- 24 Sep 2009, 20:14
#1632947
Podelite. 
Moze i nesto sto ste sami napisali.
Molitva
Molim za Sunce u tvojim ocima,
za dodir koji budi treptaj zivota,
za tebe jedina ljubavi moja.
Molim da ruze ne uvenu kao secanja,
da nijednu suzu ne puste vise.
Molim za tvoje reci satkane od zelje,
Za nase duse obojene tugom.
Molim da samoca ne boli vise,
da dodjes u moj svet,
da svaka nada postane stvarnost,
da svaki tren sa tobom bude vecnost.
Molim da tvoje ruke,
Otope led moga zivota,
da vreme izbrise boli,
da srce zakuca jos jace.
Molim da ne zivim od secanja koja se gase,
Da nikada – postane zauvek.
Molim,molim za ljubav.
Dotakla bih te
Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutas
trazeci ljubav,
nasla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume srecu.
Dotakla bih te
kao zelja;
znam da me zelis
i da me pratis
nekim mislima
kad nikog nema
da te utesim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju ceznje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zacaram ti usne
i umirim te rukama
trazeci samo
da me cvrsto stegnes,
da mi samo kazes
da sve proslo je.
Dotakla bih te
kao miris
kad ides poljem,
kad u njemu nadjes
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
jos uvek osecas
miris poljskog cveca,
jos uvek si tamo
jos uvek me pratis...
Dotakla sam te
svojim recima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
jos uvek cekam te...
Izjava ljubavi
Na mogu da radim...nista.
Ruke su mi zauzete...tobom.
Srce mi je puno...ljubavi.
Glava mi je puna...poljubaca.
Samo mogu da ti pisem
Moje misli o tebi
I kada blude,nisu bludne.
Samo su malo cudne.
Uzvisene,
Peku i zare
A ja ne zelim da ih gasim.
Ti si bozanstvo zivota,
Zena
I boginja moja uzvisena.
I sigurna sam sasvim
Da su moje usne na tvojoj kozi
Himna ljubavi.
I da su moje ruke na tvome telu
Oda radosti.
I da su tvoje ruke na mome licu
Blazenstvo vecnosti.
I zato volim te
Do neba,
I do oblaka,
I do Sunca
Ciji je sjaj
Tek bleda senka tvoja.
Spavaj,
Kada zaspis
Izaci ce Mesec
Da proviri u tvoju sobu,
Da ti srebrom ukrasi lice
I da mi kaze da mirno spavas
Pa da i ja zaspati mogu.
Dragana Konstantinovic - Tebi ljubavi
1.
Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...
Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...
I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...
2.
Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...
Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.
Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.
Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?
3.
Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...
Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.
I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...
Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?
4.
Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...
Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...
I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...
Uspomene
Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola je on ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu... Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne.Pa se naprezemo da cujemo onaj letni povetarac sto je nekada saputao u krosnjama drveca. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi ne bi posli njime.Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih...
Stari Vojnik se predaje sad sa suzama u ocima. Polako polaze oruzje svoje i priznaje sebi da ne moze vise biti sam, umoran je od borbi,umoran je od krvoprolica,umoran je od samoce...
Polako gledajuci iza sebe na spaljenu zemlju duse svoje, stojim tiho bez reci,usamljen i sam, porazen od sebe samog, porazen od cinjenice da vise nisam sebi dovoljan, porazen u znanju da je vreme da spustim oruzje svoje i predam se u neizvesnost osecaja svojih koji me cine ranjivim..
Stojim tiho na ivici napustenog bojista duse moje; sa ispruzenim rukama u neizvesnosti ti pruzam ono malo sto je ostalo od mene.Postidjen, sa strahom u srcu svom da to nije dovoljno, ali to je sve sto ja imam da ti dam...
Ja sam te ostao zeljan dok me bude, mila moja….Ostala si najlepsa medalja iz najlepseg rata u kojem su mi srce amputirali.I sto pogledam sve je pesma i cega god se taknem sve je bol.
Dusa
Zapanjujuce brzo sam uspela da nevidljivim lepkom sjedinim svoje naprsline ; vise se nisu uocavale golim okom ; mogle su se osetiti samo ako bi neko prstom presao po njihovim neravninama. Ali, prstom se ne prelazi po dusi. Nju moze da dodirne samo druga ; to vise nisam dopustala.
