Bootstrap Framework 3.3.6

[tuzna ptica 2]

nije bas da nemam posledica, slabo jedem, depresivna sam, imam napade panike kao da cu se ugusiti, nemam volje nista da radim kada ona nije pored mene, cak su mi se svakakve crne misli motale po glavi da ne zelim da zivim vise, da ne vidim izlaz. Pijem lekove za smirenje. Zato sam mislila da mi treba hitno strucna pomoc.

Nakon razgovora sa njom i dogovora da malo pustimo vreme da se sve slegne i kada sam osetila da joj falim postalo mi je lakse, jer mi se nada vratila, ali opet... i da budemo zajedno postoje problemi koje ne mozemo same resiti, prvo da prihvatimo sebe, da se izborimo sa sredinom, kako prebroditi zelju za detetom, porodicom...U jednom trenutku pomislim ma mozemo mi to, ako je veza dovoljno jaka prebrodicemo, a u sledecem pomislim ne mozemo vratiti ono sto smo imale, jer me je sa ovim postupkom dovela do ludila,kako cu joj opet verovati, onda opet pomislim nikada nije imala neku posebnu vezu sa muskarcem, ovo joj je prvi put da joj se u zrelom dobu neko stvarno dopadne...dok sam ja imala dva takva iskustva, ali nisam mogla bez nje, niti sam zelela da je povredim, i tako u krug, haos u glavi.

procitala sam ono sto si mi preporucila, sludjena sam sva, zbunjena, godine i godine nagomilanih frustracija, nedoumica i strahova sada je izaslo na povrsinu i udarilo me, pala sam i ne znam kako da se podignem i ako ustanem kako i gde dalje.

[Aven]

Ne znaš ili NEĆEŠ?

Nemoj od sebe raditi bespomoćnu žrtvicu dok god nisi fizički nepokretna, gladna kruha i imaš vremena i energije kuckati po forumu.

Sve ti piše kud, kamo i kako. Dalje se trgni sama.

Sretno.

[tuzna ptica 2]

trenutno sam slaba, moram malo da pustim da prođe, da mi se srede misli, da mogu normalno da funkcionisem. Ne znam ni šta ona želi, čekam da sredi misli i osećanja, jel me voli kao što bi trebalo ili ne. Najradije bih volela da sa njom odem kod nekog stručnog lica, jer mislim da nam obema treba pomoć, previše smo zamrsile odnos, zanemarile se i pustile da to tako ide dok nije puklo, a nekakva osećanja i dalje postoje koja ne možemo da definišemo, strah me je ako nastavimo po starom, bojim se opet ćemo se zanemariti i opet će doći do ovoga ako ne budemo iskrene prema sebi i drugima,a onda sledi pitanje i da li za to imamo snage, da se otkrijemo...

Hvala vam na pomoći, neke interesantne stvari sam saznala ovde, videću šta će do kraja da se dogodi sa nama. Koliko je lepo ovo što smo doživele i posebno, toliko je i teško, zamršeno.
Hvala vam još jednom

[*deni*]

Otkud sad tužna ptica 2 ? Izgleda da je sezona tužnih ptica, koje slomljenih krila padaju baš u forum i ispevavaju svoje balade u visokim lagama.

[tuzna ptica 2]

zaboravila sam sifru, znas li ti u kakvom sam stanju?! Morala sa novi profil da napravim

[Galadriel]

kontam ono šta god da se radi undercover 10 godina pući će

[Galadriel]

[/url]postoje problemi koje ne mozemo same resiti, prvo da prihvatimo sebe, da se izborimo sa sredinom, kako prebroditi zelju za detetom, porodicom...

dok individualno sama sa sobom ne resis ovo, dok se obe u glavi ne stabilizujete i resite sta zelite ne mozes ocekivati uravnotezenu psihu ili zivot.

posle tog procesa mozes da stabilizujes vezu sa njom ili nekom drugom zenom. a do tad haos stres itd

[Aven]

[/url]Izgleda da je sezona tužnih ptica

Sve je dobro dok ne dođu očerupane kokoši.

[alexandermagic]

Pa dobro Aven, kokoš će prE ili kasnije bit očerupana. Sve je ok dok se ne počnu javljati pauni sa očerupanim krasotnim peruškama i repovima, ' nate ?

