Originally posted by Ulix
Originally posted by di_luna
meni oprastanje znaci automatski i zaboravljanje. nema oprostaja u pravom smislu te reci ako ces, sto rece Ledena, negde u malom mozgu da se tripujes.
Ako sam već odlučio da nešto oprostim, onda to podrazumeva i da neću da se tripujem; zbog toga opraštanje nije uvek tako lako. Nije poenta reći "aha, ok, opraštam ti", poenta je da to zaista tako i bude.
U svakom slučaju, oprostio ja ili ne, ostaje da se razmisli o tome kako se došlo do te situacije da neko mora da me laže ili vara ili šta ja znam šta se već može dogoditi, a da zahteva opraštanje. A da bi se to otkrilo, o tome treba razmišljati, a ne zaboravljati.
Oprastanje nikako ne ukljucuje i zaboravljanje.
U prvom momentu, proces oprastanje je svakako "odluka" (kao sto kaze Ulix), dakle, voljna radnja, racionalne je prirode. To je pocetak. Oprost (glupo mi zvuchi rech, ima religijske dimenzije:giggle: ) je zaista uchinjen/prisutan kada se prvo eliminacijom reakcije ega
(koji takodje biva ugrozen, a nazalost je deo svih nas, moramo se nauchiti njegovom prepoznavanju) i potom prelaskom sa voljne radnje -> prochisti srce (patetichno zvuchi, ali ne znam kako drugachije da srochim:lol: ). Drugim rechima, svesni svoje ljubavi prema nekome kao pravog izvora nashe srece koju nam niko ne moze oduzeti, mozemo eliminisati srdzbu, ljutnju, eventualnu ljubomoru, pa chak i strah od gubitka iste osobe. Ako se, iskreno prema sebi, zapitamo da li nam je ostala i trunka "otrova u krvi" usled gubitka poverenja i dobijemo odgovor - ne, znachi da smo zaista oprostili. E, to je tesko, kao sto reche Ulix, ali nije nemoguce...
Oprost, opet, ne podrazumeva ostajanje u vezi sa tom osobom, "davanje druge sanse". Po meni, to je nezavisan proces prochiscenja (nash lichni) za koji smo u trenutku dovoljno zreli ili ne, a sta ce se desavati "u realnosti", to je druga pricha, praktichne prirode...
A, zaboraviti tj. imati amneziju nad nekim takvim dogadjajem gde smo bili stavljeni pred iskusenje optrastanja je pre medicinski sluchaj...
Ne chini mi se da je takav deo puta naseg emotivnog zivota moguce zaboraviti. Nachin prisecanja je, cini mi se, kljucan za prepoznavanje (ne)uspeha oprastanja. I, naravno, nemamo potrebu da se prisecamo ako smo oprostili (sto ne znachi da se necemo setiti kad bi nas neko pitao "je l' ste imali "trzavicu" u vezi?"
)...
off
Boze, nesto tesko varim ovo pecheno pile kad ovoliko pishem na temu...
)
