u udobnosti dve kuce, ne placaju kiriju, dobre plate, solidne penzije.

Sto se prijatelja tice, svi moji su u mestu odakle sam, retko idem tako da vise i nemam prilike da razgovaram sa njima o tome. Ovde gde sam sa Galatejom (mali grad), vidjamo se i kao nesto druzimo mozda sa par ljudi. Ranije je bilo vise, ali kad je jedna (Galat. prijateljica s posla) trazila da se ljubimo pred njom da ona to gleda kao jer nije pobogu nikada videla - smucilo mi se sve. Opet, jedna druga je sve kao ok sa nama u 4 zida a zapravo nas se stidela, itd. Znamo nezvanicno za neke lez parove ovde ali se ne poznajemo, niti iniciramo upoznavanje iz nekoliko razloga, a najpre zato sto su jako autohomofobicni. I tako....

Bukvalno, bez pretjerivanja, meni je dolazilo kao klinki da se ubijem kad sam skontala sve o sebi. Često si znam misliti, pa jebote, da sam barem malo bi ( makar 5 posto)- ja bi zatomila to da sam lezba sto posto i forsirala bih tih pet. Ne znam, nemojte se smijati sad, ali ja se bojim da kad završim obrazovanje i zaposlim se, da ću biti još osamljenija. Da ću umrijeti sama i strunuti u stanu a niko neće ni znati- pogotovo ako roditelji umru prije mene. To mi je najveći strah. Nisam uopće sretna sto se tiče ičega nekako. Od svih ljudi na svijetu, roditelji me najviše vole, a ni oni me ne prihvaćaju. Meni treba dati diplomu za lažljivost prvo. Lažem ko pas sve njih jer od outanja nemam ništa; samo razdor koji ne želim. I ne, pobogu, ne želim se maknuti od roditelja jer bih bila jako depresivna i tužna i još osamljenija... Zato što sam te seksualne orijentacije moj pogled na svijet i je depresivniji nego sto bi bio inače iz razloga koje je Markiza objasnila.
Jednostavno, sto se tiče mog privatnog života, ne vidim budućnost. Voljela bih pomagati drugima jer sam previše osamljena. Smatram da bih pomagajući drugima, nesvjesno pomogla sebi. Često tako i bude. Ja sam vječita kukavica koja će se cijeli život skrivati valjda i sama od sebe. Ja vam momentalno živim u filmu da je sve super, moji problemi ne postoje, lezbijstvo negiram i sama sebi pošto sam već jako dugo sama pa zašto da i ne nastavim jer ionako ne mogu upoznati nikoga, a i ako nemam curu nemam ni tajnu i ne moram ništa od nikoga sakrivati niti lagati ikoga ...moj trenutačni mentalni sklop. Znam da je jadno....
+ Nadam se u dubini duše da će me lezbijstvo proći. Znam da zaslužujem metak u čelo zbog ovoga, ali evo... Vjerujem da je to zbog previše negativnosti... I da, i moja majka je mene ismijavala kad sam joj rekla da sam lezba. Ali ono, baš ismijavala. Mada, uvijek mi je rekla da ima osjećaj da sam to i da joj je to najveći strah u životu- da se lezbijstvo ne vrati lol. Koda patim od karcinoma. Ja vam mislim da bi ona radije voljela od mene celibat nego lezbijstvo. Mislim, i živim u tehničkom celibatu, ali sam i osamljena - ne u smislu da bi se jebala, nego sam osamljena, kao sama na svijetu.

[Hys.]

A psihoterapeut/kinja?

Mislim i na markizu i heksa.

Drugačije sam sagrađena, brutalna sam po pitanju sopstvene sreće (što ne znači da nemam empatiju) ali ako me neko ne razume i ne prihvata sečem iz života bez pardona.

To shvatam tek kad čitam vaše postove - sva moja "trpljenja" su bila zbog toga što mi je odgovaralo da trpim - na primer long distance RL.

Takav mi je muž, takva je bila bivša, takva mi je bila majka i očuh - je l me nećeš? E pa ne moraš.

I da, to se odnosi(lo) i na blisku porodicu i prijatelje. Ako me nećeš kakav/a jesam onda ti ni ne trebam.

Ćao, zdravo, ima ko hoće.

