- 06 Jul 2009, 11:59
#1529454
Tokom sedam meseci bio je citav moj svet. Svaki moj plan, svaka moja misao, svaki moj dan i moja odluka, imali su direktnu vezu sa njim. Postoi ona tanka, intimna, ali dobro cuvana granica u nama koju retko dajemo nekome da predje i zaviri unutra. Ono sto cuvamo samo za sebe. Ja sam mu dao. I uzivao sma u tome. Imao me je u potpunosti, onako kako moze da te ima samo neko ko se sasvim spaja sa tobom, ko je tvoj deo koji nedostaje, savrsena polovina... I zaista je delovalo kao da je obostrano. I mislim da je i bilo. Rizikovao je zbog mene puno. Prvi sam mu i prva sam osoba sa kojom je on, "str8 muskarcina" i "glavni baja" u svom kraju, dozvolio sebi suze, iskrenost, ljubav, potpunu otvorenost. Do jednog momenta. A onda se osetila lagana, jedva primetna promena. Pocela su pitanja "A sta to tebe briga", "To je moja privatna stvar", "Znas mi nismo u braku"... A ja sam se tako ocajnicki trudio da ne vidim. Faza. Proci ce. I prolazilo je, zaista jeste. Neretko bi bilo sve po starom - ja i on, i citav svet je nas. Celu srbiju smo obisli zajedno, nema hotela koji ne mirise na nase poljupce, nema klupe koja ne pamti nase razgovore i nema mesta, predmeta, stvari koja me ne podseca na njega.
Bio je na poslovnom putu 18 dana i vracao se u Beograd, da se vidimo 3 dana pre nego krene dalje. Sve moje obaveze, porodicne, prijateljske i poslovne, nisu bile bitne - on dolazi i ja sam napravio planove za savrsen, romanticni vikend. Soba u hotelu, on i ja. Vecere i ruckovi u najboljim restoranima, dani provedeni na neobicnim i lepim mestima koja ce nam pruziti vreme samo za nas. Koja ce nam vratiti ono staro nase, upaliti vatru koja je zahvaljujuci njegovim cestim odsustvima pocela pomalo da bledi.
I onda dobijam sms na pola puta do beograda. "Mislim da je za obojicu najbolje da ne dolazis na stanicu po mene. Necu se zadrzavati, vracam se odmah kuci." Uspevam da ga nagovorim da dodje, sa jos jednom sednemo i razgovaramo, da ne zavrsimo smsom sedam meseci koji su se vrteli samo oko nas, koji su bili citav moj zivot u malom...
Kada je dosao, kez od uveta do uveta. Njemu je spao kamen sa srca zato sto je imao snage da to pokrene, ocigledno. Jedva nekako se dizem sa stolice na kojoj sedim dok ga cekam u kaficu i krecemo. U pocetku samo cutimo, a onda krecu objasnjenja. Ne znam vise sta oseca. Umorilo ga je jurcanje tamo-vamo. Mnoge stvari nevezano za mene mu smetaju u Beogradu, a to sada rezultuje time da i prema meni vise nije siguran sta oseca i da li zeli da nastavimo. Mozda u septembru, kada dobije stalni posao u Beogradu i prestane sa putovanjima. Mozda nikada. Ne zna. Ali necemo preseci kontakt. Ja sam promenio njeg zivot na nacin na koji jos niko nije do sada. Ja sam jedina osoba pred kojom je plakao. Vol...eo me je... Ja ostajem u shoku. Tesko izgovaram reci. Pocinjem da placem i ne prestajm, vec treci dan.
Rastali smo se nakon dva sata, vratio se vozom u svoj grad. Ispratio sam ga. Ispratio sam poslednji voz. Rastali smo se kao prijatelji. Pokusavam o njemu da mislim tako. Pokusam da dam neki smisao svom zivotu nakon sto je 7 meseci bio savrsen. A nema smisla. I ne znam sta da radim sa sobom. Sve svoje planove, nadanja, sve, sve, sve sma pravio tako da on bude ukljucen u to... Sve slike jeseni i zime koje nailaze imaju njega ukljucenog. Tu je, na naslovnoj strani. Gleda u mene svojim prelpim plavim ocima i smeje se. I onda mi je muka, i place mi se i povraca, a vise nema sta da isplacem i ispovracam. Boli me kako me nikad niko nije boleo. Svaki santimetar tela se trese kada pomislim na njega.
