- 01 Sep 2010, 18:37
#1963343
Podstaknut temom o polasku u prvi razred opet sam poceo da kopam po proslosti. Iako su mi sve uspomene drage pojedine izbegavam jer ostavljaju osecaj praznine zbog koga gubim volju za zivotom. Svoj zivot delim u tri perioda, onako kako ih je sam zivot formirao.
Prvi deo se odnosi na period od rodjenja '85 pa do pocetka rata 1991. Rodjen sam i ziveo u Daruvaru, malom i prelepom gradu u Zapadnoj Slavoniji. Svakog leta idem tamo iako znam da sebe tamo vise ne vidim. Koreni vuku nemilosrdno i Hrvatska ce mi zauvek biti domovina.
Treci deo mog zivota pocinje dolaskom u Srbiju, pocetkom 1998. Doselili smo se u Mladenovac potpuno neocekivano i tu smo vec 13 godina. Nikada se nisam navikao na taj grad i nikada necu. U poslednje 4 godine sam uglavnom u Beogradu i tu nalazim delove sebe, potpuno izmenjene novim zivotnim iskustvima ali opet dovoljno bliske da mogu da ih prigrlim kao svoje.
Period zivota koga ne volim da se prisecam jer ostavlja gorak ukus u ustima, jeste ratni period koji sam proveo u istocnoj Hrvatskoj, tadasnja Krajina. U sred noci smo dosli u nepoznato malo mesto,Ilok, smesteni smo u prvu praznu kucu na koju smo naisli. Kao da je juce bilo, secam se sledeceg jutra. Probudio sam se i krenuo u razgledanje kuce i dvorista koje cu u narednih 6 godina zvati domom. Mama je svaki dan govorila da cemo se uskoro vratiti kuci i nije bilo razloga da joj ne verujem. Strah u ocima preostalog hrvatskog stanovnistva nisam shvatio sve do pred kraj osnovne skole. Moja porodica je bila jedna od onih kojima nije bilo bitno gde i sa kim zivimo, dok god smo zivi. Brzo smo se sprijateljili sa komsijama i ja sam se odmah vezao za baka Ankicu koja mi je svako vece donosila sveze mleko. Poceo sam da zaboravljam rodni grad... Jedino sto me je podsecalo bile su majcine suze u sred noci. Najrodjeniji su nam ostali u Slavoniji i prosli su meseci dok nismo saznali da li su zivi.
Kad je skola pocela ja sam bio srecan. Konacno nesto da mi odvuce misli od toga kad ce tata opet morati na ratiste i da li ce se vratiti. Skola kao i svaka druga, sem sto je ova bila moja. A sve ovo ne bih pisao da nisam naleteo na ovu sliku
Sat vremena nisam mogao da prestanem da placem. Sve ono sto sam 13 godina potiskivao odjednom nezadrzivo mi se vraca u misli i tuga me obuzima. U nekom skrivenom delu mog secanja ovo drvo predstavlja dom, pravi dom. Pod njim sam 6 godina provodio skoro svaki veliki odmor. U toj travi su snovi nastajali.
Tu smo stvorili neki svoj svet gde smo bili bezbedni. U daljini smo ponekad culi eksplozije granata ali tu nam niko nije mogao nista. I bili smo srecni. Jos nismo bili optereceni zaljubljivanjem i pubertetom, postojali su samo igra i smeh. U svom tom haosu rata nama je bilo dozvoljeno da bar na kratko budemo deca.
Uspomene su jos lepse nego sto ih ja recima mogu opisati. Ilok je malo mesto i staro je oko 1000 godina. Jos uvek su vidljiv tragovi starog madjarskog kraljevstva a pogotovo Otomanskog carstva. Osnovna skola, vrtic, muzej i crkva okruzeni su zidinama starim vise od 600 godina. A izvan zidina se nalazi park kome u mom umu nikad nece biti ravnoga.
Trinaest godina je proslo otkako sam zadnji put video to moje imaginarno carstvo. Znam da mogu sutra da odem tamo ako pozelim. Ali bojim se, bojim se da je sve drugacije. Izmenjeno. Inace se ne bojim promena u zivotu, naprotiv, stremim ka istima. Ali ovo je deo zivota koji zelim da ostane takav kakvim ga se secam, nestvaran i savrsen.