Nasledstva nas nisu zanimala, ma ništa. Je-be-mi-se ži-vo.

A ljubav koja je uslovljena time da se pretvaram da sam nešto što nisam - još manje. To nije ljubav i ne zaslužuje moje vreme.

[Markiza]

No money for shrink.

Inače, sve trpim i svakoga trpim jer bih da viđam bratance, a mogu da ih viđam samo kad odem u rodni kraj. I viđam ih jednom u godinu dana pa i dve, što je prosto kao da ih i ne viđam. Osećam strašno veliku želju za njima i to mi uglavnom bude najveći blocker da nekad normalno fukncionišem. Stariji više ne želi ni da razgovara sa mnom telefonom, i naravno, sve zato što ga kljukaju raznoraznim informacijama. Na stranu loneliness, navikla sam.

[Mage]

[/url]brutalna sam po pitanju sopstvene sreće (što ne znači da nemam empatiju) ali ako me neko ne razume i ne prihvata sečem iz života bez pardona.

Same here

I mislim da je ovakav pogled na zivot dosta cest u LGBT populaciji. Prosto, moras preziveti i sacuvati sebe (i svoju srecu) kako god znas i umes i to podrazumeva gomilu zrtvi i teskih izbora (sve ima svoju cenu jbg). Vecina ljudi nije prisiljena na tako tezak poduhvat da mora bukvalno da isece najblize clanove porodice iz svog zivota kao da je kancer.

I to znanje, da ne mozes ni najblizima da verujes i da nadjes utehu kod njih, te cini usamljenom i ogorcenom osobom za koju nista nije "sveto". Kad svhatis koliko je ljubav zapravo uslovna (cak i ona sto navodno ne bi "smela" biti), skontas kolko je sve to jedan veliki bullshit i od tog saznjanja nema povratka. Bices ogorcen i cinican do kraja zivota.

[emo_haos_]

a sta tek biva kada se ta epidemic u-merge-uje sa time deficiency epidemic-om

[heksagon123]

[/url]A psihoterapeut/kinja?

Mislim i na markizu i heksa.

Drugačije sam sagrađena, brutalna sam po pitanju sopstvene sreće (što ne znači da nemam empatiju) ali ako me neko ne razume i ne prihvata sečem iz života bez pardona.

To shvatam tek kad čitam vaše postove - sva moja "trpljenja" su bila zbog toga što mi je odgovaralo da trpim - na primer long distance RL.

Takav mi je muž, takva je bila bivša, takva mi je bila majka i očuh - je l me nećeš? E pa ne moraš.

I da, to se odnosi(lo) i na blisku porodicu i prijatelje. Ako me nećeš kakav/a jesam onda ti ni ne trebam.

Ćao, zdravo, ima ko hoće.

Nasledstva nas nisu zanimala, ma ništa. Je-be-mi-se ži-vo.

A ljubav koja je uslovljena time da se pretvaram da sam nešto što nisam - još manje. To nije ljubav i ne zaslužuje moje vreme.

Ja to u psihijatre inače ne vjerujem, ni u psihologe.
Napisala sam ovaj post u teškom pms-u pa se isplakala pišući ga pa potom otišla da se najedem ko krava i osjetila sreću tada. Šta reć. Uglavnom, nije sve toliko crno, ali na momente baš je. Ne znam. Tužna sam iz razloga koji su samo meni znani. Tužna sam što se nitko ne veseli mojoj budućnosti i suživotu s nekim. Samim time ni ja nemam toliko volju da ostvarujem išta.

[Markiza]

Čini mi se da si baš mlada, te se možda okolnosti, između ostalog, i ti promeniš. Apsolutno nisam ista kao npr pre 15 god (mada mislim da su ta razdoblja i kraća). Kao da su dve, tri različite osobe. Ako ti neka velika promena bude prethodila to će biti samo uz osamostaljivanje, svoj posao, stan, itd.

[Hys.]

Markiza, ja idem besplatno kod terapuetkinje u DZ i odlicna je.

[Speculum Columbae]

ja idem na psihoterapiju već godinu dana, od kako mi se zdravstveno stanje ozbiljno pogoršalo zbog trusnih perioda u životu i zahvaljujući odluci da se pobrinem za sebe sam ostao živ.

