Bootstrap Framework 3.3.6

[IMPACT]

Викенд у Ливерпулу...

Овде сам носио, нахерену на страну, као модни детаљ, србску шајкачу, предходног сам месеца купио у Београду и зелену и плаву, коштала је свака 600 динара комад, у сред Кнез Михајлове, тај облик капе феноменално пристаје уз моје лице ...

[IMPACT]

Кад је хладно а суво носим велике свилене мараме-ешарпе уместо вунених шалова. Свила је лагана а греје...

[Urbana_Seljanka]

Respekt. Zbilja si muskarac sa stilom.

[IMPACT]

Обожавам твоју ћакавицу, враћа ми у сећање оно једино лепо што сам у својој младости волео, море, плави Јадран, Пореч, Опатију, Раб, Сплит, Брач, Хвар, Вис, Ластово, била су то најлепша летовања целог мог живота.

А тек мушкарци! Дивне расне, сирове мушкарчине - громаде, преплануле коже и од соли просветлеле косе...



Јој, душо моја, сваки пут кад те читам и кад видим колико си ми лепа, слатка, добра, племенита, забавна и враголаста, колико си моја, тешко ми је јер бих да памтим само неке срећне дане...

Једном си написала да је боље што смо се раздвојили али ми Срби никад нисмо ни желели да се одвојимо од вас, волели смо вас и прихватали, Вас, нашу браћу друге вере која је дуго живела под туђином, мучила се и патила, мислили смо да слободу коју смо вам донели 1918. године, да то што смо исте крви и језика, да смо вас тиме усрећили.

Ја тај нежељени растанак док сам жив никад нећу прежалити.




Мотив града Виса на цртежу који је мама тамо купила 1983. године...

[Urbana_Seljanka]

Rasplakao si me. Ja san malo dišpetna, ali, mislila san to,samo iz jednog razloga. Da ne pada vise nikada bratska krv zaludo.

[IMPACT]

''Неких ствари има, што не говоре се свима, што се само неком шапну, ти знаш''...

[Urbana_Seljanka]

Ti si veliko lipo nostalgično Svi te samo promatramo i divimo se.
https://youtu.be/_TXEuA7ZaWA" target="_blank

[IMPACT]

Ово је најлепша Арсенова мелодија а тек стихови Тина Ујевића...

У име пријатељства и љубави.




П.С.

У мају се мој братанац Алексеј, из Лондона жени Аном, једном предивном Загребћанком.

Долазе сви у Београд а ја ћу њеној мами, тешко оболелој од рака као и њеној баки бити лични водич у тих неколико дана, задужио сам себе да им покажем град моје младости, сва она дивна места која ретко ко и од мојих суграђана познаје јер желим да им се одужим и захвалим од срца што су га тако срдачно и без предрасуда прихватиле за зета...

А отац, Херцеговац, који се борио у Домовинском рату пристао је да му да руку своје ћерке и да његови унуци једног дана буду крштени као Православци. И то је велика ствар.

И ето, тако ми на нашем породичном нивоу гледамо да живимо заједно, да једни другима праштамо и да се волимо, разумемо и поштујемо убудуће више и боље него што су то можда чинили наши преци у прошлости.

[Urbana_Seljanka]

Poznajem Hercegovce jako dobro. Jako prkosni, zilavi,ponosni i duhovni ljudi sa kamena. Kad je on svoju cerku predao vasoj obitelji u ruke i srusio nemoguce barijere do jucer, buducnost nam izgleda moze biti dobra. Lipo od tebe, i tvoje obitelji da ih prihvatate.
Inace Tin mi je favorit, osobito pisma- samo je san stvarnost. Lipo je sa tobon ćakulali, ali nastaviti cu te citati i uciti ćirilicu tiha. Ne želim kvariti ovako lipu temu.
https://youtu.be/tjWMWN0gzik" target="_blank

[IMPACT]

Далеко од града у коме сам рођен, далеко од брда са којих поникох, у овој ноћи, у туђини, ослушкујем и јасно чујем, тамо далеко, Кошаву где завија у мом крају, носећи лишће што у ово доба године, почиње да жути и полако да опада.