Sudbina
Trazila sam te u nekim prethodnim zivotima.Tumarala nekim drugim dalekim mestima,davnim vremenima i neistrazenim dimenzijama.I sve to u nadi da cu te pronaci.Da cu napokon upoznati ljubav.Onu pravu i iskrenu.Onu zbog koje se zivi...I umire.Pokusavala sam da pronadjem nas u nekim tudjim sretnim zavrsecima.U nekim tudjim,sretnim zivotima i ljubavima.Pokusavala sam da te pronadjem u drugima.I uvek je bio isti pocetak.I uvek je bio isti kraj.Uvek si bila dovoljno blizu da mogu da te prepoznam i osetim.Da znam da si tu.Da ne postojis samo u mojim snovima.I uvek si bila dovoljno daleko da mi ostanes nedostizna.Uvek mi nekako samo proklizis kroz prste ostavljajuci iza sebe samo miris.Miris letnjih noci u kojima nikada neces biti moja.Miris poljubaca na kisi koji uvek pripadaju nekoj drugoj.Miris srece koja mi je tako daleka.I miris ljubavi koja mi izgleda nije sudjena.I sada vec ne mogu a da se ne zapitam...Da li je to moja sudbina?Da tragam i da te nikada ne pronadjem.Da mi samoca bude jedini prijatelj.I bol jedini saputnik.
Dreamer
It doesn't interest me what you do for a living. I want to know what you ache for and if you dare to dream of meeting your heart's longing.
It doesn't interest me how old you are. I want to know if you will risk looking like a fool for love, for your dream, for the adventure of being alive.
It doesn't interest me what planets are squaring your moon. I want to know if you have touched the centre of your own sorrow, if you have been opened by life's betrayals or have become shrivelled and closed from fear of further pain.
I want to know if you can sit with pain, mine or your own, without moving to hide it, or fade it, or fix it.
I want to know if you can be with joy, mine or your own; if you can dance with wildness and let the ecstasy fill you to the tips of your fingers and toes without cautioning us to be careful, be realistic, remember the limitations of being human.
It doesn't interest me if the story you are telling me is true. I want to know if you can disappoint another to be true to yourself. If you can bear the accusation of betrayal and not betray your own soul. If you can be faithless and therefore trustworthy.
I want to know if you can see Beauty even when it is not pretty every day. And if you can source your own life from its presence.
I want to know if you can live with failure, yours and mine, and still stand at the edge of the lake and shout to the silver of the full moon, 'Yes.'
It doesn't interest me to know where you live or how much money you have. I want to know if you can get up after the night of grief and despair, weary and bruised to the bone and do what needs to be done to feed the children.
It doesn't interest me who you know or how you came to be here. I want to know if you will stand in the centre of the fire with me and not shrink back.
It doesn't interest me where or what or with whom you have studied. I want to know what sustains you from the inside when all else falls away.
I want to know if you can be alone with yourself and if you truly like the company you keep in the empty moments.
Moze i nesto sto ste sami napisali.Molitva
Molim za Sunce u tvojim ocima,
za dodir koji budi treptaj zivota,
za tebe jedina ljubavi moja.
Molim da ruze ne uvenu kao secanja,
da nijednu suzu ne puste vise.
Molim za tvoje reci satkane od zelje,
Za nase duse obojene tugom.
Molim da samoca ne boli vise,
da dodjes u moj svet,
da svaka nada postane stvarnost,
da svaki tren sa tobom bude vecnost.
Molim da tvoje ruke,
Otope led moga zivota,
da vreme izbrise boli,
da srce zakuca jos jace.
Molim da ne zivim od secanja koja se gase,
Da nikada – postane zauvek.
Molim,molim za ljubav.
Dotakla bih te
Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutas
trazeci ljubav,
nasla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume srecu.
Dotakla bih te
kao zelja;
znam da me zelis
i da me pratis
nekim mislima
kad nikog nema
da te utesim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju ceznje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zacaram ti usne
i umirim te rukama
trazeci samo
da me cvrsto stegnes,
da mi samo kazes
da sve proslo je.
Dotakla bih te
kao miris
kad ides poljem,
kad u njemu nadjes
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
jos uvek osecas
miris poljskog cveca,
jos uvek si tamo
jos uvek me pratis...
Dotakla sam te
svojim recima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
jos uvek cekam te...
Izjava ljubavi
Na mogu da radim...nista.
Ruke su mi zauzete...tobom.
Srce mi je puno...ljubavi.
Glava mi je puna...poljubaca.
Samo mogu da ti pisem
Moje misli o tebi
I kada blude,nisu bludne.
Samo su malo cudne.
Uzvisene,
Peku i zare
A ja ne zelim da ih gasim.
Ti si bozanstvo zivota,
Zena
I boginja moja uzvisena.
I sigurna sam sasvim
Da su moje usne na tvojoj kozi
Himna ljubavi.
I da su moje ruke na tvome telu
Oda radosti.
I da su tvoje ruke na mome licu
Blazenstvo vecnosti.
I zato volim te
Do neba,
I do oblaka,
I do Sunca
Ciji je sjaj
Tek bleda senka tvoja.
Spavaj,
Kada zaspis
Izaci ce Mesec
Da proviri u tvoju sobu,
Da ti srebrom ukrasi lice
I da mi kaze da mirno spavas
Pa da i ja zaspati mogu.
