Secam se vremena, pre dosta godina, kada sam kao devojcica stajala u uglu dojoa, dakle ne na konju, nego na svojim lelujavim nogama, gledala u tatami: pod je delovao taaaaako daleko, da se treba doslovce strmoglaviti nadole, do tatamija, beskrajno daleko od glave, od ociju. I upravo tu leži strah od neuspeha, od stropostavanja na pod, od povreda – u glavi.
Glava puna strepnje, puna straha: nesigurnost, bojazan, neprijatnost neizvesnosti. Zmarci. Strah. Već vidis sebe kao nesrećnu gomilu na podu. Strah.
I kako onda protiv toga? Ukemi.
Polako probaš. Ugrizes cudovište za jezik i krenes da se kotrljas. Prvi put, drugi…
Prebacujes se preko glave, preko boka, navrat-nanos, nekako, kakogod, sav uglast, komičan, teturav, kao pokvareni robot, nespretno mlataras na sve strane, kotrljas ukoso i naopako… Pa, sledece veceri ponovo ugrizes čudovište za jezik i ponovo se kotrljaš: preko glave, navrat-nanos, kao pokvareni robot… I onda, narednog puta, ponovo… ti i cudoviste, navrat-nanos…
Koliko puta uradiš ukemi na treningu? Po starom pravilu, što više vežbaš, sve bolje ide.
Koliko puta te je ukemi spasao u zaista opasnim situacijama? Na plazi ispod klizavog tusa? U šetnji šumom, kada neoprezno staneš na vlažnu mahovinu? Koliko puta si padao sa bicikla? A na poledici? Koliko puta si cuo nekog u dojou da isprica kako se iznenada nasao u vazduhu i instinktivno se skotrljao i ustao, kao da ništa nije bilo?! Svako od nas ima takve price. Dešava se svima, i naravno, dešavaće se i dalje. Ukemi.
Hiljadu ukemija je tek ulaznica kojom otvaras vrata beskrajnom nizu mogucnosti. Tome uopste nema kraja.
Jednom kada prestanes da se pribojavas pada, gubljenja vertikalnosti, ostajanja bez oslonca, osećaćeš se sigurnije i onda kada ga imaš. Bolje ćeš i jahati, necpterecen i umiren saznanjem da ces se relativno bezbedno dokopati poda ukoliko bude potrebe. Bolje ces zamahivati macem, bolje ces trcati, bolje kuvati ili cistiti pod, igrati salsu… ziveti sigurniji u sebe.
Zivot je zlatni rudnik iskustava koja nam stoje na raspolaganju. Ali ne u zvezdama, ne. Sve dok stopalima dodirujemo zemlju, zvezde su nam nedostižne. A da bi prikupili zlatna zrnca, moramo dodirnuti tlo, moramo znati da je u redu prignuti se, prikloniti se tlu citavim telom, sa potpunim puzdanjem da ćemo moći ponovo da se uspravimo.
Ovakvo saznanje nas hrabri da pritegnemo kajase svog zivota i družimo uzde u svojim rukama.
Tajna? Vezbati, disati, rafinirati svoju energiju, uravnotezivati svoje pokrete, saznavati, gledati život u oci, svako malo ujesti kakvo cudoviste za jezik i hodati uspravljene kicme. S ponosom i postovanjem, biti najbolji moguci ti.
Tada pad nece biti nista što ce te trajno spreciti da se pridignes i nastavis svoj korak, svoju bitku ili svoj galop. Uostalom, kakvo mi je to cudovište koje više nema jezik da njime prezrivo mrmlja i suska i palaca?! (Osmeh included!)
tekst je deo članka: Ukemi ili ujdi cudoviste za jezik
http://www.aikidojs.org/index_files/Ukemi.html
preuzet sa sajta:
www.aikidojs.org
u vezi onih koje ne poznajem radice copy/paste 
