Originally posted by bas bleu
uglavnom su oni koji tvrde da je svako zamenljiv najzamenljiviji. reko morisi. onomad jos.
Hm. Moguće da je uglavnom tako, ali postoji tok razmišljanja koji prethodi toj rečenici.
Taj zaključak nije došao radi moje emotivne oronulosti, hladnoće, nevernosti ili nespremnosti da se ulaže u osobu, u vezu, ako ti ona ne odgovara, ili istog trenutka kada naleti džomba na putu, nego više kao mehanizam odbrane i strategija.
To su ti te situacije. Imaš emocije prema osobi, jake, izuzetne. Sve bi učinio za nju, ali ona jednostavno te ne gleda u tom svetlu. Bilo bi ti dobro kada bi osećala petinu onoga što ti osećaš. To nikada ne možeš da iskontrolišeš, niti da isključiš. Ne postoji prekidač, ni dugme. Te osobe će te pratiti čitav život, jedino ako se ne dokažu da su nešto drugo nego što su bile, pa se odljubiš. I od tih emocija se nikada ne može pobeći. Jedino što ti u tom trenutku daje nadu jeste baš to da će naleteti nekad, negde, neko, drugi, koji će te voleti i koga ćeš ti voleti istim intenzitetom. Imam primer drugarice koja je godinu i po dana pucala oko jedne osobe. Ona naprosto nije primećivala nikog drugog. Nije DOZVOLILA da joj iko i priđe, da otvori srce bilo kome drugom. I nije se ni poljubila sa njim, a kamoli bila bliska (ne mislim na seks
). Nije bila devojka za njega i to je to.
I šta se događa tada ako misliš da ti je ta osoba baš prava i nezamenjiva i jedina na svetu? Ništa. Onda super. Sa njom nikada ne možeš biti, ona neće. Ona je za tebe jedina i osnovna osoba i ne želiš nikoga drugoga. Nju niko više neće zameniti. Aham, okej. Živi onda do kraja svog života bez ikoga.
I što se tiče gore konstatacije i mene - ja jesam zamenjiv.
Svet se neće prestati da vrti ako mene nema. Ljudi neće prestati da funkcionišu. Nisam toliki egocentrik, pa da mislim da sam taj zupčanik bez koga ništa ne funkcioniše, da sam nezamenjiv.
Ali, sam jako daleko od najzamenjivijeg.
pa kako da ne ubijem boga u njemu?! :krezav:
