- 09 Jun 2009, 13:39
#1500935
Hm. Vidi ovako.
Zivot je daleko od jednostavnog i lepog. I tu te niko nece varati.
Ako i prevazidjes krizu u koju si upao, a nadam se da hoces, to je tek prva u nizu. Zivot je sranje, jbg. Jebava te kako ko stigne, sere ti na glavu kako ko hoce, u nasem slucaju te i diskriminise svako kome se digne, i ti tu bas nista konstruktivno ne mozes da ucnis. Niko ne moze. Tako stoje stvari.
Ali upravo ta nemoc da promenimo nesto sustinsko (jer tu moc ima samo jedan u milion slucajeva, onaj koga nazivamo genijalnim revolucionarom), upravo ta nemoc nas cini tako mocnima da budemo gospodarim sopstvenog postojanja. Jer, zamisli zivot u kome se od tebe ocekuje da ti bude stalo zbog bas svake pizdarije koja te zadesi? To bi tek bilo sranje. Ovako iams tu neverovatnu priliku da stvris svoj svet, svoj intimno mesto gde ce s primati samo one ljude do kojih ti je stalo, samo one koji su zasluzili da budu deo tog sveta. I zabole te kurac za sva govna koja ti bacaju na prozore - ona ostaju napolju i ne smrde. Izgraditi svoju mirnu luku nije lako - krece iznutra, a tek onda se stvara i spolja. I nije ni to lako. Daleko od toga. I sam sam imao 17 godina. I posle 18. Pa 19. Pa 20. I iz dana u dan sve mi je izgledalo samo uzasnije i gore. Niko me ne razume. Niko me ne voli. Ljudi pljuju po onome sto jesam i ne znajuci da sam to ja. Svi samo sebe gledaju i jebe im se za tvoje potrebe, talente, zelje, nadanja... A sada imam 24 godine. I preziveo sam sve to, i porastao veliki, spreman da gutam sranja za medalju, jer sam do svoje 20. godine imao savrsen trening. A onda sam pritisnuo dugmence, obrnuo logiku i shvatio da me, BRE, nisu vredni. I da nisu vredni da se ja zbog njih ubijem. Nisu vredni cak ni da njih ubijem. Ja sam jedinstven, poseban, drugaciji, potpuno sposoban da izguram sva sranja ovog sveta jer ce na kraju, pre ili kasnije, doci i nesto dobro. Nesto sbog cega se sve to isplati. To ponavljaj sebi, ponavlajj svaki dan. I na kraju ce to nesto doci.
To su razlicite stvari - ne cini svakoga srecnim isto. Nakon konacnog oslobadjanja u svojoj 20. godini usao sam u neku uzasnu, promiskuitetnu fazu, spavao sa gomilom likova koji mi se dan kasnije cak nisu ni dopadali fizicki, a boze sacuvaj nekako drugacije - ali tada me je to cinilo tako srecnim. To sam bio ja. Neko ko zavodi i dozvoljava da bude zaveden. Potvrdjivao sam sebe kroz sex. Nije lepo ali je korisno. I moglo mi se brate. I izvuklo me je.
Onda opet udjes u fazu kada kukas sam nad sobom, nad svojom tuznom sudbinom jer se nekako ta sreca koju si osecao brzo istrosila. A onda shvatis da su neki od ljudi koje si kroz tu promiskuitetnu fazu na ovaj i onaj nacin sretao zapravo sasvim ok ljudi da da su ti postali veoma dobri prijatelji. Neko koga imas kada ti je tesko.
Onda dodjes u fazu kada zelis onog pravog. I trazis ga u svakoj budali. I taman pomislis on je, kada shvatis da to misle jos trojica ili da on ima pun ormar plasticnih krastavaca. Jbg. Desava se. I opet budes nesrecan. A onda te ti prijatelji izvuku.
I onda, u jednom momentu, pre ili kasnije, naidje i on. Potpuno neocekivano. I osvoji te. I vise nista nije bitno. Ni ko te je danas zajebavao, ni koliko ti kasni plata, ni sta tvoji misle o tome sto i dalje namas devojku, ni sto je kriza, ni sto nemas savrsene trbusnjake... jer ga volis. I volis sve ono sto je on, volis taj savrseni pogled, volis nacin na koji te grli kada se volite, volis njegovo rame na kome tako dobro mozes da se isplaces...
I eto, tada ces se okrenuti iza sebe i shvatiti koliko si lud bio sto si zeleo sebi da oduzmes to sranje od zivota koje si dobio a nisi ni trazio, jer imas njega, koji ce jedno vreme biti tu, a onda opet ne, ali ce ga zameniti neko drugi, ko ce tebi tada biti opet tako savrsen. I imas prijatelje, mozda ne 9999, ali jedan ili dva dobra umeju savrseno da ucine posao. I imas posao - mozeda ne savrsen, ali placa duge kafe sa prijateljima koje sam malocas pomenuo. I imas sebe, sa svim svojim manama i vrlinama, jer bez njih ti nisi ti.
