Bootstrap Framework 3.3.6

[LeDeNa_]

Vozila je pogleda uprtog u put ispred njih. Tamno zelenilo planinskog leta zatvaralo je put vrelom suncu nadvivsi se nad uzanu asfaltnu traku koja se pruzala poput nekog davnog oziljka na telu planine, podsecajuci na ruku koja je, jednim potezom olovke, na nekom cistom, hladnom papiru isplanirala trag koji ce potsecati planinu na tu ruku jos dugo posto ruke vise ne bude (ili je vec nema?).

Sedela je na sedistu do nje, jedne bose noge podignute na rub sedista, ne mareci sto joj se dugacka, lagana suknja popela do krila, zagledana u film zelene boje koji je jurio pred njenim ocima, nesvesna vetra koji se poigravao sa njenom kosom kroz otvoren prozor.
Bice ti muka." rekla je ne skidajuci pogled sa puta.

"Nece..." prosaputala je ne skrecuci pogled.

Zaustavila je automobil na malom, sljuncanom parkingu ispred neugledne gostionice izgradjene od drveta. Tek tada je okrenula glavu i pogledala je. Bez ijedne reci otvorila je vrata i bosim stopalima zgazila na sljunak ispod njih. Lako, kao da ne hoda, presla je put od automobila do ulaznih vrata i sacekala je. Prebacila joj je ruku preko ramena i otvorila vrata.
Tamna prostorija docekala ih je mirisima mesta na kome se pripremaju jela. Lagano je nabrala nos i uputila se prema vratima koja su vodila na terasu koja je nadvisila liticu ispod koje je tekla planinska reka.



"Uobicajeno?" pitala je.


Klimnula je glavom i izasla.

Nogom je gurnula vrata terase i zastala trazeci je pogledom. Nasla ju je kraj ograde, ledjima okrenuta njoj, jedne ruke oslonjene na ogradu, druge ruke u vazduhu, zagledanu u bistro nebo. Podigla je pogled i ugledla pticu koju je dozivala. Zaustavila je dah. Ptica se spustala, lepet njenih krila najavljivao je skoro sletanje. Podigla je drugu ruku prema svom licu i sklonila kosu sa njega. Ugledala je siroki osmeh i sjaj u njenim ocima. Ptica je sletela. Na njen rasiren dlan okrenut prema nebu. Nemo su se gledale. Prstom druge ruke dodirnula je pticu, bez imalo opreza, bez drhataja straha da ce ptica, uplasena tim pokretom, nestati u vazduhu. Vrhom prsta razgrnula je meko perje na grudima ptice i dodirnula jedno mesto na njima. Ptica je bila mirna. Sa sirokim osmehom podigla je ruku na kojoj je stajala ptica i nagnala je da poleti. Jos jedan trenutak ptica se kolebala da li da odleti ili da ostane na njenom dlanu, a tada je dlana nestalo i ptica je odletela u nebo.

"Nikada nisi pozelela da ih uhvatis zauvek?" pitala je, svesna toga da je trenutak tisine prosao.

"Da sam to uradila samo jedan put, nijedna vise ne bi sletela na moj dlan." odgovorila je ne okrecuci se, nicim ne pokazujuci da ju je iznenadilo njeno prisustvo tu. "Ptice imaju nacina da jedna drugoj prenesu takve stvari. Kao i sve sto zivi."

"I ljudi?" pitala je dok je spustala casu na ogradu kraj nje.

"Ljudi ne." rekla je. "Ljudi su zaboravili te nacine. Ljudi imaju reci koje nista ne znace, imaju predtsave, imaju slike u glavi koje su proizvod njihovih zelja i namera."

Nije nista rekla. Prinela je casu ustima i posmatrala sliku koja se pruzala pred njima.

.............................................................................................................
.............................................................................................................


Koracali su prema gostionici, ruka u ruci, bez reci. Njena odeca bila je zguzvana i prljava, njene bose noge izgrebane i prekrivene zemljom, kosa rascupana. Nije je bilo briga. Stupili su na terasu pod okriljem zvezdanog neba. Zastala je. Okrenula se prema njoj i pogledala je. Njen pogled bio je upucen zvezdama. Uhvatila joj je lice izmedju svojih saka i okrenula ga prema sebi. Trenutak krajnjeg nerazumevanja zamutio joj je pogled oduzet od zvezda. Bolni grc svrdlao je negde duboko u njoj. A onda je shvatila...

Spustila je ruke, i jednu podigla do njenih grudi. Prstom je razgrnula kosulju na njenim grudima i dodirnuo jedno mesto na njima. Siroko joj se nasmesila, sjajnih ociju punih predaje i davanja.

"Vidis?" rekla je. "I mi, ljudi, ponekad se setimo nacina."

Dlan je ostao otvoren. Ona je, i dalje, bila na njemu...


......................na dlanu nek se zove a tackice koje su u sred price ipak nek ostane na vama sta se desilo.................

[elektron84]

Oko, lepa ti je macka na avataru

Ruska plava?

[LeDeNa_]

lol winter...Matoru???

Za mene je taman....Bila bi joj i pas i sluga...Sta god zeli!!!...

Kako mozes da ne volis nju?...Da pricam o njoj mogu do sutra ali ipak cu zadrzati za sebe...

Do juce vam nije bila matora ah!!!...Sad ste u fazonu Lady Gage...Ekstravagnicja je dobro dosla ali joj dajem jos dve godine he...Kisss

[LeDeNa_]

Elektron ako me pobedis imam jedno mace za tebe ali se zove terminator jer je prvi izasao...Drga maca se zove princeza pa je cuvam dok ne nadjem nesto kako treba grrrrrrrrr....Porasce sto posto ali neka je pored mame....Mama se zove jednostavno MACKA!!!

[elektron84]

Ah...MAMA je prelepa.

Da imam svoj stan (tj. da smem da drzim macku) definitivno bi to bila ruska plava ili skroz crna

Mali Terminator

A, pobedicu te svakako! U cemu god hoces!

[LeDeNa_]

juju....Volela bi da se sretnemo pa i u svakoj igri he....

Taj osmeh se ne zaboravlja a drugo u tvojoj majici sam trenutno...CRKNI!!!


...............kisss.................moze ali ipak fudbal jer si tu kao najaca pa da vidis sta je dribling...bices za mene u toj igri.

[elektron84]

Hahahahaha! Kako mi je smesno ovo...

Samo ti uzivaj u majici

Ponesi je na tekmu da obrises suze koje ces proliti

E, oko, nije ni tebi lako

[LeDeNa_]

Ja kad bi ozgubila od zene tad bi se povukla jer to ne sme da se dogodi...Bdw trazio me Nis masinac kad sam bila jos dete....Znas ne zaboravlja se fudbal tako lako....Drugo, ako smes da prihvatis igru sta se plasis opklade...

Igram grubo, tj kladim se grubo...Znaci, ako izgubis moras to da prihvatis...


Sorry samo volim sebe i zao mi je sto mislis drugacije...Mozemo i jedan na jedan...

Prihvatam sve draga....

[LeDeNa_]

hm....viper!!!

Mlecno bela, obucena u crno i razapeta cekala je da cuje presudu. Svoju presudu. Izrecenu samoj sebi, iza fasada i previranja.

Zima i hladnoca. Ledeni prekrivac za meke obrise, izjednacavajuci omotac. I zivot. Uzavrela lava koja je vrila ispod svega toga, tiho, lagano, lenjo se valjajuci i cekajuci svoj trenutak. Ili je cekala neki spoljasnji okidac? Cisti rez koji bi otvorio onu najmanju, najsitniju pukotinu kroz koju je mogla da izbije, razori sve...

Teska isparenja mandarine i zacina... Rucno cedjena, rucno sitnjena, rucno mesana, prelivena najdevicanskijim od svih ulja, cvrsto zatvorena, sjedinjena pod vrelim suncem Jadrana... Zapaljena, kao ulje za pomazanje, kao poziv, kao trag po cijem mirisu ce biti pronadjena. Sagorela, brze od svetlosti, sa namerom.


Potapanje tela u ledenu vodu, pokusaj hladjenja. Onog unutrasnjeg, nezaustavljivog.

I uvek sa svrhom. I uvek sa predvidivim ishodom. Kao da je neko, zauvek, iskorenio nepredvidivost iz njenog zivota.

Ti nezni mirisi, nikada, nece prizvati nekog jaceg. Nekog zaista jaceg. O, mogla je, lako, odglumiti sve. Mogla se igrati. Ali igra prebrzo dosadi... Zameniti jacinu snagom, zameniti je slamanjem tela i duha, zameniti je pojedinim, povremenim aspektima... Ne. Nije bilo vredno truda. Nekog jaceg, na svim poljima... Kompletnog. Nekog ko joj je mogao parirati u svemu. U svemu.

Tu je mogla pomoci samo ona. Otrovnica. Sklupcana i opasna. Glatka i bez pukotine. Ona koja je zarivala svoje zube u njen jezik, u njeno srce, hranila je svojim otrovom, praznila se.

Nekada davno, dok se jos secala svega, dok su secanja na sve jurila kroz nju, urezujuci mala korita koja je plavila sveza krv, nedozvoljavajuci ranama da se zatvore, sanjala je da postoji. Taj neko, ko ce je spasiti, rastvoriti je, otvoriti, isisati otrov koji je, tek, krenuo u krvotok.


Kasnije je shvatila svu tezinu tog zahteva. Ne zato sto se to nije moglo, nego zato sto to nije mogla ona – otrovnica. Produbila je svaku pukotinu na koju je naisla, cineci i najmanju sitnicu stvari koju je bilo nemoguce zanemariti. Bila je bolno svesna sebe, i pokusavala je da zaboravi, zanemari, rasplamsa nadu da je dovoljno da zeli, da je dovoljno da pokusava da ne predvidja. Zatvoriti oci pred stvarnoscu bilo je lako. Ali, sta sa onim slikama koje su se urezivale u um?


Naravno, sve bi bilo daleko lakse da je bila jednostavna. Ali nije to bila. Jednostavnost nikada nije bila jedan od grehova koje je nosila na dusi. I uvek su joj zanimljivije bile stvari koje se nisu nametale.

I sve je tacnije predvidjala. Sve je lakse bilo napraviti pravi korak u pravom trenutku da bi bila ostavljena. U miru. U svom miru. Nenarusena. Nedotaknuta. Nije vise bilo iznenadjenja. Nije vise bilo zanosa. Nije vise nalazila motiva. Nije bilo nemira...

Ljudi su bili predvidivi. Ljudi su postovali obrasce iz kojih nisu iskoracivali. Bilo je dovoljno jednom pokrenuti neki mehanizam, da bi se kasnije, bez ikakve greske, taj mehanizam ponovo stavljao u pogon.

Njusila je strah. Poznavala korene tog straha. Uspavljivala ga i budila. I poznavala granicu koju bi, kad-tad, presla, svesno i bez zaljenja.

Nemo... In reverse... Nikada ne nudimo nesto sto i sami ne osecamo. Ne svetu. Ne drugima. Ali, malo je onih koji imaju moc citanja izmedju redova. Bila je sasvim sigurna da ih ni nema

Bila je tako sigurna u svojoj iskrenosti. Cvrsto zariveni zubi otrovnice, i dubine do kojih se sirio otrov. Sve dublje i dublje. Kao putokaz kojim je trebalo krenuti. Vristeci neonski natpis u noci bez zvezda. I slepilo koje ju je okruzivalo...

