Bootstrap Framework 3.3.6

[Sanja Steppenwolfin]

Bio jednom jedan ljubavnik

Bio jednom jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. Sasvim se povukao u svoju dusu i mislio je da ce sagoreti od ljubavi. Svet je za njega bio izgubljen, nije vise gledao plavo nebo i zelenu sumu, potok mu vise nije zuborio, harfa mu nije zvucala, sve je bilo potonulo, i on je postao siromasan i jadan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je kudikamo vise zeleo da umre i propadne nego da se odrekne lepe zene koju je voleo. Tad je osetio kako je ljubav sazegla u njemu sve drugo, pa je postala silna i vukla i vukla, i lepa zena je morala poci za njom; dosla je, a on je stajao rasirenih ruku da je privuce sebi. Ali kad je stala ispred njega, bila se sasvim preobrazila, i on je s jezom osetio i video da je sebi privukao sav izgubljeni svet. Ona je stajala pred njim i predala mu se, a nebo i suma i potok, sve mu je to u novim bojama dolazilo u susret, sveze i divno, pripadalo je njemu, govorilo je njegovim jezikom. I umesto da pridobije samo jednu zenu, on je drzao ceo svet na grudima, i svaka zvezda sa neba zarila se u njemu i iskrila slast kroz njegovu dusu. – Voleo je i pri tom nasao sebe samog. A vecina voli da bi pri tom sebe izgubila.

[mOwbid]

Guram gola stopala u vlazan pesak. Na kozi brazde postaju bore, nokti pocrneli od prasine;
cak je i tlo samo smrt, a inace zivot daje.

[Sanja Steppenwolfin]

Iskustvo nas uverava da nijedan odnos, nijedno prijateljstvo, nijedno osecanje ne moze opstati ako u njega ne unesemo krv nase krvi, ljubav, zajednistvo, zrtve i borbu. Svako zna i iskusio je kako je lako zaljubiti se i kako je tesko i lepo iskreno voleti. Ljubav, kao i sve prave vrednosti, ne moze da se kupi. Kroz nase vene moze da prostruji zadovoljstvo, ali ne i ljubav.

[LeDeNa_]

mOwbid

Sanja Steppenwolfin

Bravo!

[LeDeNa_]

[mOwbid]

smartiiiies

[LeDeNa_]

Jesu li uistinu sve bajke ispricane?
Sigurno nisu. Jer zasto bih sela tako odlucno za tastaturu i rekla cvrsto otvorenih ociju, Moram napisati bajku.
Bajku za nju.
Jer mozda je i ispricana, ista takva, ali za drugu osobu.
Bajka je uvek za nekoga. Ispricana jezikom koja ce ta osoba razumeti, ili namerno nece.

[LeDeNa_]

- Vreme je da pustis.
- Ne mogu, ne mogu, plakala je.
- To je jedino ispravno. Tako treba biti.
- Ne mogu, ne zelim, grcevito je drzala.
- Vrlo je jednostavno. Ispruzi prst po prst.
- Ali onda ce otici.
- Da, tamo gde treba biti.
- Tu treba biti, kraj mene.
- Postace nesretan ako ostane. Ne ovaj tren, ali uskoro. Pustamo ih tren pre nego osete zelju za slobodom. Tako ce uvek biti makar malo nasi, onoliko koliko je nasoj tastini potrebno da polako odumre.

Otvorila je dlan. Komadic svile ravnao je svoja krila. Samo treptaj oka trajala je neverica.

- Pogledaj kako je lep.

- Moj. Moj.

- Da, sada to mozes reci, sada kada ga vise ne drzis u ruci.

************************************************
************************************************

- Gledaj, leti okolo naokolo kao da je izgubljen.
Lupa krilima.
Scucurio se u cosku i drhti.

- Sada je vreme da ga opet uzmes u ruke. Dosao je po malo neznosti i po malo sigurnosti.
Samo ispruzi dlanove i ne govori nista. Prepoznace put kuci.

- Gle, ne moram ni skupiti prste, nece odleteti.

- Nece vise, jer zna da ga ne zelis sebicno zadrzati. Zna da ti moze doci kad mu treba i da ces ga pustiti kad zazeli.

-A kad on meni treba?

-Treba li ti?

- Pa.. ne. Volim kad je sretan.

*****************************************
*****************************************

- A sta ako vise ne zelim da mi dodje?
- A zasto ne bi zelela da ti dodje?
- Pa.. zato jer mi se ne da biti na istom mestu za svaki slucaj. Zato jer se zelim igrati leptirima. Zato jer trebam vreme za nesto drugo. Zato jer sam drugacija sada.
- E, onda to prvo reci.
Uvek na kraju mozes recii NE.

- A ako se rasplace?

- Onda te jos ne voli dovoljno. Onda nema mene da mu pomognem kao ja tebi. Onda … seti se sebe kada .. nisi htela pustiti na pocetku price.

[LeDeNa_]

''

[LeDeNa_]

Originally posted by mOwbid

Guram gola stopala u vlazan pesak. Na kozi brazde postaju bore, nokti pocrneli od prasine;
cak je i tlo samo smrt, a inace zivot daje.

Originally posted by Sanja Steppenwolfin

Iskustvo nas uverava da nijedan odnos, nijedno prijateljstvo, nijedno osecanje ne moze opstati ako u njega ne unesemo krv nase krvi, ljubav, zajednistvo, zrtve i borbu. Svako zna i iskusio je kako je lako zaljubiti se i kako je tesko i lepo iskreno voleti. Ljubav, kao i sve prave vrednosti, ne moze da se kupi. Kroz nase vene moze da prostruji zadovoljstvo, ali ne i ljubav.

[mOwbid]

Kako bih volela sedeci u ljuljasci izgubiti tlo pod nogama. Naslanjati se, umreti uz njeno harmonicno ljuljanje u istom ritmu: u plavo digne – zeleno baca, u raj zeli – u pakao salje; digne te, a onda u dno gura, cupa i izjeda, a ja…ja se samo predam, jer zelim da umrem, da mi pokaze zasto vredi ziveti.

[Sanja Steppenwolfin]

mOw, ne citam ti vise postove...

[mOwbid]

Snovi, od groznice usijane, gorljive nocne more.
Muce, ujedaju me, grickaju, i pokidaju mi um na dva dela:
ne znam vise gde lezi granica izmedju snova i stvarnosti.

Slike su se spojile, ali nikad nisu mutne.
Uvek ciste, a sve su nize i nize u mislima, vode me u sumu ludila:
poludecu, sto cu te izgubiti.

Izmedju razlicitim kontinuumima je ostala ta ista radnja:
zlikovac nas pokida svojim rukama, a u ocima vidis samo sazaljenje.

Osecam, kako mi srce umire, nestaje mi glas i ocaj se penje na mene.
A onda se nekako otvara ta neprijatna knedla u grlu,
i tvoje ime kao najlepsa muzika izleti medju mojim usnama: ……

Ovo je od snage i cemeri otecen uzvik, koje svi cuju,
izmisljeni i realni podjednako, samo ti ne.
Bas ti, kojoj moje telo, srce i dusa zajedno i od zivota jace vicu…
i ne mogu nista uciniti, nista na svetu, samo jedno, da poludim.

[mOwbid]

Kamen

Ako postoji kamen, koje ako bacis vraca se da bi sve sastavio sa zemljom, dajte mi u ruku.
Predacu ga vetru, bice mirna ptica na nebu, moje oci ce ga pratiti u daljini.
Njegova nemoc me zatvara, kao gravitacija njega; neodoljivo me vodi sa sobom.
Kad se vrati, pogodice me u srce, kao metak od pistolja, sto ubija srecu i bol zivota.