Ne znam zasto uopste pisem ovo, pretpostavljam da zelim da podelim bedak sa vama.
Prvi deo se odnosi na period od rodjenja '85 pa do pocetka rata 1991. Rodjen sam i ziveo u Daruvaru, malom i prelepom gradu u Zapadnoj Slavoniji. Svakog leta idem tamo iako znam da sebe tamo vise ne vidim. Koreni vuku nemilosrdno i Hrvatska ce mi zauvek biti domovina.
Treci deo mog zivota pocinje dolaskom u Srbiju, pocetkom 1998. Doselili smo se u Mladenovac potpuno neocekivano i tu smo vec 13 godina. Nikada se nisam navikao na taj grad i nikada necu. U poslednje 4 godine sam uglavnom u Beogradu i tu nalazim delove sebe, potpuno izmenjene novim zivotnim iskustvima ali opet dovoljno bliske da mogu da ih prigrlim kao svoje.
Period zivota koga ne volim da se prisecam jer ostavlja gorak ukus u ustima, jeste ratni period koji sam proveo u istocnoj Hrvatskoj, tadasnja Krajina. U sred noci smo dosli u nepoznato malo mesto,Ilok, smesteni smo u prvu praznu kucu na koju smo naisli. Kao da je juce bilo, secam se sledeceg jutra. Probudio sam se i krenuo u razgledanje kuce i dvorista koje cu u narednih 6 godina zvati domom. Mama je svaki dan govorila da cemo se uskoro vratiti kuci i nije bilo razloga da joj ne verujem. Strah u ocima preostalog hrvatskog stanovnistva nisam shvatio sve do pred kraj osnovne skole. Moja porodica je bila jedna od onih kojima nije bilo bitno gde i sa kim zivimo, dok god smo zivi. Brzo smo se sprijateljili sa komsijama i ja sam se odmah vezao za baka Ankicu koja mi je svako vece donosila sveze mleko. Poceo sam da zaboravljam rodni grad... Jedino sto me je podsecalo bile su majcine suze u sred noci. Najrodjeniji su nam ostali u Slavoniji i prosli su meseci dok nismo saznali da li su zivi.
Kad je skola pocela ja sam bio srecan. Konacno nesto da mi odvuce misli od toga kad ce tata opet morati na ratiste i da li ce se vratiti. Skola kao i svaka druga, sem sto je ova bila moja. A sve ovo ne bih pisao da nisam naleteo na ovu sliku
Sat vremena nisam mogao da prestanem da placem. Sve ono sto sam 13 godina potiskivao odjednom nezadrzivo mi se vraca u misli i tuga me obuzima. U nekom skrivenom delu mog secanja ovo drvo predstavlja dom, pravi dom. Pod njim sam 6 godina provodio skoro svaki veliki odmor. U toj travi su snovi nastajali.
Tu smo stvorili neki svoj svet gde smo bili bezbedni. U daljini smo ponekad culi eksplozije granata ali tu nam niko nije mogao nista. I bili smo srecni. Jos nismo bili optereceni zaljubljivanjem i pubertetom, postojali su samo igra i smeh. U svom tom haosu rata nama je bilo dozvoljeno da bar na kratko budemo deca.
Uspomene su jos lepse nego sto ih ja recima mogu opisati. Ilok je malo mesto i staro je oko 1000 godina. Jos uvek su vidljiv tragovi starog madjarskog kraljevstva a pogotovo Otomanskog carstva. Osnovna skola, vrtic, muzej i crkva okruzeni su zidinama starim vise od 600 godina. A izvan zidina se nalazi park kome u mom umu nikad nece biti ravnoga.
Trinaest godina je proslo otkako sam zadnji put video to moje imaginarno carstvo. Znam da mogu sutra da odem tamo ako pozelim. Ali bojim se, bojim se da je sve drugacije. Izmenjeno. Inace se ne bojim promena u zivotu, naprotiv, stremim ka istima. Ali ovo je deo zivota koji zelim da ostane takav kakvim ga se secam, nestvaran i savrsen.
Ne znam zasto uopste pisem ovo, pretpostavljam da zelim da podelim bedak sa vama.