[tuzna ptica 2]

definitivno je gotovo, ona hoce kako kaze da pokusa "|normalno da zivi", da ima porodicu, kaze nije isto kada te zagrli muskarac i kada je je zagrlim, uzela me za ruku i kaze "vidi iste su", ja je gledam, umirem u sebi i mislim se pa ta te je ruka 10 godina grlila, sta je sad tek shvatas da nije valjala,a tri puta je htela da raskine, pa je odustajala, jer me kao voli nenormalno. Kaze da se mucila poslednjih 5 godina, da bi sa tim tipom mogla biti srecna, da ne bi imala srca da kazemo porodicama za vezu i da nikad ne bismo mogle da zivimo zajedno. Nije mogla dan bez mene,a evo sada moze i da se ne javi, u soku sam. Kada joj saljem poruke kako mi je tesko ona mi kaze da joj ne saljem takve poruke, da je to unesrecuje, da se radujem zbog nje sto je nasla nekog i moze biti srecna, da je tu za mene kao prijatelj, ako necu tako sta da radi...

Ujutru imam krize, probudim se i shvatim sta je realnost, onda me uhvati panika, tesko disem, pocnem da se tresem, osetim strah i bol u grudima. Svi su znali da smo jako povezane, to se osecalo, videlo... sta se s njom desilo tih mesec dana odsustva ko zna...

Inace htela sam da vas pitam da li vase porodice znaju za vase opredeljenje, da li zelite porodicu sutra, decu, na koji nacin mislite da to ostvarite i kako u Srbiji iko moze da zivi slobodno sa ovim opredeljenjem?

[emo_haos_]

da li te lekove za smirenje piješ na svoju ruku? pažljivo sa tim medikamentima.
...
sat po sat, dan po dan, mesec po mesec... one step at the time, što bi rekli.

[gnossienne]

Pusti je da ide svojim putem. Ljudi se rastaju i to ti je to.
Nemoj joj se javljati, odboluj svoje i pusti to kako se ona osjeća. Ako ti treba podrška stručnog lica idi, ali bez nje. Vaši putevi su se razišli.

[Srklet]

propast ljubavi je uvijek dobra prilika za propitivanje i analizu samoga sebe.
ono što je u ovoj priči, između ostaloga, zanimljivo jest činjenica da ljubav i ljubavna veza an sich ne vode u emancipaciju niti oslobađaju od autohomofobije. kako god čovjek okrene, to je uvijek proces koji čovjek mora proći sam sa sobom, iako uvijek postoje vanjski utjecaji.
ovdje imamo primjer dvije djevojke koje su bile deset godina zajedno u vezi a da nisu ni do kraja osvijestile svoju seksualnu orijentaciju niti su iz nje uspjele sazdati nekakav seksualni identitet. ljubavi očito nije manjakalo, o čemu svjedoči ovdje iznesena bol.
stoga mi se čini da bi otvaračica topica trebala prvo sama sa sobom riješiti te važne stvari oslobađanja od autohomofobije i emancipacije. nakon toga ne bi bilo ni toliko teško odgovoriti na ona pitanja koja su postavljena u njenom zadnjem postu.

[Hys.]

^ aferim.

[bas bleu]

ja uopste ne mogu da verujem da je moguc ovoliki stepen neosvescenosti kod nekog ko je u kasnim dvadesetim/ranim tridesetim i ko je bio deset godina u lezbejskoj vezi - pa makar i u srbiji. i jos da postoji tolika odlucnost da se nista sto je ponudjeno kao savet ne uzme u bar u razmatranje. i taj naricaljski mentalitet.
meni je strasno tesko da budem bar not unkind

[blenta]

imali smo masu takvih vec na forumu

i da, tuzno je

[bas bleu]

ne znam, blento, da je bas bio ovaj nivo promasene emancipacije. vise je bilo onih jesam li ili nisam, jel mi je drug ili drugarica i generalno su mladji bili. ovo je osoba koja je navodno deset godina bila u lezbejskoj vezi.

[blenta]

da, imali smo par i takvih
ja vise puta dobih public reprimand zbog prozivanja za takvih stvari

(10+ ozbiljne veze, niko ne zna sem njih, sistemsko laganje, pitanja o devojkama i zenidbi ...)

[bas bleu]

e pa te nisam ispratila. ali ovo je toliko strasno, na milion nivoa.

[Galadriel]

ajde da sudimo

[Macan86]

[/url]definitivno je gotovo, ona hoce kako kaze da pokusa "|normalno da zivi", da ima porodicu, kaze nije isto kada te zagrli muskarac i kada je je zagrlim, uzela me za ruku i kaze "vidi iste su", ja je gledam, umirem u sebi i mislim se pa ta te je ruka 10 godina grlila, sta je sad tek shvatas da nije valjala,a tri puta je htela da raskine, pa je odustajala, jer me kao voli nenormalno. Kaze da se mucila poslednjih 5 godina, da bi sa tim tipom mogla biti srecna, da ne bi imala srca da kazemo porodicama za vezu i da nikad ne bismo mogle da zivimo zajedno. Nije mogla dan bez mene,a evo sada moze i da se ne javi, u soku sam. Kada joj saljem poruke kako mi je tesko ona mi kaze da joj ne saljem takve poruke, da je to unesrecuje, da se radujem zbog nje sto je nasla nekog i moze biti srecna, da je tu za mene kao prijatelj, ako necu tako sta da radi...