A putevi su postojali. Cisti. Gotovo nedotaknuti, a ipak utabani. Njenim koracima. Trcala je, izbezumljeno, napred – nazad. Kao ostavljeni pas. Kao napusteni pas, sigurna da se seca puta kuci, nesposobna da otkrije miris koji bi je tamo i poveo. Ili mirisa nije ni bilo?

„O, zaboga, rasporite me, isisajte taj otrov, molim vas. Neko? Bilo ko?“

Mada nije nedostajalo onih koji su zeleli da raspore, ali ne i da isisaju. Ponekad bi i pristala. Ponekad... Kolicina otrova je mogla da se smanji. Lako. Ponekad je osecala miris sprzenog mesa, ponekad cula cvrcanje usijanog gvozdja kojim su se palile rane. Trenutni spas i oziljci koji vecno traju.

Jednostavnost zivota bila je bolesno jasna. Plen nije, istovremeno, i zrtva. Lovac nije, istovremeno, i predator. Smrt nije bolna. Ali radjanje jeste. A ona je zudela za bolom... I zudela je da ga izazove...


A onda bi, uvek, otkrila laganu, tihu, tinjajucu smrt... Vecno umiranje. Bila je dovoljna jedna nepromisljena rec, jedno ponavljanje... Jedna opsta zamenica, jedno izjednacavanje. Smejala se spolja. Vristala u sebi.

Otrovnica... Pustala je otrovnicu da se uspuze uz tananu sibu do njenog jezika i spremno ga izbacivala da oseti ujed. Stitila ju je. Bistrila joj misli. Darivala razumevanje... Prekrivala njenu ogoljenost i ranjivost zastitnickim slojem otrova... Vodila je na putu zaborava.

„Shhhhhhhhhhhhhh... Bice sve u redu. Isplazi jezik.“

sve bi bilo u redu. Bleda koza i misici ispod nje, krv koja je zudela da izbije. Upijala je udarce, ubode, rezove. Siroka i duga ticala sirila su se u prostor oko nje, osetljiva na najmanju promenu u titrajima vazduha.

„O, iznenadi me, mozes li to?“

Bolesna dosada predvidivosti koja nije ostavljala mesta mozgu da upotrebi ostale povrsine. Dosada... Izbledela, pohabana, iscrpljena predvidivost...

Nesto je nedostajalo. Necega je nedostajalo. Sastojak koji bi sve cinio podnosljivim.

„Klik, klik“ zveckali su dugmici na drugim ljudima. Njihova slobodna volja cinila ih je zatvorenicima. Pratili su svoje obrasce i nisu ih napustali. Jedan iskorak ne bi poremetio vasionu. Hiljadu iskoraka ne bi poremetilo vasionu. Trebalo je, samo, strpljivo posmatrati i otkrivanje obrazaca bi se ukazalo jasno kao na dlanu. Vracali su se sami, kao po komandi, na puteve koje su urezali. Citav svet merili su iskljucivo svojim koracima, i postajali usamljeniji u gomili nego sto bi to ona ikada mogla biti.


Zudeli su za ljubavlju. Koprcali se i uvijali se, kao zgazeni crv pred bozanstvom koje im je izmicalo. Jer su ga zamenjivali sa paznjom koja im je nedostajala. Jurili su za potvrdom, divljenjem, aplauzima, radeci stvari koje su ih od svega toga udaljavale...

U tom i takvom svetu, trebalo je naci...

Ne, tu nezni mirisi nisu mogli da pomognu. Trebalo je mirisati na nesto jace, zesce. Na samu krv. Na smrt. Na prvi trenutak pustanja zivota, toplotu, meso, ne privlaciti lesinare mirisom crkotine, a biti dovoljno nepomican da ne upucujes na snagu zivota, na borbu, na otimanje.

Prekomplikovano. Trebalo je glumiti smrt vrijuci od zivota. Prevredno za bezvredne tricarije od sarenog stakla koje su se nudile oko svake ruke, oko svakog vrata, iz svakog podignutog skuta jeftinih kaputa u kojima se svet krio od samog sebe.

Gore, dole, kao voznja na toboganu od koje se podize zeludac, kao izbegavanje rikoseta. Mogla je, mirne duse, stajati na samoj putanji metka. Jasno povucena linija, zarasla u mahovinu.

Plicaci u kojima je trebalo odglumiti davljenje. Kako je mogla da odglumi nedostatak vazduha kada joj cak ni nozni prsti nisu bili potopljeni u vodu?

„Shhhhhhhhhhhhhhhhh...“

Nagovestaji, beskrajne igre previranja, pretezanja, natezanja. I sve u krug. Svako sa svakim i tako u beskraj, nepoznata lica koja vuku na prepoznavanje jer nema u njima nicega novog, niceg nedozivljenog. Sve se zna, svaka karta je, uanpred podeljena licem na gore. Trebalo je samo zbirati. Dosada. Prelazenje iz ruke u ruku, skakutanje po kamencicima koji su vodili na drugu obalu, niceg novog pod kapom nebeskom. Tako je malo bilo vazno ko je u pitanju. Najvaznije je postajalo sta je u pitanju. Ponude necega, nikada nekoga. A mozda i nije imalo sta da se ponudi?

Flesh... Bljesak zuba... Ujed... Sitne rupice koje otvaraju beskraj... Ledena tecnost koja mrzne sve pred sobom... Gasenje u ocima... Mir...