[Mariška]

Originally posted by Sanja Steppenwolfin

Bio jednom jedan ljubavnik

Bio jednom jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. Sasvim se povukao u svoju dusu i mislio je da ce sagoreti od ljubavi. Svet je za njega bio izgubljen, nije vise gledao plavo nebo i zelenu sumu, potok mu vise nije zuborio, harfa mu nije zvucala, sve je bilo potonulo, i on je postao siromasan i jadan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je kudikamo vise zeleo da umre i propadne nego da se odrekne lepe zene koju je voleo. Tad je osetio kako je ljubav sazegla u njemu sve drugo, pa je postala silna i vukla i vukla, i lepa zena je morala poci za njom; dosla je, a on je stajao rasirenih ruku da je privuce sebi. Ali kad je stala ispred njega, bila se sasvim preobrazila, i on je s jezom osetio i video da je sebi privukao sav izgubljeni svet. Ona je stajala pred njim i predala mu se, a nebo i suma i potok, sve mu je to u novim bojama dolazilo u susret, sveze i divno, pripadalo je njemu, govorilo je njegovim jezikom. I umesto da pridobije samo jednu zenu, on je drzao ceo svet na grudima, i svaka zvezda sa neba zarila se u njemu i iskrila slast kroz njegovu dusu. – Voleo je i pri tom nasao sebe samog. A vecina voli da bi pri tom sebe izgubila.

I ona stade da mi priča o jednom mladiću koji je bio zaljubljen u zvezdu. Stajao je kraj mora, pružao je ruke i obožavao zvezdu, sanjao je o njoj i upravljao je k njoj svoje misli. Ali je on znao, ili je mislio da zna, da zvezdu ne može obgrliti jedan čovek. Smatrao je svojom sudbinom da voli zvezdu bez nade na ispunjenje, i iz te misli izgradio je čitav životni spev o odricanju i o nemoj, vernoj patnji, koja je imala da ga popravi i prečisti. Ali svi njegovi snovi bili su upravljeni zvezdi. Jednom je opet stajao noću kraj mora, na visokom hridu, i gledao je u zvezdu, i goreo je od ljubavi prema njoj. I u trenutku najveće čežnje poskoči i baci se u prazninu, zvezdi u susret. Ali i u trenutku skakanja pomisli još brzo kao munja: ta to je ipak nemoguće! I eno, ležao je dole na obali i bio je zdrobljen. On nije razumeo da voli. Da je u trenutku kad je skakao imao duševnu snagu da čvrsto i pouzdano veruje u ispunjenje, odleteo bi naviše i sjedinio bi se sa zvezdom.

















Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko...

[Mariška]

Originally posted by tamanoir

Originally posted by Sanja Steppenwolfin

Srecan je ko ume da voli

Sto sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je zivot pruzao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i smisla. Naucio sam da biti voljen ne znaci nista, a voleti sve, da je sposobnost da osetimo ono sto daje vrednost i lepotu nasem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca; bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje. Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donela zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec onom ko ume da je voli i da joj se divi...

Herman Hese

Jako mi se sviđaju ova dva fragmenta, pa da ih stavim da budu i ovde.

[Mariška]

Originally posted by mOwbid



Kako bih volela sedeci u ljuljasci izgubiti tlo pod nogama. Naslanjati se, umreti uz njeno harmonicno ljuljanje u istom ritmu: u plavo digne – zeleno baca, u raj zeli – u pakao salje; digne te, a onda u dno gura, cupa i izjeda, a ja…ja se samo predam, jer zelim da umrem, da mi pokaze zasto vredi ziveti.

:sylviaplath:

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

Bajka je uvek za nekoga. Ispricana jezikom koja ce ta osoba razumeti, ili namerno nece.

Originally posted by LeDeNa_

- A ako se rasplace?

- Onda te jos ne voli dovoljno. Onda nema mene da mu pomognem kao ja tebi. Onda … seti se sebe kada .. nisi htela pustiti na pocetku price.

[LeDeNa_]

mOwbid

[mOwbid]

..daleko je njena blizina..