Ujutru imam krize, probudim se i shvatim sta je realnost, onda me uhvati panika, tesko disem, pocnem da se tresem, osetim strah i bol u grudima. Svi su znali da smo jako povezane, to se osecalo, videlo... sta se s njom desilo tih mesec dana odsustva ko zna...

Inace htela sam da vas pitam da li vase porodice znaju za vase opredeljenje, da li zelite porodicu sutra, decu, na koji nacin mislite da to ostvarite i kako u Srbiji iko moze da zivi slobodno sa ovim opredeljenjem?

Ok...Slišaj sad.
Nemoj više da joj pišeš.Švaki put kad joj pišeš daješ sebi lažne nade i očekuješ da će ona da se nešto predomisli ili da ti nekako kaže da će se stvari vratiti na star a to neće da se desi.Ako tako nastaviš nećeš se maći s tog mesta gde si sad i biće samo gore i gore.Isto tako se potrudi da se ne viđaš s njom uopšte.Znači prekidaj kontakt skroz!Moraš tako na neko neko vreme inače ćeš se teško pomiriti s tim da je to gotovo i nećeš moći da se odvežeš od nje nego ćeš ostati tako ukopana da žališ za tom vezom koja ionako nije išla.
Drugo,nemoj da se kaješ!Nikako nemoj da se kaješ.To je nešto u šta si ušla zato što si sama želela i,isama kažeš koliko si je volela.Da nisi ušla u tu vezu sad ne bi patila što je to propalo,ali možda nikada ne bi ni shvatila da možeš toliko da voliš!
Zamisli da se nisi upustila u tu vezu,ne bi volela toliko,ne bi možda ni znala koliko ustvari možeš da voliš.Ovako bar znaš za šta si sposobna i koliko sebe možeš da posvetiš osobi koju stvarno voliš...
Nemoj sad da na silu ubeđuješ sebe da je to neki izuzetak,da to nisi ti,da nikad više nećeš moći tako da voliš...Naravno da možeš!Pomiri se sa sobom i prihvati to što jesi,i daj sebi šansu da se opet zaljubiš i da opet voliš...
I ako želiš da živiš bar malo normalno moraš prvo da samu sebe prihvatiš i da se pomiriš sa tim da kakva god da si to si ti...Da se ne obazireš mnogo na to šta drugi govore ili misle i da skupiš dovoljno hrabrosti da radiš ono što stvarno želiš....
A nju pusti.Ništa drugo nemožeš sem toga...Baš zato što kažeš da je toliko voliš onda bi trebalo da se pomiriš sa njenom odlukom pa koliko god da ti je teško...I treba da nastaviš dalje sa životom,onako kako tebi odgovara!

[Zvonki]

Macane svaka ti cast

[Macan86]

hvala

[Sanja Steppenwolfin]

deset godina se nesto raspada i onda u jedanaestoj crvena svetla, sirene i potrebna pomoc hitno.

gotovo sad, odeee

[bern]

[/url]nije bas da nemam posledica, slabo jedem, depresivna sam, imam napade panike kao da cu se ugusiti, nemam volje nista da radim kada ona nije pored mene, cak su mi se svakakve crne misli motale po glavi da ne zelim da zivim vise, da ne vidim izlaz. Pijem lekove za smirenje. Zato sam mislila da mi treba hitno strucna pomoc.

ne bi škodila.

iako ti je teško, ja ću morati biti grub, ne prema tebi koliko o opštoj ideji "ne mogu da živim bez njega/nje". valjda smo svi jedinke za sebe. ne znam zašto sebi dozvoliti da se upadne u onaj trip "tražim drugu polovinu". šta to znači? da svi hodamo svijetom kao životinje u mesari, presječene napola? koje su to količine nesigurnosti, neautentičnosti, neimanja sopstvenog "ja" slivene u taj neki koncept "moja druga polovina"? kad se tome doda odbijanje da se prizna deksualni identitet, eto žurke u glavi "veće od života".

i ne znam zašto nekme stavljati taj teret "ne mogu da živim bez tebe". kakav egoizam, kakva sebičnost. kakvo negiranje stvarnosti, koja te onda šamara kao tebe sada.

naravno da možeš da živiš. i naravno da će sve proći. ali, potrudi se malo.