A onda se otrovnica uznemirila. Visoko podizuci glavu, njuseci vazduh oko sebe, blagi udar panike u titrajima njenog tela. Razarali su je pokreti zmijskog tela duboko negde. Kontrakcije misica i hladni trag koji je ostavljala za sobom u pokusaju pronalazenje sigurnog mesta. Otapanje je pocelo. I otrovnica ga je prva osetila. Kao naznaku skore smrti, nestajanja, izbacivanja iz toplog i udobnog doma u kojem je presvlacila svoju kozu vekovima, uplasena mogucnoscu postojanja protivotrova.

Kao skljocaj udarne igle, pocetak neceg nezaustavljivog i izvesnog. Odbijanje zvuka, cudno iskrivljenog toplotom zivog mesa, nespremnog na to, iznenadjenog u svom ocekivanju da je jos jedan zid u pitanju. Oprezno pustena ticala koja se probijaju kroz vrelinu uzavrelog vazduha. Disanje. Opipavanje u bezumnom svetlu koje se sirilo. Nepostojanje kraja, samo beskrajna dubina koja ne prestaje.

Odgovor. Kao lepljiva krljust koja prekriva. Kao potoci koji cure niz zidove ostavljajuci za sobom neizbrisiv trag. Nagrizaju. Ruse. Bolno jasne slike secanja na buducnost koja izmice, nestaje...

Jos jednom probudjena, jos jednom bacena sa litice, u kandzama orla koji pretrazuje, prezivela, i sacuvana.

„Shhhhhhhhhhhhhhh“

„Ne. Ne sada. Ne ovaj put.“

„Shhhhhhhhhhhhh. I ovaj put. Kao i svaki.“


The end

[sofia]

Ova poslednja mi se najvise dojmila.

[LeDeNa_]

Sofie hvala...Sjajan ti avatar bdw....Tako da kad se pojavis prosto me teras da pisem jer si namestena kako treba...

Ajd jos malo cu sebe naterati, mozda te i nadjem



................Meni omiljen smajli!!!

[LeDeNa_]

Nebo... Ako pretocis u reci jedan pojam, moci ces da odgonetnes gde da svrstas ljude po njihovoj reakciji na njega. Za nekog, prva (i jedina) asocijacija bice plavo, oblaci, sunce... Za nekog drugog, otvorice se svetovi, simboli ce se otvarati poput cvetova pozvanih toplotom i ritmom zemlje, meseca i sunca. I moci ces da lutas bezvremenim prostranstvima, sirinom necijeg uma, i da se nikada ne izgubis. Jer se ne mozes izgubiti na mestu na kome se osecas kao kod svoje kuce.

Upoznala sam te sasvim slucajno. Recimo. Mislim, bio bi to lep pocetak neke price, ona magicna slucajnost koja vodi stvari putevima neotkrivenim i neodredjenim. Ali, to nije istina, zar ne? Jer, slucajnost, zaista, nema sta da trazi u ovoj prici. Ova prica tako lako se moze svrstati u slucajnosti zivota, ali im ne pripada. Ne. Upoznala sam te sasvim namerno, onda kada su sve slucajnosti prestale da imaju svoje znacenje, onda kada je bilo potrebno malo namere, malo cvrste, pouzdane, ovozemaljske namere koja ima pecat predodredjenosti i jasne odredjenosti svega sto se desava.

U svemu je moguce pronaci simbole. Ako gledas u nebo, ako okreces glavu prema sirokom platnu na kome se oblici i boje gube i nastaju u potrazi za slikom, jednom velikom, savrsenom slikom, lako ce se dogoditi da se spotaknes na neki maleni, jedva vidljivi kamicak pod nogama. Mikroskopska cestica snage vece od beskraja. A ipak, razbijena kolena, malo bola, krvi, ne mogu naterati oci da skrenu pogled... Da, meni laskav kompliment (mada znam da ce ga mnogi uporediti sa ludilom i gluposcu). I tako lagano procitane mape neba u mojim ocima...

Bila je olujna noc. Ta jedna od nekoliko uzastopnih. Najava? Da, mogla je biti i najava, velicanstveni nebeski orkestar divlje, neobuzdane, silovite tamne strane prirode. Ali ipak nije. Uvertira novog radjanja, bola, sluzi, krvi, golog mesa i otvorenih preloma? Ne, nije bila najava. Bila je to, tek, pozadina. Afrodizijak za nagrizajucu zelju koja je rasla, sirila se, zarivala svoje ostre zube u sve cega se dotakla. Neprekidna svest o tome da najjarkije boje koje mame istovremeno i ubijaju. Ako nemas moc da ih zamenis, da ih izbrises, ponovo naneses, cineci ranjivo ponovo zasticenim, ne dotici. Ne diraj. Ne prilazi. Ne ceprkaj povrsno, ne probaj ako nisi spreman da varis, i varis, i varis... Povrsinski sjaj je samo refleksija ogledala. A ogledala pucaju. Rasprskavaju se u milijardu komadica cineci oklop besmislenim. I nepotrebnim.


O, da... Lepo bi bilo najaviti ponovno radjanje, pucanje ljuske jajeta, osmotriti novi zivot, dati mu smernice, dodati potrebno, lisiti ga nepotrebnog... Ali, u ovoj nasoj prici toga nece biti. Samo isceljenje, uzajamno lizanje rana i soli natrljane od strane ostatka sveta. Pokrpljeno, zalepljeno. Trenutak prepoznavanja najdublje, najtamnije, najtajnije zelje... ne novi pocetak, ne novi zivot. Ovaj, sadasnji, prisutni, oporavljen, podignut, bez zelje, te kukavicke zelje, da se krene iz pocetka. I kazna i oprost za gresne misli bega od svega, od ovog datog, poklonjenog, promisljeno stavljenog u nase ruke. Kazna i oprost za vecno trazenje veceg, boljeg, drugacijeg. I mir. Pomirenje sa velicinom svega sto je nase, sto je gradjevinski materijal koji, olako, preziremo.