Dodir njenih ociju.
Zagrljaj njenog poljupca.
Milovanje prelepog osmeha.
Ukus duse.
Kako me pece njen miris, glas smiri.
Sve je to tako daleko, moguce nikada osecati necu.
Sednem u cosak, skupim se, nadam se da ce me vetar odneti do nje.
Zatvorim oci, svet se smanjuje.
Hvata me za ruku, stisne, sve sto je daleko,
tu unutra je tako blizu.



uz pesmu: Mika - Happy ending...

[Sanja Steppenwolfin]

mOw

prelepo

[LeDeNa_]

....rizik...spremna...

Ne mogu, ne poznajem je, prvi put je vidim – govorila je Jasna u sebi dok je poput kuceta isla za njom do prvog kafica.
A pre 5 minuta samo joj je podigla torbu koja joj je pala. Zahvalila joj kao i svakom drugom, ali...

- imala je majicu na kojoj je pisalo Sama sebi dovoljna (sto je bila njena svakodnevna mantra)
- imala je osecaj da se poznaju nekoliko godina
....
I, sta je mogla, verovala je slucajnostima. Odnosno da ne postoje. Sve je shvatila kao putokaz i umesto da je samo zahvalila, lezerno je izgovorila:
- Zaista si draga.Hoces na pice?.

Bilo je to hrabro od nje. Pogledala ju je rasirenih ociju i uzvratila, Spremna na takav rizik? Mozda sam samo ljubazni manijak koji skuplja podatke o sledecoj zrtvi.
- Mozda. Ali ja verujem svojoj intuiciji. Rizikovacu kafom, a dalje neka razum odluci.

Sta mi je bilo, pitala se, dok je bledilo napadalo, mogla sam lepo vec biti kuci i piti kafu na miru.

Smesila se dok je krajickom oka gledala njena previranja.

- ta imala je majicu na kojoj je pisalo Ne trazim nikoga

Videla je da je prvotni elan zamenio strah, pa je rekla, Uistinu ne moramo na kafu. U redu je.
Bila je lav,vaga u podznaku. Adrenalin koji rizik stvara, pretvorio se u intuiciju da ce ovo biti uistinu pamtljiva kafa.
Ili je bilo obrnuto.
Nije ni vazno, ali na godisnjicu susreta uvek tu pricu sa smehom pricaju svojim prijateljima, a njena odvaznost je svaki puta sve veca poput ulova na ribickom stapu.

[mOwbid]

Mala tajna

Probudim se, prazna sam.
Nema tonova, ni mirisa.
Trazim te, pored sebe, ali nema te.
Nesto ipak, tiho, uplaseno kuca.
Duboko u srcu lezi jedna mala tajna.
Utisam je, nece da cuti, tebi sapuce.
Uzimam je u ruku, smirujem.
Kad dodje trenutak, moze biti tvoja,
nadam se, voleces je.

[LeDeNa_]

Originally posted by mOwbid

..daleko je njena blizina..

Dodir njenih ociju.
Zagrljaj njenog poljupca.
Milovanje prelepog osmeha.
Ukus duse.
Kako me pece njen miris, glas smiri.
Sve je to tako daleko, moguce nikada osecati necu.
Sednem u cosak, skupim se, nadam se da ce me vetar odneti do nje.
Zatvorim oci, svet se smanjuje.
Hvata me za ruku, stisne, sve sto je daleko,
tu unutra je tako blizu.

''

[mOwbid]

Tragovi se polako vuku na izlizanim stepenicama tavana.
Skripe vrata za spustanje kad ih ubode na gredama lezeca ogromna letva.
Stara prasina je odahnula, krenula je na put sa suncanicom koja se ispod slomljenih crepova usunjala.
Polako se vrti, ispruzeno uziva u zadnjim trenucima njene slobode,
pa da posle odmori svoje telo na jednom rastimanom klaviru.
Masta pomocu daha farba note jedne bolne pesme na dirke.
Mali cekici dodiruju drhtave zice, da bi kroz hiljadu neurona proletelo uzbunjenje.
Tiho se cuje jedan krik, sto drzi tako snazno trenutak.
…u proslosti, kad se srusio ceo svet.

