Bootstrap Framework 3.3.6

[Kragi]

Znas kako, ja sam nakon oceve smrti dobio udeo u kompletnoj imovini a samim tim se osecao poprilicno slobodno i samozivo da zivim kako mi volja.
Ako se nekome nesto ne bi dopalo mogao je samo ili da se beskonacno svadja sa mnom (ako sam raspolozen) ili da se seli
U tudje zivote se nisam mesao, niti sam dozvoljavao da se bilo ko mesa u moj.
Mnogo godina kasnije smo taj zivotni sablon usvojili kao standard. Sad vec nema nikakvih problema.

[Wilhelmina]

Pa, takve stvari umnogome zavise od materijane situacije, barem se tako pokazalo u mojim i bliskim iskustvima.
Konkretno, oko zivota u BGDu... jedno je ako mislis da se sama snalazis po velikom gradu i da zivis od sopstvenog rada. Sasvim drugo ako su roditelji ili roditelj ti koji bi trebalo da te 'obezbede' do pronalaska posla ili slicno. U prvom slucaju se i ne pitaju toliko, u drugom - pa, sve zavisi od njih i njihovog razumevanja, nazalost.
ne bih ti znala reci nista oko rodbine, sa njima sam u potpuno otudjenom odnosu i takav mi najvise odgovara. A ne upadam u rasprave o ispravnosti ili neispravnosti seksualnog opredeljenja. Natuknem da je svacija licna stvar sta radi u krevetu i od mene dosta.

[Ulix]

U mojoj porodici se od svakog oduvek očekivalo da donosi sopstvene odluke, te sam bio lišen bilo kakvih njihovih pritisaka.
Sto puta sam donosio odluke koje se nisu dopadale mojoj užoj ili široj porodici, ali niko nikada nije ni pokušao da me spreči u tome. (Izuzetak je eventualno to što su svim silama pokušavali da me spreče da upišem medicinu; naravno, nije im pošlo za rukom, ali mi je i dalje interesantno koliko su se trudili da mi ogade taj izbor, a da zapravo nisu imali nikakav meni shvatljiv razlog.)
U principu, da sam ja popustljiviji i blaži, možda bi i pokušavali nekako da utiču na moj život, ali oni vrlo dobro znaju da ću ja svakako da uradim ono što želim, zato što je to moj život. A to znaju zato što su me vaspitali da budem takav i zato što su i oni sami takvi.

[Leda_]

...klimas glavom i radis po svome.
U prici je uglavnom samo gubljenje vremena. Ono sto tebi treba je akcija. Tj, mama ce te uvijek smatrati djetetom - i to je u neku ruku normalno. Ono sto treba da uradis je da pokazes da si odrasla osoba. Ne Dokazes, samo Pokazes.
Dovoljno si odrasla, pametna si i nisi nesposobna......A kad jednom VIDE da si ti odrasla osoba koja se sama stara o sebi - onda neces imati potrebe da ih u to ubjedjujes.

Mislim da nije lako samo klimati glavom.Mozdra gresim?.
Slazem se da ce je majka uvek smatrati detetom ali se ne slazem da je to normalno...Ali dalje kazes da treba da pokaze da je odrasla osoba.Znaju oni to itekako ali smatranjem detetom ja to povezujem samo da im je jako stalo do nje.

Opet ponavljam, i kad VIDE da ume da se srara o sebi uvek ce brinuti jer strahuju i dosta vremena treba da prodje da je ne smatraju detetom.

Da li si vezana toliko za svoje roditelje Orlando?

Mislim da oni jesu.

Da li gresim ovo sto sam napisala?

[m..]

Kako vam polazi za rukom, ako vam polazi?
Koliko to ima ili nema veze sa samopouzdanjem ili samopoštovanjem?

Kako razviti tu veštinu?
Znam da ću za nepunih godinu dana morati da pravim krupne životne odluke (posao, definitivno izmeštanje u Beograd bez obzira na tuđe želje i slike o meni) a i dalje često stičem utisak da nekim ljudima ne dopire do ušiju to da stvarno ne mogu biti trajno gde jesam ili da nedovoljno ozbiljno shvataju moje stavove.

Da se razumemo, moji stavovi se poštuju: može se polemisati o ovome ili onome sa manje ili više međusobnog uvažavanja.
Ali iz nekog razloga i dalje misle da sam dete, iako realno, od sveg potomstva pokazujem najviše ,,životne'' sposobnosti.
Dodatni faktor je to što je polovina porodice u fazonu rodovsko plemenske zajednice gde se ne odstupa od volje većine. Ja uz njih nisam rasla, niti su me oni vaspitali, ali znam da ću sa njima imati najveće probleme.

I najveći problem je što ja sa prvim pritiskom koji uključi omalovažavanje i degradiranje ili a)počnem da plačem, od muke ili b)prsnem, iznapušavam ih, i budem označena kao egocentrik koji nema poštovanja ni obzira ni prema kome.

klasika, bar za srbiju. zapravo ti vise trebas njima nego oni tebi, al za zivu glavu ne bi priznali.

mene je sinoc otac probudio, pitao me dokle cu jos da radim na ovom poslu. alo bre, on bi na more pa mu odgovara da ne radim da bih mogla da se bavim njegovim obavezama. ja sam mu rekla da cu raditi ovaj posao dok god budem mogla pa sledeci pa do smrti. nije ni cudo sto nikad nije hteo da mi pomogne ni oko cega, ni majka. oni hoce da se bavim njihovim zivotima, a ne svojim. ja bar od svoje 11 godine znam da sam sama i da ne mogu na njih da racunam, jer su u neku ruku idioti. (o da, cesto sam bila optuzivana sa sebicluk i samozivost, najcesce onda kad je trebalo da radim protiv sebe u njihovu korist), podrsku nisam mogla da ocekujem, ali su mi podmetali noge konstantno i urusavali moje samopouzdanje.

ne treba nikom nista da objasnjavas, niti ocekuj da te shvate ozbiljno. ti radi onako kako mislis da treba. shvatice da si se odselila tek kad se odselis i ne, nece ti pomoci u tome. to su klasicne srpske porodice, jebiga to ide tako.

ti radi tu svoju stvar, radi slobodno tiho i iza njihovih ledja. i ne dozvoli da te provociraju i obeshrabruju. a ovi ostali, ko ih jebe.

prosto moras da shvatis da si velika, da ti niko nece pomoci (jer ima druge planove za tebe) i ne ocekuj njihovu moralnu podrsku.

drugo, pre ce podrzati ove mladje, koji su manje nezavisni. oni ce prosto bolje (a istovremeno i losije) proci.

radi svoju stvar i ne obaziri se, ne trosi energiju na to jer ne mozes tu nista da promenis, samo se bezveze iscrpljujes.