Da, pred nama je jos ova noc... I znam da cu se, sutra, probuditi sama, i ne smeta mi to. Nisam ni pokusala da te zavolim. Nisi to ni trazila od mene. Da, bilo je lepo buditi se ovih dana pored tebe, osecati toplotu drugog tela na svojoj kozi, slusati zvuk tvog disanja i razmisljati udisem li ja vazduh pomesan sa tvojim dahom, jednim pokretom napraviti vezu izmedju dva tela, uciniti da trenutak spajanja bude razmena podataka o trenutnoj sreci... Da si pokusala da me vezes za sebe, osecanjem, mislima, srcem, te srece ne bi bilo... Ovako, samo dodir dve duse, razmazane po nama, ogoljene i postene...

Gledas me zutim okom divlje macke spremne na skok. I cekam. Cekam bljesak zelenog u toj toploti koja se siri. Duboko u meni, zelja za izbijanjem na cistinu rusi one poslednje ostatke zelje da nestanem. Taj trn, tako duboko zariven u samu sustinu, odbija da bude izvadjen. Zelim te. Ne telesno (mada ne mogu da zanemarim postojanje i te zelje). Zelim te poput koplja koje prolazi, lako, prirodno, kroz meso i kosti, do samog centra, bez zaustavljanja, brzo, milosrdno, bez suvisnog udaha. Dvostruki krik, urlik krvi, jednaki u snazi, razliciti u znacenju, isprepletani, svezani, zaustavljeni u kovitlacu besne igre, u ritmu ratnih dobosa, plesu uzajamne potrebnosti, iskidani, rascepljeni, i ponovo sastavljeni. Tvoj, krik ratnika, oslobodjene snage i osecanja casti, sa plemenitim pobudama milosrdne eutanazije. Moj, krik oslobadjanja, uzdizanja, rasirenih krila koja nose daleko od zadaha smrti. Tako potrebni jedno drugom, tako srecno pozajmljeni, kao glumci na zameni jer su se glavni glumci razboleli i sakrili od ociju. Pozornica je nasa. I sumnjam da ce nam je iko ikada vise ponuditi. Ovaj sudar ima moc da otima emocije od nevoljne publike, rasplace, nasmeje, izazove krike bola i vapaje za pomoc. Dobro je samo nama. Ali, nismo ni trazili pozornicu. Ona nam je prepustena. Na kratko. Ali dovoljno dugo.

Crni bicevi su nemocni. Kada bol iznutra nadjaca, kada iskida sve iznutra, onda bol spolja isceljuje. Drzis na dlanu divlju zver iskezenih zuba i posmatras drhtaje pod kozom koji se ne smiruju. O, da... Nekom drugom pripasce pitoma, plodna zemlja koju cuva. Sasvim iskreno, sasvim otvoreno, prisla ti je ranjena i bolesna zver kojoj ne mozes verovati. Pripitomljavala si je i prizivala, ne pomerajuci se sa mesta. I skinula sve sa sebe, otkrivsi da je to jedini nacin da ti pridje. I bila je spremna da plati cenu. Nisi je naplatila. Ne onu ocekivanu. Bacila si se u nepreglednu tamu zeljna svetla koje si naslutila. Poput deteta, sa hrabroscu neiskustva, cistog srca i nevine duse, kidala si trnje i paucinu naslaganu vekovima. Zapanjena otkricima, zacudjena pronadjenim, prolazeci pored laznog sjaja ponudjenog blaga, sve dalje i dalje... Da, zanimljivo, zar ne?

......................................................................................................................

Sputana, vezana, isprepletanih tragova na kozi, iscrpljena, sirokog osmeha. Zastrasujuc je, znam. Podrugljiva i obestana, tako izazivajuci, tako pobedonosna. A izvire duboko iz mene, iz one potrebe da predjem granicu, jednom zauvek, da izazovem dovoljno, bez moci da zaustavim. Ali ne tebe. Sebe. I nije namenjena tebi. I ti to znas. Sa puno postovanja posmatras je kako se radja, kako objavljuje dubine do kojih sam spremna da krenem, bez obaziranja na kolicinu dostupnog kiseonika. I spustas se kraj mene, ugaslih ociju, kao neko ko je, za nekog drugog, osvojio nesto njemu nepojmljivo. Ali tebi je pojmljivo. Za razliku od nekih zena, mene prizor zene koja place, bezglasno i nesvesno, uvodi u stanje krajnjeg postovanja i divljenja hrabrosti i sposobnosti da oseti, izdrzi i pokaze taj okean emocija. U ovom trenutku, za mene, ti si zena. Iskonski, istinski, ogoljena do srzi, predata i iznad svih ostalih. O, da... da, znam tvoj odgovor. Ima sasvim dovoljno onog ponudjenog, onog dostupnog. Uzeces i to, brizljivo, pazljivo, spretnoscu majstora filigrana, izatkaces finim vezom, najtananijim nitima krhkog srebra pokrov ove price. Kratke. Zavrsene. Zavrsene pre nego sto smo se i dodirnuli.