[Sanja Steppenwolfin]

Ako ljubav, radost, toplotu i slast ja sam sobom ne nosim - neće mi ih ni drugi dati. A ja, sa srcem punim blaženstva, neću drugoga usrećiti ako on stoji predamnom hladan i bez snage.

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

Sta je ljudsko srce? Obican misic, kao i stotine drugih u jednom telu. Njegova funkcija je, mozda, malo drugacija, njegova vaznost je, mozda malo veca. Krv, ta gusta, crvena tecnost bez rada tog misica ne bi mogla da useca svoja korita kroz geografske karte ljudskog tela. I tako, covek funkcionise zatvoren u okove zivota, zaogrnut kozom koja stiti ranjivo meso od raspadanja. I lezimo (stojimo) rastvoreni na zidovima doktorskih ordinacija, nesvesni da smo na tim ruznim, bezkoznim crtezima mi sami, nase utrobe, nase unutrasnjosti, ispresecani smo plavim i cvrenim tokovima, milionima vlakana koja nas cine, organima svima stavljenim na videlo, svima otvoreni i vidljivi... Nasi mozgovi su tek modeli sive i bele gipsane mase u poluotvorenim lobanjama na nekim stolovima, slozeni poput puzzle -a, sasvim razdvojivih delova, preseceni cistim i preciznim rezovima, kako bi se lakse proucila i ta strana nas samih...

I to je covek...



Uvek sam se pitala sta je to sto nas cini nama samima, ne tek modelima na kojima studenti medicine cine prve korake ka upoznavanju unutrasnjosti ljudskog bica. Sta je ono sto nas odvaja od tek jos jednog casa anatomije?

Kako drugi ljudi misle da nas poznaju, da znaju sve o nama, da znaju ko smo, da znaju sta smo, da su toliko sposobni da vide unutrasnjost koje nema na kartama, nema na gipsanim modelima, nema na casovima anatomije?

Koliko verujemo globalnim prorocima koji ispucavaju univerzalne istine iz svojih trulih usta koja su zaboravila i samo znacenje reci "istina"? I cime su postali globalni proroci? Svojom sposobnoscu da usmere paznju gomile na sebe, svojom sposobnoscu da okupe stado ovaca tupih pogleda, nesrecnih i nesredjenih zivota, nagomilanih problemima svakodnevice koje ni ne pokusavaju da rese, krdo izbezumljenih tragalaca za smislom zivota koji im izmice desetinama godina, sposobnoscu da sve sto iz njihovih bezvremenih usta izadje zazvuci kao mudrost koja se prihvata bez razmisljanja?


Koliko malo verujemo sebi samima? Svojim mislima, svojim razmisljanjima, svojim pogledima, svojim pobudama? Koliko lako menjamo svoja misljenja, svoja shvatanja, svoje nestalne intuicije koje su samo maglicasti oblici paperjastih oblaka koje razveje prvi vetar, koje nemaju osnove u nama samima, koje ne postoje jer se nismo ni potrudili da postoje?

I koliko lako izdajemo sami sebe, menjamo svoju "pesmu", menjamo svoje stavove, okrecemo se poput decijih papirnih vetrenjacica u smeru vetra koji nam se ucini prihvatljivijim, ili jacim, ili, jednostavno, zelimo da smo mu zanimljivi, da dune prema nama, da nas pokrene, da okrene ta smesna perca vetrenjace, da se zavrtimo i osetimo zivima?


Koliko stvari cinimo iz puke zelje da negde pripadamo, da nas neko prihvati, da smo nekom vazni, da neko u nama gleda "vrednost", da rastemo u vlastitim ocima primajuci pohvale za nase okretanje od vetra, za nase idenje niz dlaku, za nasu potrebu da pripadamo svetu koji nam se ucinio sarenim, lepim i privlacnim?



Koliko cesto izdajemo sami sebe? Koliko cesto nam je lakse da pogazimo sami sebe, da sami sebe srozamo na nivo komadica slagalice koje ce neko drugi uzeti u svoje ruke i sastaviti ga tako da se divi svom delu? I zasto ne shvatamo da se ne divi nama, da ne gleda u nas, da ne gleda u ono sto mi jesmo, nego u ruku svojih delo, da se divi sebi samom? Da smo samo ogledalo i nista vise? "Ogledalce, ogledalce moje, reci mi najlepsi na svetu ko je?"



I koliko, onda, stvarno vredimo? Koliko vredimo ako ne znamo ko smo? Koliko vredimo ako ne znamo sta smo? Koliko? Kao crtez na zidu, kao gipsani model, kao les na casu anatomije?

Kako lako dozvolimo sebi da postanemo zavisni od misljenja drugih ljudi, od potrebe da im udovoljimo brisuci sebe? Ili sebe nikada nismo ni imali...



O, koliko je diplomata na ovome svetu, onih koji balansiraju izmedju "zaracenih" strana, jednima pricaju jedno, drugima drugo, uvek sa spremnom pricom, uvek sa potrebom da dobiju pecat ?approved", predstavljaju sebe drugima u svetlu za koje misle da ce ti drugi odobriti? I kako uspesno zavaravaju sebe same da su bolji, da su drugaciji, da su nesto sto nisu, kako lako prodaju drugima tu sliku, kako lako prelaze preko sebe samih, nepostujuci sebe, nemajuci sebe, odbijajuci sebe... Kako lako sebe same stavljaju iznad drugih, daju sebi vaznost koja im je bitna, bez koje ne bi mogli da funkcionisu... Kako lako razmenjuju druge, kao sitan kusur, trguju delicima drugih, delicima koje izvlace iz konteksta, barataju poluistinama, gaze preko drugih kao preko stepenica koje ce ih popeti sprat vise u sopstvenih ocima, sprat vise koji za njih znaci vazduh, jer bi se, inace, nasli ispod povrsine... Kako lako se odenu u licemerje, plaseci se da ce neko saznati istinu o njima samima, plaseci se da ce neko prokljuviti tu tanusnu ljusturu koju su oko sebe izgradili, kalcificirajuci sebe same, hraneci ljusku onim sto bi mogli da budu, ali se plase da to budu, plase se sebe samih, plase se svoje nesavrsenosti, svojih postupaka, svojih dela...



Krijuci se iza misli i dela drugih ljudi, ljudi koje svi smatraju autoritetima u nekom polju ljudske delatnosti, sopstvene misli ponistavaju i brisu kao nevazne, nebitne, bezvredne tvorevine, jer sami u njih ne veruju, jer iskrenost i oni sami nikada ne stoje iza toga.


Cega se plase? Da su drugi poput njih samih? Da ce drugi, ako slucajno prepoznaju ko su, vodjeni istim principima, istim porivima, istim osecajem gubitka tla pod nogama, istim osecajem gubitka "teritorije", izgradjenih kula od karata, zagaziti u blato i otkriti svima ono sto osecaju, ono sto znaju, ono sto je svima vidljivo?



Zasto je tako tesko verovati da u nekome, ipak, postoji iskrenost koja nema potrebu da se krije? Zasto je tako tesko stajati iza sebe samog? Zasto se stideti sebe, onoga sto osecas, onoga sto osecas da jesi, onoga sto znas da jesi, onoga sto lezi u tebi, onoga sto te odvaja od gomile krvi, mesa i kostiju? Zasto je tako tesko u sebi naci snagu da stojis iza sebe, da si sebi bitan, da si sebi vazan, da si to sto jesi, da si to ko jesi? Da li ce drugi u tebi prepoznati nesto vredno ili nece, to ionako nije u moci nikoga od nas da odredi, da postigne, da naredi. Na kraju, imamo samo sami sebe, na kraju, ipak ostajemo sami sa sobom, samo sami sa sobom zivimo od trenutka kada udahnemo prvi put, do trenutka kada taj dovod zivota prekine svoje dotoke prema nama. Samo sami sebe moramo da pogledamo svakog jutra u ogledalu, i, ako nam se ne dopada ono sto vidimo, mozemo se preoblaciti u milijarde kostima, mozemo odigrati i deset predstava na dan, mozemo postati neko drugi na nekoliko casova, ali, kada svetla pozornice utihnu, moramo vratiti kostime garderoberu, moramo se razduziti, i opet ostajemo pred ogledalom koje nam salje sliku koju ne volimo. Na kraju, sve svoje racune polozicemo sami sebi, na kraju svi ti racuni su jedina ulaznica koju imamo za raj... Krila je lako docrtati, no krila nas ne cine andjelima. I, zasto, uopste, zelimo da budemo samo andjeli? Sve sto nosimo u sebi, to smo mi sami. I dobro i lose, i pozitivno i negativno, nismo savrseni, o, kako je to tesko sebi priznati... Dok sami ne probijemo ljusku jajeta, dok je ne probijemo iznutra, zivecemo kao Heseov Sinkler, bez svesti o tome ko smo i koliko vredimo sebi samima. Tek kada to budemo znali, vredecemo i drugima, tek tada, kada budemo svesni ko smo, bicemo vredni i za druge, one koji ce umeti da nas prihvate takve kakvi smo, sa svim nasim manama i dobrim osobinama, tek kad sami sebe prihvatimo takvima...





A sta kad nas neko prepozna bez nase zelje? Sta kada mi prepoznamo nekoga a da to ni najmanje ne zelimo u datom trenutku? Sta kada se poklope kockice na nacin na koji se nikada ranije nisu poklopile i shvatis da nedostaje bas ona vazna kockica, onaj temelj, onaj sprat, onaj noseci zid bez koga se sve rusi, ma kako lepo izgledalo spolja, ma kako izgledalo savrseno? Izdati sebe? Izdati drugog? Pokopati sebe? Pokopati drugog? Sta kad nebo otskrine vrata raja, dozvoli ti jedan pogled na tvoje snove, a onda jednom munjom potpali vatru koja taj san pretvori u prah i pepeo? Kako nekome objasniti sebe? Kako nekome oduzeti pravo da misli to sto misli? Kako u samom sebi ubijati u drugom bas ono sto smatras toliko posebnim i vrednim? Kako nekom doci sa lazima o sebi, lazima koje si sam sebi pricao, lazima koje si slusao kao najlepse bajke, jer drugacije nisi mogao kroz zivot? Nikako. Jer onda, vise ne vredis sam sebi, jer onda nemas sta da ponudis, jer onda, to sto nudis nema vrednost, ni za tebe samog, i nema nacina da sebi oprostis sto si nekome u kome prepoznajes osobenost i posebnost neopterecenu pripadanjem krdu, uvalio nesto bez moguceg sjaja. I nema nacina da to objasnis, nema nacina da nekom pokazes vaznost toga, nema nacina da nekome pokazes koliko je bitno vredeti, prvo, u svojim ocima.



