- 06 Nov 2007, 11:22
#944087
Pocetkom jula sam poceo da se zabavljam sa jednim deckom. Proveli smo lepo zajednicko leto, a onda mi je on pocetkom septembra predlozio da se preselim kod njega. Taj predlog mi se ucinio vrlo zgodnim, jer mi se svidela ideja o zajednickom zivotu, a moram da priznam da sam se polakomio i na priliku da se ratosiljam kirije, koja mi je do tada kao visegodisnjem podstanaru, gutala lavovski deo kucnog budzeta.
I tako sam se ja uselio u njegov jednosoban stan, sav srecan i zadovoljan i odmah preuzeo domacinstvo. Vec posle dva dana sam, medjutim, nanjusio i naslutio da preseljenje moze biti i nece ispasti tako dobra ideja, prvenstveno zbog skucenog stambenog prostora. No, prve dve nedelje je sve bilo manje vise OK, a onda su pocele da se ostvaruju moje slutnje. Decko mi je postao sve nervozniji, odnosi izmedju nas su poceli da zahladjuju, a moj vispreni i trezveni um je prokljuvio da decko pocinje da se kaje sto me je tako ishitreno pozvao da stanujem sa njim. Jer, jedna je situacija kad se zivi udvoje u sedamdesetak kvadrata, ali u tridesetak kvadrata neminovno dodje u najmanju ruku do klaustrofobije. No, posle jebanja nema kajanja i ja do sada nisam pokazivao, cak ni konkludentnim radnjama, nameru da se iselim.
I tako, dan za danom, dosli smo do danasnje faze nasih odnosa, u kojoj ja i dalje stanujem kod njega, a da pri tome skoro uopste ne razgovaramo. Tj. on ne razgovara sa mnom i sasvim je jasno da kao zedan vodu ocekuje momenat kada cu mu reci da se selim.
Da je nasa veza umrla, to je jasno kao dan. On me ne tera iz stana, naravno, valjda ga je sramota, jer je svestan da je upravo on inicirao moje useljenje. Ja svakako planiram da se iselim, kad se steknu uslovi, odnosno kad nadjem nov adekvatan smestaj.
Do tada, zivimo u hladnoj i korektnoj koegzistenciji, a ja sam se ponovo uverio da zajednicki zivot ( pogotovo u mizernoj kvadraturi ) ubija strast, zelju, a u nekim slucajevima kao sto je ovaj moj, dovodi i do krajnje ponizavajucih situacija.
Odlucio sam da ovo iskustvo podelim sa vama, da ga se setite pre nego sto odlucite da s nekim s kim ste u vezi zapocnete zajednicki zivot.
I tako sam se ja uselio u njegov jednosoban stan, sav srecan i zadovoljan i odmah preuzeo domacinstvo. Vec posle dva dana sam, medjutim, nanjusio i naslutio da preseljenje moze biti i nece ispasti tako dobra ideja, prvenstveno zbog skucenog stambenog prostora. No, prve dve nedelje je sve bilo manje vise OK, a onda su pocele da se ostvaruju moje slutnje. Decko mi je postao sve nervozniji, odnosi izmedju nas su poceli da zahladjuju, a moj vispreni i trezveni um je prokljuvio da decko pocinje da se kaje sto me je tako ishitreno pozvao da stanujem sa njim. Jer, jedna je situacija kad se zivi udvoje u sedamdesetak kvadrata, ali u tridesetak kvadrata neminovno dodje u najmanju ruku do klaustrofobije. No, posle jebanja nema kajanja i ja do sada nisam pokazivao, cak ni konkludentnim radnjama, nameru da se iselim.
I tako, dan za danom, dosli smo do danasnje faze nasih odnosa, u kojoj ja i dalje stanujem kod njega, a da pri tome skoro uopste ne razgovaramo. Tj. on ne razgovara sa mnom i sasvim je jasno da kao zedan vodu ocekuje momenat kada cu mu reci da se selim.
Da je nasa veza umrla, to je jasno kao dan. On me ne tera iz stana, naravno, valjda ga je sramota, jer je svestan da je upravo on inicirao moje useljenje. Ja svakako planiram da se iselim, kad se steknu uslovi, odnosno kad nadjem nov adekvatan smestaj.
Do tada, zivimo u hladnoj i korektnoj koegzistenciji, a ja sam se ponovo uverio da zajednicki zivot ( pogotovo u mizernoj kvadraturi ) ubija strast, zelju, a u nekim slucajevima kao sto je ovaj moj, dovodi i do krajnje ponizavajucih situacija.
Odlucio sam da ovo iskustvo podelim sa vama, da ga se setite pre nego sto odlucite da s nekim s kim ste u vezi zapocnete zajednicki zivot.
, a mozda i zato sto smatram da za to treba prvenstveno biti spreman na dosta kompromisa i popustanja, u cemu mislim da ja bas i nisam previse sposoban... makar ne jos uvek!
(ovo mi je omiljeni smajli u poslednje vreme)