Da. Zaista. Imas jos toliko toga da otkrijes. O meni. O sebi. I znam da bez pogleda, dubokog, otkrivajuceg, nikada ne bi poverovala u iskrenost mojih zelja za tebe. Ono sto od mene ode, otislo je svojom voljom. I zauvek. Samo uzajamni rastanak moze obezbediti povratak. Besmisleni udari tela ostavljaju me hladnom i nedodirljivom. Glad strasti dopire duboko iznutra i samo je odgovor, nikada poziv, nikada svrha samoj sebi. Tacka u kojoj smo se dotakli, vreme iz koga je sve krenulo, tacka pocetka iz koje je iscrtana ova kruznica, nedovoljna da pomeri nebo, sasvim dovoljna da okruzi svet, zavet je ljubavi. One prizemne, obicne, dostupne. One koja izvire iz poznavanja, doticanja iznutra. One koja daje udah zivota, ljudskosti, osobenosti. Ti nisi samo orudje i ja nisam samo predmet. Duboko negde, otkida se komadic srca koji ce, zauvek, pripadati tebi. Na njeno mesto doci ce komadic meni poklonjen, meni dat, tvojim jezikom razmenjen. I to je dovoljno. Za nas.


Ipak boli malo... Nedostajaces mi. Ali sasvim sebicno, sasvim obicno. Nedostajace mi tvoja zelja i sposobnost da me nasemejes, oteras sive oblake iznad grada nekom suludom idejom i hrabroscu da je sprovedes u delo, tvoja nepretenciozna inteligencija i ona, tako prirodna, tebi urodjena sposobnost da se ne istices, a da, ipak, svu paznju privuces na sebe.

A mozda sam se, pomalo, i zaljubila... U rupicu na bradi u koju, tako lepo, stane vrh moga prsta trenutak pre nego sto nestane u tvojim ustima. U sitne borice koje se pojave u uglovima tvojih dubokih ociju kada se smejes. U jedan nestasni pramen tvoje kose koji, uporno, stoji bas onako kako se njemu hoce. U zvuk tvog glasa. U zagrljaj koji oslobadja umesto da zarobljava. U, pomalo smesni, hod koji cini da tvoja guza pokaze svu svoju cvrstinu. U preplanulost tvoje koze koja jasno govori o tome kako, kod tebe, sunce dolazi ranije i jace nego kod mene. U tvoj akcenat, meki govor koji sapuce bez obzira na jacinu glasa. U tvoje razgovore u kojima menjas tok prepustajuci mu da tece u neplaniranom pravcu, sposobnost da se tome prilagodis, i osobinu da nikada ne vracas razgovor na nesto, zato sto si planirala da kazes nesto uzasno pametno o necemu. U zvuk tvog smeha. U mekocu tvojih usana...

..............................................................................................................

I svako novo jutro donosilo je svest o novoj lakoci koja me je dizala, jos jedan kamen oduzet sa mojih nogu, jos jedna spona presecena i zaboravljena na putu do neba. Svako jutro donosilo je pomak u zidovima o koje su se lomila krila...


Jesam li ti dala dovoljno? Ne znam. Dala sam ti onoliko koliko si trazila. A nisi trazila mnogo. Samo da budem bas ono sto jesam bila tada. Sjebana. Teska. Beznadezna... Samo da prihvatim pruzenu ruku, ali ne ruku koja ce me privuci i oteti, ne ruku koja trazi i uzima ono sto je tebi potrebno, nego ruku koja nudi pomoc, onda kada je pomoc potrebna. Jer je bila potrebna. Jer su uzaludni vapaji za njom postajali sve tisi i tisi, gubeci se u svojoj uzaludnosti i besmislu odasiljanja. Jer su postali necujni. Jer su se utopili u neodazivanju. Jer su se besno okrenuli da uniste i satru izvor iz koga su potekli... Ti si ih cula. I odazvala se...


Ogledam se u tvojim ocima, i dopada mi se ono sto vidim. Dopada mi se tvoja strast sa kojom si me uzela i vratila, neokrnjenu. Svest o svemu sto si ostavila nedotaknuto. Svesno nedotaknuto. Vidjeno i nedotaknuto. Prizori zaceljenih, zaraslih rana. Probudjenih boja. Ponovo nanetih. Zastitnih. Prizori bezramnih slika koje vise slobodne i skrivene.

Bilo je tako lepo pripadati ti ovo vreme. Ne pozajmljeno, ne otkinuto, ne zbrzano, predodredjeno. Nase. Mozda kratko mereno satovima, kalendarima ali dovoljno dugo mereno nama. Onim postignutim. Onim prezivljenim... Pripadati ti potpuno, sasvim. Do najdubljeg ponora u meni, do najdubljeg ponora u tebi. Bilo je tako lepo osecati se zasticenom, potpunom, bez potrebe da se razmisljala o sutrasnjem danu. Bez zelje za uzimanjem neponudjenog, bez potrebe za zastitom neponudjenog.


Da. Imala si oko tj ledenu. Ali, i vise od toga. Imala si mene. I, mada je o pozajmici bila rec, mada smo, nagrizeni, sve obojili trenutkom i vecnoscu, bili smo.


Hvala ti.


Bez posvete!!!..........__oko__

[Winter]

[LeDeNa_]

Zima ti????

Pa pijes nesto crveno mada ne znam sta je crveno...Da je zeleno rekla bi ti apsent ali ne ide uz kafu winnter tako da smajli nije na mestu...he!

[Winter]

nema ....ja jos uvek ne kapiram koja si ti

[LeDeNa_]

Ufff....Meni su rekli koja si ti tako da kao da se znamo...He...!!!........

Uvek sam za upoznavanje i druzenje pa cemo se mozda i sresti...

Na chatu sam __oko__ pa me mozda i znas....Mada me tamo retko ko i konta a vidim i ovde ali bitno da je meni lepo!!!

Ne????...........

[Winter]

Pda...uvek.....na chatu si okata...ok.......a ovde si vec bila ili nisi, jerbo podsecas na nekog....samo su mi ove price puno bolje, nego one ranijih godina.....pa se pitam jel se radi o istoj osobi

[LeDeNa_]

Nikad nisam pisala price ovde, pre tako da nisam ista osoba...Ako te ima nadji mi je hehe....

Zezam se, nebitno je sve to...Nisam pre ni bila na forumu, kratko jesam i bila sam jako bezobrazna khm.....

Na chatu sam drugacija jer me smara sve to a ujedno i privlaci....kisss

[Winter]

Najs

[Blady]

Originally posted by maka

Originally posted by Black Lady

BTW Volim Confession tour... Najbolji koncert ikada...

London!

imam taj kontert iako ne slusam i ne volim matoru.

Koncert je

[LeDeNa_]

Koncert je sklop igre, glume sto je bitno, igraca (to je vec posebna prica).....Publika koja je defintivno dala tom koncertu poslasticu....

Ako neko zna za jos neki slicna koncert, njne, koji je dala apsolutni maksimum tu nek mi javi.....

Hvala Hvala!!!

Znam da nikad necu upoznati "mamu" Madonnu ali se nadam da cu je pratiti i dalje...

Njene pesme su isuvise lake da sam razmisljala posto ona pise uglavnom da li je glupa ili ona to jednostavno sve kaze...Ovo je drugo...Ona je clan Mense a tu nema Madona ili Mika Peric vec, uopsteno kako prodjes...

Nebitno....Ona je za mene vrhunac zene i to je to....

Ne znam gledajuci spot erotica da li je Gospodarica, robinja, lezbejka ili sta vec...Mislim da je Gospodarica!!!

Gresim???

Ne!!!

Ne oduzimajte mi svoje misljenje....

[4NY K3Y]

andjo, ti li si?

[LeDeNa_]

Nina tj __oko__ ovde LeDenA.....Kiss tebi neznance 4NY itd

[Delete]

Originally posted by 4NY K3Y
andjo, ti li si?

Pored ove cemo proplakati za Andjom...mis`im, mi koji volimo da zavirimo u svaku temu.

[LeDeNa_]

Ma Delete

[Azdaja]

ok je oko


tj bila je ok pre par godina....

[4NY K3Y]

..... a onda ju je ujela andja i inficirala virusom A777, koji se manifestuje skribomanijom

[LeDeNa_]

Sedela je u mraku bioskopa i razmisljala o tome da li da odmah ustane i izadje, ili da da filmu jos pet-sest minuta da je zainteresuje. Zakljucila je da se to, ionako, bez obzira na vreme koje prolazi, nece dogoditi, pa se osvrnula oko sebe da proveri kome ce manje smetati kada bude ustala. Odlucila se da krene na levo, mada bi i desno bilo sasvim logicno, bas kao i levo, samo su sa desne strane sedeli ljudi sa kojima je dosla, a njih, ipak, nije zelela da uznemirava.
“Izbori...” pomislila je, i ustala pustivsi sediste da se podigne na svoje mesto. Provukla se izmedju nogu nepoznatih ljudi, i izasla iz mraka bioskopske sale. Pomislila je kako nije rekla ljudima sa kojima je dosla da je otisla, ali je zakljucila da ce to, ionako, i sami primetiti, te je odustala od ideje da im kvari uzivanje u filmu nekim SMS-om ili pozivom. A, cak i da ne primete, ionako ce biti tu na vreme.

Zastala je ispred plakata koji je prikazivao veliko, nasmeseno lice glavne glumice, neobicno sretne i razdragane cinjenicom da joj se, upravo, desava najveca romansa zivota. “I ziveli su srecno, do kraja zivota...” rekla je glasno. Izvadila je gliter flomaster iz svoje tasne, i njime ofarbala ogromne, bele, konjaste zube na kezecem licu ispred sebe.

“Eto, sad imas stvarno blistav osmeh.” Namignula je srecnoj, americkoj, tupavoj udavaci i veselo krenula kroz grad...

Udisala je miris kise na asfaltu punim plucima, grickajuci pogledom neon duginih boja koji se kupao u malenim baricama. Sljapkala je kroz njih, razbacujuci oko sebe hiljade raznobojnih kapi u kojima je neon ostao zarobljen, prevaren vecitim Narcisovim kompleksom. Ko je jos mario za cipele? Kisa je bila topla, prolecna, barice poput bunara zelja u koje je, umesto novcica, bacala svoje korake. Zivot je bio tako lep.

Zastala je ispred kioska u kome su se, upravo, kao snezne pahulje, iz metalnog oblaka, prosipale kokice. Kupila je jednu kesicu, i, na putu do kuce, bacala kokice iza sebe, ulazeci, potpuno, u ulogu i Ivice i Marice istovremeno, unapred se radujuci srecnom kraju, u kome ce zla vestica, umesto u loncu ili peci, zavrsiti kao prevaspitana vaspitacica u obdanistu, pricajuci vesele pricice nekim klincima i klincezama koji ce gutati svaku njenu rec, usput ih zasladjujuci kolacicima koje ce nekad zla, a sada dobra, vestica peci svake noci, kako bi docekali klince i klinceze koji se bude sa srecnim mislima i zeljama da sto pre stignu u obdaniste. Bacala je kokice iza sebe, koliko da bude sigurna da je na pravom putu.

Otvorila je sirom vrata i pomislila kako je, ponovo, zaboravila da pogasi svetla u stanu pre nego sto je izasla. Zatvorila je vrata za sobom, dok je pokusavala, u istom trenutku, da skine cipele sa nogu. Sledece sto je skinula sa sebe bio je kisni mantil, ispod koga vise nije imala sta da skida. Nije bilo previse svrhe oblaciti nesto na sebe kod izlaska u bioskop, jer je, ionako, svuda okolo bio mrak. Razmislila je, za trenutak, o potrebi da sada navuce nesto na sebe, i nije mogla da se seti nekog smislenog razloga za to, ali je, bas zbog toga, zato sto i nije imalo nekog smisla, sa civiluka skinula dugacku, crnu, svilenu haljinu, i obukla je na sebe. Malo je bila izguzvana, sto i nije bilo neko posebno cudo. No, nije bilo strasno. Vrlo brzo, haljina ce se ispraviti, sama od sebe, cim napravi par koraka u njoj. Vise nije ni mogla, jer je, na kraju ulaznog hodnika, koji je i merio tek nekoliko koraka, istu skinula sa sebe i obesila je na drugi civiluk.