Bio sam u stanju da se posvadajm sa prijateljima, da odlazem porodicne obaveze, da trazim premestaj radnog mesta, apsolutno sve samo da budemo zajedno. Sada je to sve palu u vodu. Ostaje mi da idem dalje uiz grizu savesti sto ne cekam septembar, ili da cekam septembar i nadam se da je mislio ozbiljno kada je rekao da mozda postoje sanse ali da nece da obecava, a onda se opet jos gore razocaram...
A nemam volje za bilo cim. Pre njega, zivot mozda nije imao previse smisla, ali sam ja uspevao da mu ga dam. Sada, posle njega, sve deluje jos gore i praznije.
Doneo sam odluku da se selim u oktobru od mojih, da promenim radno mesto i odem na drugo za duplo vecu platu i bolje uslove, da budem bolji covek za sebe i njega... I sada vise nemam volje za bilo cim. Volim da citam, a ne mogu, koncetracija mi je nula Treba da diplomiram u oktobru a ne znam kako cu. Od muzike mi se place jer smno sve te pesme slusali zajedno. Kada otvorim graderober unutra je ili ono sto mi je on kupovao ili ono sto sam uz njegovu pomoc birao. Sat, naocari, privesci za kljuceve, fascikle, ukrasi... Slika na radnom stolu u mojoj kancelariji. Slika u novcaniku. Pun jebeni mobilni telefon slika. Umrecu, svega mi...
Ne znam kako cu ovo da prevazidjem. Sedem meseci raja i vecnost pakla... I da stvar bude gora, budala se nije naucila... Ja bih sve, opet, ponovo, bez razmisljanja, samo kada bi mogao...
Treci dan tece, a ja se osecam kao da nismo zajedno vec citavu vecnost. I dani su sivi, bez boja, bez osecanja, samo bol i otupelost i zelja da sto pre popijem jos jednu tabletu i odem u krevet, dok ne zazvoni alarm i podseti me da jos jedan dan iz pakla pocinje....
I ne znam zasto sam sve ovo otkucao... Ali morao sam sa nekim da podelim... Prijatelje sam vec i udavio... Bili su divni prema meni ova 3 dana, ali preterujem, gusim i znam to. Ali ima tako puno toga sto bih zeleo da kazem, da mu kazem, a znam da vise ne mogu... Jer on vise nije moj... I ubi me to...
Bio je na poslovnom putu 18 dana i vracao se u Beograd, da se vidimo 3 dana pre nego krene dalje. Sve moje obaveze, porodicne, prijateljske i poslovne, nisu bile bitne - on dolazi i ja sam napravio planove za savrsen, romanticni vikend. Soba u hotelu, on i ja. Vecere i ruckovi u najboljim restoranima, dani provedeni na neobicnim i lepim mestima koja ce nam pruziti vreme samo za nas. Koja ce nam vratiti ono staro nase, upaliti vatru koja je zahvaljujuci njegovim cestim odsustvima pocela pomalo da bledi.
I onda dobijam sms na pola puta do beograda. "Mislim da je za obojicu najbolje da ne dolazis na stanicu po mene. Necu se zadrzavati, vracam se odmah kuci." Uspevam da ga nagovorim da dodje, sa jos jednom sednemo i razgovaramo, da ne zavrsimo smsom sedam meseci koji su se vrteli samo oko nas, koji su bili citav moj zivot u malom...