Улица мог детињства била је једна безлична, бесмислена, без почетка ни краја, просто неописива, у сред беспућа трасирана линија. Неприкладно названа Љермонтовљева, незаслужено је носила велико име руске поезије. Волео сам је због Зарета Ђорђевића, сликара, чији се атеље налазио тик до мојега солитера.



Из нашег се стана ипак назирао део неба...



Звезде су често обасјавале врх солитера и када би у поноћ из малих и тесних радничких станова умор свакодневице погасио и последња светла, босоног, у пиџами, држећи се чврсто за гвоздени обод терасе, упирао бих поглед ка недокучивом, бескрајном и непробојном плашту свемира изнад своје главе.

Сласт тих првих несаница никад касније није била ни приближно иста. Нешто је увек недостајало спрам ондашње дечачке радозналости и усиљене жеље полетарца, немира у оку поспаног истраживача васионе усхићеног сјајем далеких и недостижних звезда.

Легао бих затим у кревет са жељом да одмах заспим са палцем чврсто стиснутим међу зубима и умирујућим мирисом мог ћебета пред носем, тонуо бих ушушкан клизећи у снове пуне остварених стремљења и нада без страха да ће ми се моје маштарије распршити при дневној светлости, првим зрацима сунца...

Данас спавам са навученим завесама и спуштеном ролетном, штитећи тако снове у нади да ће их мрак негде сачувати трајно, чезнем ја уствари за својим детињством и сигурношћу којом сам тада био окружен.

Срећан рођендан драга Ланице!

Написано у ноћи од уторка на среду, 2.на 3.новембар,1999.године.

[IMPACT]

Јесен је стигла и кише лију,
сурове ноћи по мени бију,
мисао свака ка теби лети,
грешио јесам, јесам, јесам и то ми се свети,
јер после свега опроштај молим,
још увек душо, много те волим, ха, ха, ха, ха,

Уморан стижем пред врата твоја,
да ли још ту си и дал' си моја,
други су срећни завидим њима,
верујем ипак, ипак, ипак још наде има.
јер после свега опроштај молим,
још увек душо, много те волим, ха, ха, ха, ха,

Ти си била увек била птица што се к мени свија,
Ти си била, ти си била вино које увек прија,
Ти си била увек била, моје ноћи, моја јутра
зар ће успомена само бити моје ново сутра?

Ти си била увек била птица што се к мени свија,
Ти си била, ти си била вино које увек прија,
Ти си била увек била, моје ноћи, моја јутра
зар ће успомена само бити моје ново сутра?

Јесен је стигла и кише лију,
сурове ноћи по мени бију,
мисао свака ка теби лети,
грешио јесам, јесам, јесам и то ми се свети,
јер после свега опроштај молим,
још увек душо, много те волим, ха, ха, ха, ха,

Ти си била увек била птица што се к мени свија,
Ти си била, ти си била вино које увек прија,
Ти си била увек била моје ноћи, моја јутра
зар ће успомена само бити моје ново сутра?

Ти си била увек била птица што се к мени свија,
Ти си била, ти си била вино које увек прија,
Ти си била увек била моје ноћи, моја јутра
зар ће успомена само бити моје ново сутра?

[IMPACT]

Крећем за Београд за пар сати и стижем вечерас на Бадње вече. Остајем месец дана.
Желим да упознам Денија, Тајфуна и Магичног Ацу.

Дени, надам се да ћеш у јануару доћи до Новог Сада и можда и до Београда, Тајфуне надам се да ћеш проћи кроз Београд на путу до Крагујевца, Александре ја ни не знам где си тренутно само знам да си у контакту са Свемирским...

Углавном, пошаљите ми ако то желите ваше бројеве мобилних у инбокс и ја ћу вам се јавити.



Десна страна мога радног стола...



П.С.

За Урбану ... Лепо се проведи у Београду!

Маркизу молим да пренесе мој поздрав Галатеји...

Да ли неко има вести од наше Сање-степске вучице?

[Urbana_Seljanka]

Lipo se provedi. Uzivaj u domovini svaki trenutak.
https://youtu.be/HaoeL9og-D8" target="_blank

[IMPACT]

Stigoh, hvala ti duso, evo upravo krecem na Badnje vece. Pozdrav svima!

[IMPACT]

[IMPACT]

Некадашњи Официрски дом Краљевине Србије, такозвана Официрска Касина са балском двораном на углу данашње Ресавске и Краља Милана, накод Другог светског рата, постаје ''Студентски културни центар''.



Унутар њега су се првенствено окупљала деца високих функционера, била је то нека врста њиховог забавишта или приватног клуба. Ту је своје прве радове стварала и излагала и Марина Абрамовић, унука патријарха Варнаве, којој су и мајка и отац били челни руководиоци новога режима.

А онда се крајем 80-их оно полако демократизовало, свима доступно, било нам је постало главно место за изласке и информативни пункт и о свим осталим градским дешавањима.

Свашта се ту могло видети и чути, жива свирка и напољу а и у сали, дефиловале су наизменично и модне ревије и хепенинзи, отваране су нон-стоп нове изложбе слика и цртежа, приказивана стално нова и још новија остварења студената Академије филмских уметности, кратко-метражна, документарци и цртаћи.

Бујало је од идеја и креативности...

[IMPACT]

Некад је између СКЦ-а и ЈДП-а постојала и капија и пролаз...




Чим се прође фонтана, ту где је сад, у овој метално-стакленој доградњи књижара, силазило се неосветљеном зиг-заг стазицом у велику, каменом поплочану летњу башту, од самог парка Мањеж, одвојену високим преградним зидом.




Једно је време ово скровито место у центру града испод дебеле хладовине крошњи огромних кестенова било главно за наша поподневна и вечерња окупљања...

Ту би у току дана још и било места за седење али је увече настајала толико велика гужва да се кроз непробојну масу искључиво јако младог света пролазило као кроз шпалир на једвите јаде, кружило се да би се видело и да би се био виђен наизглед само успорено, безвољно и без циља.

Баш смо се сви онако загледали, јављали смо се једни другима, демонстративно и бучно, одушевљавали се као да се први пут тога дана срећемо а пре тога би били заједно у школи, на тренингу или би се, живећи у истом крају, сусретали сваки час...

[IMPACT]

Седим ја тако у том мрачном пролазу и гледам ко улази у башту а ко из ње излази.

Вероватно је ту и неколико другарица, седимо на ниском зиду од цигле, вече је топло после врелог дана, пирка и неки ветрић, ја на себи имам сјајну, сиву кошуљу прекривену великим кашмирским дезеном, коју сам управо донео из Трста, мекану као свила а није, на ногама нове, дивне, затворене кожне сандале и лагане панталоне које сам то поподне сашио да ми иду уз остало, од неког црног јефтиног материјала, једноставне и на ластиш...





Преплануо сам на Ади, лепо изгледам, коса ми је зализана уназад бриљантином који мирише на цвеће, на рукама и ногама сам сам себи необично мекан, самог себе од миља гладим и мазим, сија ми се кожа на којој нема више маља, сав сам избријан, андроидан, намазан кремом за после сунца. Блистам...





И ја видим једног високог црног и једног смеђег, средње висине, где заједно управо наглас размишљају на сред Краља Милана да ли да у башту улазе или не. Јер као, да ли уопште вреди улазити, закаснили су, има мање света, главне су фаце већ отишле на друга места, познат ми је тај резон...





Овај нижи је одмах привукао сву моју пажњу јер све причајући са другом буљи у мене, јер је јако лепо грађен и има неко интересантно лице, гледа ме и смеје се, не подсмева ми се, не подјебава ме тим погледом, не провоцира, смеје се он и даље и ја не знам због чега али пошто у њему има нечег дебело педерског ја га и даље гледам јер сад знам са сигурношћу да ће ми прићи, нешто ће ми рећи, иако је са другом...