Usla je u dnevnu sobu i pozdravila zenu koja je tamo sedela. Prosla je pored nje i zaputila se u kuhinju. Natocila je casu hladne vode i prolila je sebi na glavu. Vratila se u dnevnu sobu i kleknula pored fotelje u kojoj je sedela njena zena.

“Kakav je bio film?” pitala je.

“Jedan od boljih koji sam gledala pet i po minuta.” rekla je.

“Gladna?” pitao je.

“Ne. Bacala sam kokice za sobom na putu do kuce, tako da nisam gladna.” rekla je.

“Zedna?”

Samo je spustila glavu i pokazala mokru kosu sa koje se jos cedila voda koju je prosula na sebe trenutak ranije u kuhinji.

“Pa, da pocnemo onda?” pitala je.

“Naravno. Ja sam sasvim spremna.”

“Pricaj mi nesto o svom detinjstvu.” rekla je.

Duboko je uzdahnula i pogledala nekud kroz zidove.

“Secam se da sam slusala muziku jos u utrobi svoje majke, i da sam zelela da joj kazem da promeni plocu, i da, umesto sladunjave i glupave Lole Novakovic pusti nesto mocno, poput Bitlsa i Rolingstonsa. A posle sam shvatila da su muziku pustali baba i deda a ne mama, jer kad smo bile same, mogla sam da se izdjipam do ludila uz Jumping Jack Flash ili Hey Jude.”

“Aha... Zanimljivo.”

aravno, to je uzrokovalo to da, i dan danas, kada cujem jednu od te dve pesme, ja, jednostavno, moram da skacem. To je jace od mene. To mi je usadjeno duboko u podsvest.”

“Dalje...”

“Dalje sam se rodila. Zapravo, i nisam bas zelela da se rodim, ali su me izbacili. Postala sam previlika da bih se ljuljuskala u blazenoj tecnosti necinjenja i nemisljenja, pa sam morala da vristim. I dan danas, kada me neko izbaci iz normale, ja vristim. To je jace od mene. To mi je usadjeno duboko u podsvest.”

“Jos?”

“Pa, jos sam rasla i rasla i rasla, samo nikako nisam uspela da shvatim kako da odrastem. Niko mi nije pokazao kako se to radi, i niko mi nije dao knjigu iz koje se to moglo nauciti. Bili su previse zauzeti uceci me korisnijim i potrebnijim stvarima, te sam ostala velika, ali nezrela i lakse zaostala u pracenju svojih vrsnjaka. Tako da, danas, oni su daleko ispred mene, i nikako da ih stignem. I to je jace od mene.”

Uzela je da jede!!!

“A, sad, izvini, moracu da prestanem sa pricom na neko vreme, jer su me, jos, ucili, da nije pristojno govoriti sa punim ustima.”

..........................................................................................................

Ok!!!

Hvala-rekla je punim ustima....

Nastavila je pricu, razdvajuci reci na slogove, jer njene glasne zice, jednostavno, nisu mogle da se odupru tom ritmu.

“Du-go sam se dvo-u-mi-la o-ko to-ga da li mi to mo-ja pod-svest go-vo-ri da tre-ba da za-bo-ra-vim na stva-ri ko-je se i-o-na-ko ne-ce do-go-di-ti u stva-rno-sti ili ne tre-ba da odu-sta-jem od svo-jih sno-va. On-da sam u-po-zna-la... ”

Nastavi, nastavi..........................................................................


Zaplakala je....

Gledala je, pomalo sazaljivo. “Opet ista stvar” pomislila je, “ponovo ista prica... Kako, do vraga, da zavrsim pricu, kad me prekida, uvek i iznova, svojom ociglednom nesposobnoscu da je odslusa do kraja?”

“Mislim da ova terapija bas ne pomaze mnogo.” rekla je.

“Pomaze, pomaze! Naravno da pomaze!

........................................................................................................

Prevrnula je ocima. Znala je, bila je tako sigurna da je odlazak na tu grupnu terapiju sasvim pogresna stvar. Kao da joj je to nesto pomoglo da zaboravi na svoje snove? Naprotiv, bili su sve ludji i sve je vise zelela da ih sprovede u stvarnost. Kao da joj je to nesto pomoglo da postane normalna? I kao da joj je ova nova metoda donosila nesto? Dobro, ocigledno je pomagala njenom partneru. Ali njoj?

Izgleda da je bila, nepovratno i beznadezno, luda...

Pogledala je na sat. Imala je sasvim dovoljno vremena da se istusira, obuce svoj mantil i vrati se u bioskopsku salu pre kraja filma. Bila je sasvim sigurna da niko nije ni primetio da je nema. Srecom, bacala je kokice iza sebe...

Terapija!!!...LuDa...Karta u tarotu insipracija...

Duze je ali sam izbacila dosta toga jer smaram neke sa duzinom pisanja....

[4NY K3Y]

[LeDeNa_]

Angie me zna he...

Najbolja je ubedljivo!!!

Imale smo prilike.....

Azdajo hm ja pojma vise nemam ni koga znam....Na sceni sam ponovo posle 6 godina...Samo sam ostarila hehe

Kisss...Ali humor nije umro!!!