[tuzna ptica 2]

Trudim se, ali prosto sam zbunjena. S jedne strane ovo sam i mogla ocekivati, zanemarile smo se, otudjile, usled pritiska sredine, najblizih precutno smo odustale jedna od druge, ali smo nastavile odnos, kakav-takav. U poslednje vreme smo bile toliko očajne da smo se dogovorile da ako neka od nas nađe čoveka s kojim može da izgradi odnos, da bude s njim, a mi ćemo biti jedna za drugu uvek tu.

S druge strane, evo desilo se... ona je našla tog nekog, a ja se sa dušom rastajem. Shvatam da ne želim to. Doživljavam naš odnos kao nešto posebno da bi ona ili ja mogla tako nešto da prekine i iako sam prećutno odustala od nas, nikad ne bih imala snage da prekinem, ili bih se ubrzo predomislila. Ne bih mogla biti sa drugim, a da ona pati i iznenadila me je ta njena odlučnost, istrajnost, snaga, jer ona to može.

Nakon toga slede pitanja u glavi šta sam ja, šta ću sada, kome da se obratim za pomoć. kako ću bez nje, mogu biti okružena sa milion ljudi meni je dosadno ako s njom ne delim trenutke. Ne znam šta ću od sebe, pogotovo što me ubija pomisao da uživa sa drugim i da je sa mnom bila nesrećna, onda pitanja zašto je onda provela toliko dugo u vezi... baš kao što je neko napisao haos u glavi.

[tuzna ptica 2]

Nismo krile vezu od svih, u početku smo govorile, klinke... nismo shvatale značaj, onda smo imale par neprilika, pa smo se povukle i shvatile da ako želimo da ostanemo zajedno moramo sačuvati intimu i ne smemo na sva zvona govoriti, jer ćemo imati neprilike. Imali smo par najbližih ljudi koji su nas voleli bez obzira na sve i sa kojima smo mogle slobodno da funkcionišemo.

Možda ste vi osvešćeni, verovatno je u meni problem, ali mi nismo imale srca da kažemo svojima, da onima koji nas najviše vole i koji nam žele najbolje, da ih upropastimo, a znam da bismo to uradile. Na kraju bi i nas to ubilo gledajući njih. Nismo finansijski stabilne, bez ikakvih mogućnosti, šta bismo mi imale od života u ovoj zemlji... odoh ja sad u dubiozu.

Ne čujemo se, ne odgovaram joj na poruke, ponašam se kao da je nema, kada poželim da je nazovem, zagrlim, iskuskam se, pomislim "ona je tako želela, pusti je neka živi, radi na sebi". Fali mi nenormalno, usamljena sam, ali šta ću...

[tuzna ptica 2]

valjda smo svi jedinke za sebe. ne znam zašto sebi dozvoliti da se upadne u onaj trip "tražim drugu polovinu". šta to znači? da svi hodamo svijetom kao životinje u mesari, presječene napola? koje su to količine nesigurnosti, neautentičnosti, neimanja sopstvenog "ja" slivene u taj neki koncept "moja druga polovina"? kad se tome doda odbijanje da se prizna deksualni identitet, eto žurke u glavi "veće od života".

ne znam da li znate taj osećaj kada se povežete sa nekim na duhovnom nivou i kada ga ne vidite sto godina, pa se opet sretnete kontate se, očima pričate i može imati hiljadu mana, ali vama odgovara. Mislim da se to jako teško nalazi, pogotovo u današnje vreme. Imam dve drugarice koje i dan danas osete posebnu povezanost sa bivšim momcima i to je obostrano, iako su udate i imaju decu. Ne varaju muževe, ali kada ih sretnu, nazovu telefonom, porazgovaraju oseti se kao da se nisu ni razdvajali.

Nas dve bismo nekada šetale i razgovarale o tome, pitala bi me "da li možeš da zamisliš da prođeš pored mene, a da mi se ne javiš, da se nečujemo"? Rekla bih "ne mogu". Eto doživesmo i tako nešto. Da je vidim sa tim tipom u gradu mislim da bih umrla.

[Aven]

[/url]propast ljubavi je uvijek dobra prilika za propitivanje i analizu samoga sebe.

True.

Uostalom, kao i svaka druga kriza.
To su oni trenuci/raskrižja u životu, koji nam otvaraju prostor za bolju i jaču nadogradnju.
Nažalost, neki se (ne)svjesno odluče vrtiti po kružnom toku. : D

Jedna od najboljih razvojnih faza mi je bila ona nakon koje sam sve ranije detektirala ono što mi šteti i sve lakše se toga rješavala i rješavam.

Bez svakog se može. Baš bez svakog.

[tuzna ptica 2]

[/url]deset godina se nesto raspada i onda u jedanaestoj crvena svetla, sirene i potrebna pomoc hitno.

gotovo sad, odeee

U pravu si, ne znam šta sam mislila, da će se samo od sebe rešiti