Samo... Skrivanje nije nikakvo resenje. Jer ne umes da zivis u pecinama toliko dubokim da ni tracak svetla ne dopire do tvojih ociju. Jer ne umes da mislis tudjom glavom. Jer ne umes da koristis tudje misli da bi opravdao svoje postojanje. Jer te nesto tera da stojis iza sebe samog. Jer samo tako, otkrices, ponovo sebe. I onda stojis jedino kako umes, iza sebe, iza svojih misli, iza svojih postupaka, nezasticen prihvatanjem i odobravanjem gomile spremne za linc. Ne pripadas? Nisi deo velike slike? Kakve veze ima, ako ne pripadas sebi, ako nisi sustina svoje slike? Mozes da rezes sam sebe da bi stao u kalupe, mozes da sam sebi odsecas glavu da ne strcis, mozes da sam sebi odsecas prste ili petu da bi stao u pepeljuginu cipelicu, ali sve to ponovo izraste, sve to ponovo iznikne iz tebe, sve to ti baca u lice istinu da od sebe, ipak, nikada ne mozes da pobegnes. To si sto jesi, i kako god se nadogradjivao, moras znati sta je osnova na koju nadogradjujes. Ako je osnova klimava, ako temelji ne drze, ako ti zubi nisu zariveni u zemlju snagom vecom od bilo koje druge snage, ti si samo prasina na vetru koja ce se razvejati tako da nikada vise neces uspeti da prikupis svako nedostajuce zrnce. Ako svoje korenje, poput stoletnih maslina, ne ugradis u kamen, ako tvoje korenje nema snagu da mrvi stenu i svoje pipke pruza sve dublje u zemlju, nikada neces dostici visine nebeske, jer ce te koren izdati, i, ma kako prav stremeo visinama, zemlja ce te izbljuvati, sa gadjenjem odbaciti tvoje korenje, i sto si bio blizi nebu, to ce pad biti tezi, i trulices, dok ne istrunes i ne nestanes, bez nade da ces ikada vise videti plavetnilo neba. Zato kvrgave masline, neopterecene potrebom da svima privuku pogled, uzivaju u pogledu na nebo. I postoje, i vredne su drugima, zato sto su vredne sebi, dovoljno hrabre da budu to sto jesu, samo obicne masline.





.....................Najteze naslov meni...........Kod mene je na kraju uvek.......

Masline, obicne!!!!!

LeDeNa_, postavila sam ovu tvoju priču tamo na onu temu Postovi - riznice mudrosti 2010.

Nadam se da ti to ne smeta.

Ako ti smeta, izbrisaću (mada će mi biti žao...).

[simarrgL*]

ono, niš posebno al došlo mi i ja nešto da postujem ovde.

[LeDeNa_]

Mariška, zbog odabira mogu samo reci-Hvala srce


simarrgL* ...stavljaj sta god zelis---:)

[LeDeNa_]

Nedostajanje

Ostala je sama. S laptopom na krilu i casom visnjevace na terasi. Sunce je zaslo pre sat vremena. Nebo je bilo neznno ljubicastosivo. Na njemu perje belkastih oblaka, cinilo se poput crteza na porculanskom tanjiru.
More se namreskalo predosecajuci nocnu buru i vetric ju je ugodno naterao da stavi makar majicu.
Bila je zadovoljna izgledom. Sasvim po njenom ukusu. Mogla je zasukati rukave i poceti pisati.
Par prvih reci kapnulo je. Nije bilo tesko pisati na zadatu temu. Pogotovo ljubavnu. Takvih reci je imala pregrst sto u glavi sto u srcu. Svaki put je slagala drugacije kombinacije i nove price su se lako radjale. Uvek je islo brzo kada je atmosfera oko nje bila lepa, kao sto je to bilo veceras. Uspevala bi napisati, sklopiti laptop i vec se srcano predati necem drugom.
Tema ovaj mesec bilo je nedostajanje.
O kako lako. Nije niti ona bas odmah srela onu s kojom ce podeliti zivot. A i kada je srela bilo je tu trenutaka razdvojenosti kada joj je strasno nedostajala. Ovo cemo zavrsiti za 5 minuta, pomislila je odvazno, vec s mislima na seriji koja pocinje u 9.

Podigla je pogled samo da proveri boju neba i ugledala ..... hej, niko joj nije rekao da zvezde mogu padati i dok je nebo ovako svetlo, pa je ni ne prepoznas. Ali padala je tako sporo da je mogla prevladati iznenadjenje i realno odluciti da to ipak nije sruseni avion. Padala je ispred nje, na cistom komadu neba boje suve lavande, mala srebrno bela tacka koju je obasjavalo sunce vec utonulo za njene oci.
I same su potekle, nezvane, dok je zazelela, jasno i glasno da je sada tu kraj nje.

Bila je to kratka prica, upravo ovakva, ni 1600 znakova.
Stigla je popiti jos casu likera pre serije u 9. Koju, suseci suze od ceznje u jastuku, nije ni pogledala.