Usamljen jesam, ali to je conditio humana, izlišno je reći. Nije ni ono ravna crta, već meandrira.

Sa druge strane da patrijarhat i naše društvo gleda kako god može da podrije ne samo individualni život gej osobe već osobito veze (bilo kakve vrste i definicije) je takođe značajan faktor. Gej ljudi naravno nisu za to krivi, ali jedino mogu da se bore.

Etička nam je dužnost da se borimo za sopstveni integritet, ali i jedni za druge, ne možemo se prepustiti struji i puštati da drugi vode naše borbe.

Da poentiram - ako se to može tako uopšte nazvati - ne mislim da postoji nekakva inherentna vrsta gej usamljenosti (ili epidemija kako sugerira naziv teme), ali da patrijarhat doprinosi da gej ljudi budu usamljeni i otuđeni, doprinosi.

[Markiza]

[/url]Markiza, ja idem besplatno kod terapuetkinje u DZ i odlicna je.

Believe me, isla bih ja ovde gde sam nego nemaju ni hirurgiju, ni ginekologa cak, nemaju nista, jer su kao Beogradska opstina pa te salju za svaku glupost u Bg (a ici u Bg i daleko i skupo i naporno sa nasim prevozom).

[zemun1998]

nadam se da cemo opet svi srecno ziveti kao sto su nekada LGBT uzivale u slobodama u nekadasnjoj antickoj Grckoj

[heksagon123]

[/url]nadam se da cemo opet svi srecno ziveti kao sto su nekada LGBT uzivale u slobodama u nekadasnjoj antickoj Grckoj

Isuse Bože ne. Bolje nam je sad, vjeruj mi.


Iako je antička Grčka bila kolijevka demokracije, po pitanju prava žena nije se baš isticala. Stari Grci nisu žene uzimali odveć ozbiljno, a o njima su stovrili i neke prilično čudne predrasude. Ponajprije, nisu shvaćali lezbijke ne mogavši zamisliti da dvije osobe mogu voditi ljubav bez penetracije. Stoga su zaključili da se lezbijke rađaju s divovskim klitorisima, svojevrsnim ‘ženskim penisima’ i da je to uzrok ženske homoseksualnosti. Ta se ideja održala mnogo duže nego što se moglo pretpostaviti. I prije nešto više od stotinu godina slavni je bečki psihijatar Sigmund Freud vjerovao da veličina klitorisa stoji iza čitavog fenomena lezbijstva.

Grci nisu željeli da njihovi robovi gube vrijeme vodeći ljubav naokolo, pa su im nametnuli obavezu nošenja pojasa nevinosti. Robinje bi nerijetko bile podvragavane infibulaciji odnosno obrezivanju vanjskih genitalija. Robovima i robinjama na genitalije bi stavljali i metalno prstenje što je značilo da će čak i osjećaj seksualnog uzbuđenja biti vrlo bolan. Prsten je mogao skinuti jedino gospodar koji je imao ključ. Uz takav izbor – prstena na genitalijama ili pojasa nevinosti – mnogim robovima bilo je bolje pristati na to da budu eunusi. . Mi bi vjerojatno bili u ovoj grupi ljudi koje smo sreće jer jedini koju su imali prava na seksualne slobode koje se često povezuju s homoseksualnošću ( zapravo se radilo o PEDOFILIJI ili homoseksualnosti iz nekih vjerskih razloga) su bogati i moćni


Stari su Grci nerijetko imali mlade ljubavnike. Da bi došli do njih, nudili bi im žive pijevce u zamjenu za seks što je bio gotovo pouzdan način da se pridobiju osjećaji, a zatim i tijela mladaca. Usto bi stariji partner preuzimao na sebe obavezu da dječaka-ljubavnika kupljenog pijetlom poučava mudrostima života. No, stariji bi obično ‘pokupili’ one dječake koji su bili najljepši, a ne one kojima je najviše trebala poduka. Kupivši ih pijetlovima, dječaci bi postali stalna pratnja starijim muškarcima sve do trenutka dok im ne bi počele rasti dlake na licu. Kada bi im iznikla brada bio je to znak da su postali odrasli. Tada je na njih došao red da uzmu pijevca u ruke i njime ‘kupe’ svoga dječaka.