[IMPACT]

Обично ти другови или другарице сметају јер би се сад ми мало издвојили да можемо, да
се случајно не би чуло да је неко од нас рекао нешто што би могло да се протумачи као...
Он мора да прича са мојим другарицама и да споља делује да једну од њих мува а не мене. А ја треба да, морам да ћутим и да гледам никуд, у зид, у под. Ако се осмехнем или погледам некога у очи знам да сам готов...






Завођење педерско, у средини у којој владају оштри момци, клопка је за оне који су у тој игри. Не сме ништа споља да се наслути а камоли да се види. Бар један мора да делује нормално, бар један мора да буде обучен обично, бар једноме друштво треба да прави друг.
Онај што има много педерског у себи, у погледу, у покретима, у начину на који говори, у одевању, он не сме да дише, он не сме да живи, да се помера, изазваће општи хаос јер је под присмотром, Орвеловском, у глави му је велики страх иако заправо око нас више нема никог. Живим у терору који ми ствара моја различитост. Немам заправо право да постојим. Ја сам уклет...

[tajfun983]

[/url]
Завођење педеско, у средини у којој владају оштри момци, клопка је за оне који су у тој игри. Не сме ништа споља да се наслути а камоли да се види. Бар један мора да делује нормално, бар један мора да буде обучен обично, бар једноме друштво треба да прави друг.
Онај што има много педерског у себи, у погледу, у покретима, у начину на који говори, у одевању, он не сме да дише, он не сме да живи, да се помера, изазваће општи хаос. Јер је под присмотром, Орвеловском, у глави је велики страх иако заправо око нас више нема никог. Живим у терору који ми ствара моја различитост. Немам заправо право да постојим. Ја сам уклет...

Diskrecija se placa zlatom, ali ipak mislim da je to previsoka cijena (kao i cijena bitcoina).

[IMPACT]

Описујем како ми је било као сам био клинац и све ми је остало тако јасно у сећању.

Требало ми је јако пуно времена и живот на Западу да бих се ослободио тог страха који сам осећао на сваком кораку у Београду и који ми је покварио многа лепа познанства...

[tajfun983]

^ Dok ja prolazim kroz tvoje klinacke faze u svojim srednjim godinama. Nista se nije promjenilo.

[IMPACT]

Знам. Јуче сам у поноћ, у повратку од другарице, приметио групу мангупа, у фином крају али никад се не зна, одмах ми се пробудио рефлекс из младости, не из страха већ из предострожности, ''не чачкај мечку'', није ми било тешко, обишао сам их у великом кругу, буљио у земљу и осећао се као клинац од 16 година...

[tajfun983]

^ Ti si se kao mlad mogao bojati razotkrivanja i neugodne sitacije, a ja u ovim godinam vrlo cesto nemam zivaca za strahovanje, a i volim suvise sebe da bih glumio nesto sto nisam. Doce mi to glave.

OFF: Nadam se da se dobro provodis kod kuce. Volio bih te upoznati, ali ne vjerujem da ce biti prilike u januaru.

[IMPACT]

А ту сам и пет дана у Фебруару!

Почео сам да се виђам са друштвом, имам и неке пословне договоре, јако пуно читам, џогујем свако јутро, од кад сам престао да пушим пре пет месеци угојио сам се седам килограма, добро ми стоји али хоћу да имам мишиће а не сало...

Доћи ће ми и муж за 15 дана на викенд, опет ћу нешто да сређујем у стану, проћи ће ми јако брзо, јануар ми је ионако најлепши месец у години...

[IMPACT]

Једнога нас је тренутка друштво напустило...

Остали смо сами, ја сам и даље седео а он се врцао испред мене.
Баш се врцао, поскакивао са једне ноге на другу, све се окрећући, јурећи за нечим у круг, ваљда од нервозе или од узбуђења, изгледало ми је да га импресионирам иако је био старији од мене.

Студент електротехнике, обучен спортски, фармерке Петстокец, Лакост наранџаста мајица, беле Старке...