Kada je dosao, kez od uveta do uveta. Njemu je spao kamen sa srca zato sto je imao snage da to pokrene, ocigledno. Jedva nekako se dizem sa stolice na kojoj sedim dok ga cekam u kaficu i krecemo. U pocetku samo cutimo, a onda krecu objasnjenja. Ne znam vise sta oseca. Umorilo ga je jurcanje tamo-vamo. Mnoge stvari nevezano za mene mu smetaju u Beogradu, a to sada rezultuje time da i prema meni vise nije siguran sta oseca i da li zeli da nastavimo. Mozda u septembru, kada dobije stalni posao u Beogradu i prestane sa putovanjima. Mozda nikada. Ne zna. Ali necemo preseci kontakt. Ja sam promenio njeg zivot na nacin na koji jos niko nije do sada. Ja sam jedina osoba pred kojom je plakao. Vol...eo me je... Ja ostajem u shoku. Tesko izgovaram reci. Pocinjem da placem i ne prestajm, vec treci dan.
Rastali smo se nakon dva sata, vratio se vozom u svoj grad. Ispratio sam ga. Ispratio sam poslednji voz. Rastali smo se kao prijatelji. Pokusavam o njemu da mislim tako. Pokusam da dam neki smisao svom zivotu nakon sto je 7 meseci bio savrsen. A nema smisla. I ne znam sta da radim sa sobom. Sve svoje planove, nadanja, sve, sve, sve sma pravio tako da on bude ukljucen u to... Sve slike jeseni i zime koje nailaze imaju njega ukljucenog. Tu je, na naslovnoj strani. Gleda u mene svojim prelpim plavim ocima i smeje se. I onda mi je muka, i place mi se i povraca, a vise nema sta da isplacem i ispovracam. Boli me kako me nikad niko nije boleo. Svaki santimetar tela se trese kada pomislim na njega.
Bio sam u stanju da se posvadajm sa prijateljima, da odlazem porodicne obaveze, da trazim premestaj radnog mesta, apsolutno sve samo da budemo zajedno. Sada je to sve palu u vodu. Ostaje mi da idem dalje uiz grizu savesti sto ne cekam septembar, ili da cekam septembar i nadam se da je mislio ozbiljno kada je rekao da mozda postoje sanse ali da nece da obecava, a onda se opet jos gore razocaram...
A nemam volje za bilo cim. Pre njega, zivot mozda nije imao previse smisla, ali sam ja uspevao da mu ga dam. Sada, posle njega, sve deluje jos gore i praznije.
Doneo sam odluku da se selim u oktobru od mojih, da promenim radno mesto i odem na drugo za duplo vecu platu i bolje uslove, da budem bolji covek za sebe i njega... I sada vise nemam volje za bilo cim. Volim da citam, a ne mogu, koncetracija mi je nula Treba da diplomiram u oktobru a ne znam kako cu. Od muzike mi se place jer smno sve te pesme slusali zajedno. Kada otvorim graderober unutra je ili ono sto mi je on kupovao ili ono sto sam uz njegovu pomoc birao. Sat, naocari, privesci za kljuceve, fascikle, ukrasi... Slika na radnom stolu u mojoj kancelariji. Slika u novcaniku. Pun jebeni mobilni telefon slika. Umrecu, svega mi...
Ne znam kako cu ovo da prevazidjem. Sedem meseci raja i vecnost pakla... I da stvar bude gora, budala se nije naucila... Ja bih sve, opet, ponovo, bez razmisljanja, samo kada bi mogao...
Treci dan tece, a ja se osecam kao da nismo zajedno vec citavu vecnost. I dani su sivi, bez boja, bez osecanja, samo bol i otupelost i zelja da sto pre popijem jos jednu tabletu i odem u krevet, dok ne zazvoni alarm i podseti me da jos jedan dan iz pakla pocinje....
I ne znam zasto sam sve ovo otkucao... Ali morao sam sa nekim da podelim... Prijatelje sam vec i udavio... Bili su divni prema meni ova 3 dana, ali preterujem, gusim i znam to. Ali ima tako puno toga sto bih zeleo da kazem, da mu kazem, a znam da vise ne mogu... Jer on vise nije moj... I ubi me to...
mag:
