Двојно ја је била вечита дилема процепа у коме сам имао да живим и да се са њим носим. То игром случаја наметнуто и непотребно бреме носио сам како сам знао и умео и учио успут да се са њиме саживим.
Прво сам у Београду био у раскораку у односу на овде а сада сам овде доспео у обрнуту ситуацију.
Требало је гајити и истовремено неговати две љубави, паралелно и равноправно у неповољним спољним околностима. А човек и зрео, једнога дана више води рачуна о једној ствари, тешко му је о двема истовремено а камоли детету.
Провео сам живот градећи мост над тим амбисом. Да не останем недовршен, склепан.
Већим сам делом себе постао своје српско ја јер то је оно што пре свега ја и јесам.
То је тако јер смо сви ми пре свега оно што се од нас направи у младости. То је универзални аксиом.
И то ме кошта, скупо ме кошта јер сада када сам свестан те чињенице парадоксално живим у француској хемисвери свога ја окружен искључиво Французима. Можда сам тога постао свестан баш зато што не живим више у Београду. Тамо бих сигурно мислио да бих овде био срећнији. Никад краја људској пробирљивости. Вагању. Ценкању са собом самим.
Французи су добар свет али су од нас јако различити. Рационални у огромној већини животних ситуација у којима Србин реагује емотивано а осетљиви, ређе, тамо где би Србин присебно, био чисто рационалан.
Ја њих више волим неголи они мене, ја њих познајем боље од њих самих. Посматрао сам их, слушао, помно бележио њихове реакције, њихова интересовања, навике, разговоре, обичаје.
Одмах су ми ставили до знања да сам ја за њих странац, иако се ја тако нисам осећао. Пошто сам овде дошао да живим, код њих и са њима на мени је било да учиним напоре, да им се прилагодим, да им кажем колико су ми као малом као подршка недостајали.
Да сазнају да сам због тога што сам Француз био тучен и понижаван од мене физички јачих, који ми нису били дорасли, па кад нису имали знања ни аргумената, детињасто и злобно би ми пребацили да су Енглези и онако увек Французе побеђивали.То ме је страшно болело, од тога су ме пекле сузе. Од немоћи да докажем супротно.
Ја сам тада био нешто што се споља не види, ја сам волео нешто што ме није окруживало већ је постојало искључиво у мојој свести. Рођен сам са љубављу према земљи која је у мојој дечијој машти била Рајски врт.
Тамо, мислио сам, сви живе у дворцима, једу само сиреве и пију шампањац, зато се тако слатко смеју у њиховим филмовима и зато им је језик тако милозвучан.
Тамо су деца срећна јер не морају да трпе увреде мојих другара...
Данас ми је тешко, ужасно ми је тешко због свега што се у земљи и у граду у којима живим, данас, у њима дешава.
Емпатија долази из мог српског срца јер оно не може да остане равнодушно ни на једну људску патњу и муку. Српско је срце такво. Осетљиво и увек човечно. Према свима и сваком, бар је моје таквим одгајано.
Онако како ја себи објашњавам оно што се у Паризу догодило то овде нико не би могао да разуме. Не разлажем га пред светом јер би њиме сваки Француз у свој својој тренутној преосетљивости био увређен, у најбољем случају не би ме разумео и мој би сада чисто рационално - логичан став, овога пута формулисам у француској свери мога мозга за њих био ужасно повредљив. Ћутим и саучествујем у том болу.
Оно што ме боли је и што их први пут видим у искреној тузи, страху и неизвесности. Искључиво над њима самима. Вапе за изразима саучешћа из целога света а на било чији туђи, руски, сиријски, ирачки, и не тако давно, на мој српски бол, на њега су већином били потпуно равнодушни...