Од свега сам јасно запамтио те беле Старке, како је све то било секси, провирују његови маљави, препланули чланци, титрају ми пред очима црвене штрафте на белом гуменом ободу а патика му нове новцијате...

А ја се мислим ако крене да ме пољуби и ако неко налети готово је, бојим се његове могуће навалентности, делује ми јако сигуран у себе а опет ништа не говори, тактизира, ломи ме, чека ...





И даље се врпољи, гледа у мене па се окреће, па ме опет гледа, смеје се, ма све је врло необично за Београд, врло директно са његове стране.

Оцртава му се курчина набрекла у шлицу тог његовог џинса, поскакују, нуде ми се гузови крупни и чврсти, видим маље, море маља, крупних, црних, извиру из њега са свих страна, из рукава, из ногара, са стомака. Тело му је изнојано, од покрета, због врућине, делује ми да ће се скинути ту предамном, само што није, го потпуно го...

Одједном се дигох, не могу више да издржим, јако ме је узбудио, бојим се да се не деси оно чему овде није место, у страху сам јер већ помишљам да је луд, кажем му потпуно тихо, неразумљиво и кроз нос : ''Ајмо код мене у моју башту, нисам далеко''...

[IMPACT]

Краља Милана већ је била пуста, носио је ветрић према Теразијама неке цедуље и папириће и на њима остатке започетих, недовршених и безначајних првих покушаја да волим из минулих дана.
Струјање, поскоци, препади, тек зачето шушкање а већ пресахло, живост у старту увела, пребрзо, у делу мога срца где се јављају први уздисаји, магле, измагилице, замућени видици, први подстицаји, где крећу сокови, где све буја, први изливи страсти, прва руменила на образима, свежина, прва гушења, у дисању прекиди, застоји, прва лупања срца. Прешли смо улицу он са рукама завученим у задње џепове његових панталона ја са гранчицом маслине, будућом ловориком, надом у срцу и праменом, у моме оку, његове косе.



Прешли смо набујали Рубикон осаме преко кога више није било повратка, повукли смо прву црту у својим дотадашњим мимоилажењима, за нас двоје кренути заједно, поћи истим путем био је већ довољан знак за почетак нечега, он је пратио мене са поверењем, као што ћу и ја после те повучене црте, после тог мог првог позива њему, њега на мене упућеног водити кроз целу нашу причу, у свој њеној несавршености, бићу тај који зна, носићу везу, градити и њему и мени осећај топлине, сигурности, бриге, љубићу га, слушати га додиром усана, грејати му тело отврдло од самоће, надокнадићу му векове без помака, године битисања без циља, унети му цвркут птица, жагор деце кроз отворени прозор, заштитити га од свих грубих и злобних гласова пуштених у етар. Мој ће снажан дах, очас и безнапорно знати да одува сету, разбићу, разбуцати, отерати речи што његове уши никад сем ''Волим те, диван си, леп си, мили ми, паметни мој, једини'', никада више ништа ружно неће смети да чују, да жар тихе пакости оних који мобу после жетве косише мржњом, његово нежно срце тим злом не пробуразе...



Прешли смо празну улицу и после толико година након свега стајао сам јуче на истом месту ја који Рубикон никад није препливавао сам, увек носећи неког утопљеника на леђима, стајао сам без туге, без сенке помисли да жалим или мислим на те што носах, вуцарах, на те увек крупније од мене, увек снажније, јаче, што се пак овог живота много више бојаше од мене, на сенке од људи што у том свом страху, заборављаше да смо, да нас је тада било двоје, што увек бежаше, од чега не знам, углавном хтедоше само себи да олакшају, само себе да спасу, остављајући ме као део жртве коју мораше да принесу ради оца, мајке, посла, друштва, из чисте лагодности, недостатка срца, пажње, пара, жеља, вере у љубав, заједничких предвиђања за будућност...

У том протоку на претек празних мисли урлах наглас да ме савест чује: ''Ја сам од себе дао све, ја сам њему од себе дао све, ја сам од себе увек давао све''.

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]