Dragana Konstantinovic - Tebi ljubavi
1.
Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...
Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...
I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...
2.
Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...
Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.
Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.
Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?
3.
Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...
Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.
I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...
Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?
4.
Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...
Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...
I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...
Uspomene
Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola je on ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu... Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne.Pa se naprezemo da cujemo onaj letni povetarac sto je nekada saputao u krosnjama drveca. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi ne bi posli njime.Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih...
Stari Vojnik se predaje sad sa suzama u ocima. Polako polaze oruzje svoje i priznaje sebi da ne moze vise biti sam, umoran je od borbi,umoran je od krvoprolica,umoran je od samoce...
Polako gledajuci iza sebe na spaljenu zemlju duse svoje, stojim tiho bez reci,usamljen i sam, porazen od sebe samog, porazen od cinjenice da vise nisam sebi dovoljan, porazen u znanju da je vreme da spustim oruzje svoje i predam se u neizvesnost osecaja svojih koji me cine ranjivim..
Stojim tiho na ivici napustenog bojista duse moje; sa ispruzenim rukama u neizvesnosti ti pruzam ono malo sto je ostalo od mene.Postidjen, sa strahom u srcu svom da to nije dovoljno, ali to je sve sto ja imam da ti dam...
Ja sam te ostao zeljan dok me bude, mila moja….Ostala si najlepsa medalja iz najlepseg rata u kojem su mi srce amputirali.I sto pogledam sve je pesma i cega god se taknem sve je bol.
Dusa
Zapanjujuce brzo sam uspela da nevidljivim lepkom sjedinim svoje naprsline ; vise se nisu uocavale golim okom ; mogle su se osetiti samo ako bi neko prstom presao po njihovim neravninama. Ali, prstom se ne prelazi po dusi. Nju moze da dodirne samo druga ; to vise nisam dopustala.
Sudbina
Trazila sam te u nekim prethodnim zivotima.Tumarala nekim drugim dalekim mestima,davnim vremenima i neistrazenim dimenzijama.I sve to u nadi da cu te pronaci.Da cu napokon upoznati ljubav.Onu pravu i iskrenu.Onu zbog koje se zivi...I umire.Pokusavala sam da pronadjem nas u nekim tudjim sretnim zavrsecima.U nekim tudjim,sretnim zivotima i ljubavima.Pokusavala sam da te pronadjem u drugima.I uvek je bio isti pocetak.I uvek je bio isti kraj.Uvek si bila dovoljno blizu da mogu da te prepoznam i osetim.Da znam da si tu.Da ne postojis samo u mojim snovima.I uvek si bila dovoljno daleko da mi ostanes nedostizna.Uvek mi nekako samo proklizis kroz prste ostavljajuci iza sebe samo miris.Miris letnjih noci u kojima nikada neces biti moja.Miris poljubaca na kisi koji uvek pripadaju nekoj drugoj.Miris srece koja mi je tako daleka.I miris ljubavi koja mi izgleda nije sudjena.I sada vec ne mogu a da se ne zapitam...Da li je to moja sudbina?Da tragam i da te nikada ne pronadjem.Da mi samoca bude jedini prijatelj.I bol jedini saputnik.
Dreamer
It doesn't interest me what you do for a living. I want to know what you ache for and if you dare to dream of meeting your heart's longing.
It doesn't interest me how old you are. I want to know if you will risk looking like a fool for love, for your dream, for the adventure of being alive.
It doesn't interest me what planets are squaring your moon. I want to know if you have touched the centre of your own sorrow, if you have been opened by life's betrayals or have become shrivelled and closed from fear of further pain.
I want to know if you can sit with pain, mine or your own, without moving to hide it, or fade it, or fix it.
I want to know if you can be with joy, mine or your own; if you can dance with wildness and let the ecstasy fill you to the tips of your fingers and toes without cautioning us to be careful, be realistic, remember the limitations of being human.
It doesn't interest me if the story you are telling me is true. I want to know if you can disappoint another to be true to yourself. If you can bear the accusation of betrayal and not betray your own soul. If you can be faithless and therefore trustworthy.
I want to know if you can see Beauty even when it is not pretty every day. And if you can source your own life from its presence.
I want to know if you can live with failure, yours and mine, and still stand at the edge of the lake and shout to the silver of the full moon, 'Yes.'
It doesn't interest me to know where you live or how much money you have. I want to know if you can get up after the night of grief and despair, weary and bruised to the bone and do what needs to be done to feed the children.
It doesn't interest me who you know or how you came to be here. I want to know if you will stand in the centre of the fire with me and not shrink back.
It doesn't interest me where or what or with whom you have studied. I want to know what sustains you from the inside when all else falls away.
I want to know if you can be alone with yourself and if you truly like the company you keep in the empty moments.
