Htela bih prokomentarisati jednu od tvojih rođendanskih želja:
Originally posted by LeDeNa_
Zelim ne analizirati sve do u najmanju sitnicu.
To mi deluje kao razumna želja. Ali meni su baš tvoje analize, tvoja preispitivanja, nešto najlepše! Nešto izuzetno vredno!
Na primer, predivna, opčinjavajuća, izuzetno vredna, su mi ova tvoja razmišljanja:
Originally posted by LeDeNa_
Zina... Zina je divna devojcica. Ne samo lepa, ne samo slatka, nego istinski divna. Nevina, nedotaknuta, prirodna. Da, mozda je to najbolja rec koja je opisuje. Prirodna. Njene ogromne tamne oci bunari su nezajazljive radoznalosti prema zivotu. Papiri za usvajanje su gotovo legalizovani. Naravno da u ovom ludilu to sporo ide, a i ceka se da prodje zakonski rok u kome se jos moze javiti neki njen zivi rodjak, mada su za to sanse minimalne (koliko god me bolela pomisao da bih je mogla izgubiti, toliko bih bila srecna da je negde ceka toplina njene krvi, njenog mesa). Naucila sam je da cita i pise, sada ucimo dalje, mada znam da je to samo moja bahatost i da joj time otvaram vrata koja, mozda, ne bi trebala da joj otvaram (jos uvek nije sto posto sigurno da se neko njen nece pojaviti). Ali, kada je ona u pitanju, padaju sve moje moralne barijere prema „ispravnom“, i budi se sva moja netrpeljivost prema nepravdi. Zasto je potrebno da ona ostane neobrazovana da bi se mogla uklopiti? Zasto je potrebno da se ona, bistra, pametna, brza u svojim zakljuccima uklapa u nesto sto bi, zapravo, trebalo da raste prema njoj, da se menja prema njoj, da se, povuceno njenim napretkom, uklapa u nju i prema njoj? Mrzim sebe zbog toga sto.........
pristajem na taj kompromis, sto drzim nase lekcije u tajnosti, sto je ucim da ih taji pred svima i misli o njima kao o necem zabranjenom.
Razmisljala sam o tome kuda da je odvedem, da je odvedem odavde, i ne znam vise sta o tome da mislim, sta je ispravno, i sta je za nju bolje. Zamisljam je u nekom gradu, stegnutu odecom, stegnutu drugacijim normama ponasanja, drugacijim pravilima, drugacijim okovima koji su jednako teski, jednako sputavajuci, jednako slamajuci kao oni koje ovde ima, osim sto su nepoznati i na njih bi morala da se privikava. Sa ovima je rodjena, nametnuti su joj jos u trenutku zaceca, i ranije, davno, davno, davno ranije. Zelim, zapravo, da je odvedem negde gde ce moci da bude ono sto jeste. Smesno, zar ne? To zelim za nju ja, koja i dalje lutam svetom u potrazi za necim sto ne postoji. Bojim se da je to ipak samo moje ludilo i da je zarazno, i da cu je zaraziti njime kao nekom smrtonosnom bolescu kojoj njen organizam nece moci da se odupre. I jednako je smrtonosna poput virusa koje smo im prenosili vekovima, samo sto ubija duze i bolnije i na drugaciji nacin prozdire „domacina“.
Bojim se te potrebe da joj zivot ucinim boljim. Ko sam ja i sta ja znam o tome sta je za nju dobro? Projektujem svoje zelje, misli, potrebe, svoj mentalni sklop na jedno zivo bice, nesposobna za prekopotrebnu objektivnost. Da, svi smo mi skloni da se busamo u grudi kako imamo perspektivu i kako umemo da sacuvamo objektivnost. Istina je u stvari da samo projektujemo sebe same na sve cega se dotaknemo i svojim okvirima merimo svet oko nas. Nekad su ti okviri siri, nekada uzi, ali su ipak okviri, ma kako im se ne nazirale granice, one su ipak tu.
A kako je pustiti da se ne razvije sa mogucnoscu vise ponudjenih izbora? Kako joj uskratiti cinjenicu da izbori postoje i da sto ih vise ispred sebe imas, imas vise mogucnosti da nacinis onaj pravi? I kako od deteta od osam godina saznati sta je, u stvari, ono sto zapravo zeli, kako i gde zeli u zivotu da ide? Kako sebi uzeti za pravo da joj usmeravas grane, da je teses i upravljas je u pravcu u kome, mozda, jednog dana, naidje na nepremostiv zid ispred koga ce stati i poceti da se vrti u krug? Vise od svega zelim da je zastitim, omogucim joj da se dobro oseca u svojoj kozi, da je naucim da iza svakog izbora ima jos mnogo drugih, i da je svaki njen i sa svakim ce morati da nauci da zivi. Ne zivotari. Zivi!
Mozda sam ja, zapravo, nesto najgore sto joj se moglo dogoditi u zivotu...
Ovde... razmisljam o stvarima na nacin na koji nikada ranije nisam. Toliko toga namece se kao mogucnost, toliko toga namece se kao prepreka, toliko toga ne znam i nemam vremena da saznam. I ne samo vremena. Ima stvari koje je uputno ne saznati, jednostavno jer covek nije sposoban da se sa njima nosi, nije mu data ta sposobnost da ih razume i zivi normalan sa tim razumevanjem.
Strasno je kada osecas odgovornost prema zivom bicu koje nisi ti. Ono sto bih oprostila kao nepravdu nacinjenu meni, kod nje ne oprastam. Nemam razumevanja za ikoga ko bi je mogao na bilo koji nacin povrediti, uciniti da ijedan osmeh sa njenog lica zameni zbunjeni izraz lica. Ne mogu podneti da se njene tople oci pune razocarenjem prema icemu sto je okruzuje. Njen osmeh je potvrda da cinim stvari koje cinim sa nekim razlogom, sa nekim smislom, da sve to iskace iz okvira bezlicnog, sebicnog altruizma i poprima licni pecat. Njen pecat. Njena radost, njena sreca, osnova njenog buduceg zivota su najpotpunija misija koja daje konacni smisao mome postojanju. Moje zelje, moj zivot podredjeni su toj misiji. I iz toga proizilazi strah kakav nikada ranije nisam dozivela. Tihi, sveprisutni strah da cu uciniti nesto pogresno, da cu nekim svojim postupkom izvuci ma ijedno zrno peska iz temelja njenog zivota. Kako, zaista, ziveti sa tim saznanjem? Kako nastaviti disati sa saznanjem da je moja sebicnost, moje stavljanje bilo cega mojeg ispred bilo cega njenog dovelo do toga? To se ne moze. Ja to ne mogu. Ne mogu...
Meni je ovo nešto najvrednije... Ta tvoja obazrivost, brižnost, ta potreba da analiziraš sve do u najmanju sitnicu... Savršeno!
I zebnja mi je da se želiš toga odreći. Da se želiš odreći svoje analitičnosti, tog svojeg bisera, jednog od, apsolutno sam sigurna u to, najvažnijih sastojaka tvoje magije!
Možda grešim, ali deluje mi kao da ne ceniš dovoljno tu svoju sposobnost (samo)analize, kao da si se i ti povela za lepim, ali zavodljivim rečima Rabindranata Tagore, koje si, videh, citirala u onoj temi "Vaši omiljeni citati!". Mislim na ove njegove reči:
"Muškarci znaju samo da misle. A žene imaju svoj način da razumiju, a ne misle."
Sumnjičava sam prema istinitosti ovih reči. Ne verujem da se išta može razumeti bez razmišljanja. Jako sam nepoverljiva prema bilo čemu "samorazumljivom"... Osim toga, možda sam preosetljiva, ali bilo kakvo spominjanje nekakve sposobnosti žena da razumeju bez razmišljanja meni izgleda kao sugerisanje da žene ne treba mnogo da razmišljaju, da to nije za žene, u svakom slučaju nije za "pravu ženu", da je to samo za "muškarače" itd. Podseća me to na Skerlićevu negativnu kritiku Isidore Sekulić:
"Ne samo među ženama koje su pisale i koje pišu u srpskoj književnosti no i među ljudima, Isidora Sekulić predstavlja određen intelektualni tip. Ona je čista intelektualka. To je njena snaga kao ličnosti i slabost kao pisca. Sve se na ovome svetu plaća, pa i superiornost duha."
E tu se već Skerlić i nehotice odao, otkrio je ono što ga u stvari muči. Sve ono što je posle došlo, zamerke zbog nerazumljivosti nekih njenih tekstova, zbog izveštačenosti njene psihologizacije, a pogotovu, kao poslednji i završni udarac, asocijalnost i amoralnost u odnosu na društveni kontekst vremena - sve su to muške racionalizacije ili, da upotrebim Skerlićev termin sa dodatkom pravog značenja, racionalizacije pisca-muškarca pred jednom fascinantnom ne samo književnom nego INTELEKTUALNOM pojavom pisca-žene, kojoj je nehotice priznao superiornost duha. Ali ne samo u odnosu na gotovo sve one pisce o kojima je dosad pisao nego i u odnosu na samog sebe!
(Zoran Gluščević: "Skerlić o Isidori")
Želim da kažem da je ta tvoja sposobnost, ta tvoja potreba za analiziranjem svega do u najmanju sitnicu, nešto što ja veoma cenim kod tebe. Nešto čemu se divim!
Možda ti osećaš da ta tvoja sposobnost tebi smeta, da te ometa, itd. Ne znam, verovatno si u pravu, ti ipak sama sebe najbolje poznaješ. Ali bih te, eto, zamolila da ipak još jednom razmisliš da li će ti zaista biti bolje i lakše ako počneš da zatomljuješ tu svoju sposobnost?
Jasno mi je da ni taj sastojak tvoje magije, baš kao ni magiju samu, u svojoj celosti, ne vredi upotrebljavati baš u svakoj prilici. Ne vredi bisere davati svinjama, ali da li je bolje taj svoj biser baciti na bunjište?
Ili je možda bolje još više, dublje, detaljnije analizirati, u potpunosti izbrusiti taj svoj biser, kako bi baš analiziranjem i razmišljanjem stekla istinski vrednu "žensku" sposobnost - sposobnost da odmah, "intuitivno", razumeš, proanaliziraš stvari, bez svesne upotrebe misli, ili pak da odmah proceniš gde vredi uložiti napor analiziranja, a gde bi to bilo obično "margaritas ante porcos"...
Mislim da ne postoje prečice, i da se ne bi trebalo lišiti intelekta, u očekivanju nekakve misteriozne sposobnosti razumevanja, bez misli. Ta naizgled misteriozna sposobnost verujem da postoji - ali do nje se dolazi dugotrajnom upotrebom, svojevrsnim brušenjem, sposobnosti mišljenja, a ne njenim zatomljavanjem.
