Bootstrap Framework 3.3.6

[horus.]

depresija je normalno stanje posle raskida sa voljenom osobom, ali da li vam je se desilo da na prve znake da ce vam biti bolje, vasu tugu podgrevate tuznom muzikom koja vas odvodi jos dublje u beznadje?
+ na to treba dodati samosazaljenje i pravljenje mucenika u svojim ocima...

da li velicate svoju tugu?

[Zoe]

Ne pravim mucenicu od sebe, ali kad sam tuzna, jedino mi i prija tuzna muzika, tako da to nisam shvatala kao podgrevanje ili velicanje, vec, prosto, kao ono sto jedino odgovara mom unustrasnjem stanju.

[Hton]

Trudim se da to ne radim za vreme depresije-najcesce u tim trenucima gledam filmove Elizabet Tejlor, ili gledam turneju Cher ili Madonne:) Ali mi se desava da posle ,kada prodje depresija, razmisljam o tome sta se dogodilo i tada mi se cesto desava da sebe postavim u ulogu mucenika(ali i to, srecom, prodje)

[Morgan Le Faye]

Nisam od onih koji su mazohisti. Iako razumem takav nachin skretanja paznje na sebe. Tachnije to je pokushaj popunjavanja praznine koju je ostavio voljeni iza sebe.

Svrbi pa prodje, chachkanje krasta moze ostaviti oziljke.

[.L O S T]

redovno (ne mislim bas na tu raskid temu i muziku, ima i drugih razloga za tugu)

[horus.]

jedan moj poznanik je konstatovao da u tome ima dobra doza emotivnog mazohizma...
inace, ja sam takodje sklon da velicam svoju tugu...

[Savrsheno_nesavrshen]

a ne,posle raskida sebi pustim pesmu od Sugababes "Hole in the head"

[m..]

Uh, kad se tako nesto vec desi, i skontam da je to poglavlje zavrseno, svim snagama se borim da mi bude bolje i da nastavim svoj zivot, jer znam da me ipak negde nekad nesto bolje ceka. Prosto sam optimista, 2 kapi u casi znace da je casa polu puna i da ima nade da se napuni. Ja sam potpuni entuzijasta i uvek imam nadu da ce biti bolje, i uvek imam volje da uradim sta god treba da bude bolje. Samo mi nekad treba vremena da steknem tu distancu i da mogu da sagledam zasto su stvari krenule po zlu i naucim nesto iz toga i sastavim neki koliko toliko objektivan odnos prema tome, da bih to posle umela da prepoznam i da bih mogla da ga ostavim iza sebe. I nekad prosto budem preumorna, jer ni od odnosa sa ljudima (ma koliko to neobicno zvucalo nakon sto sam od raznih ljudi potpuno digla ruke, ne komuniciram, niti se ponasam kao da sam svesna njihovog prisustva u prostoriji, niti mi to bude bitno) ne odustajem tek tako, trudim se da se odrze i da funkcionisu sve dok u tome ima i kap smisla.
Mislim da su odnosi u koje ne ulozis sebe celog gubljenje vremena.
Takodje mislim da je plakanje nad prosutim mlekom gubitak vremena. Dovoljno je bilo da mi se obe situacije dese dvaput da to shvatim.
S truge strane, neki ljudi su mi rekli da previse razmisljam o tim stvarima, da previse razbijem glavu, da treba da se opustim i pustim da stvari idu svojim tokom. Cudno je, upravo ti ljudi u beskonacnost ponavljaju svoje greske sa sitnim varijacijama, i nekako nikad ne deluju kao neko ko je zavrsio neku pricu, vec sve te stvari prenose u dalje odnose, i na kraju opet urade isto, ne evoluiraju, ne mogu da pobegnu od sebe.
Nisam od onih koji tuguju, pre bi se reklo da dajem sebi vreme da sagledam stvari iz sto vise uglova, izvucem pouku, dam sebi vremena da to sve ostavim iza sebe, i tek kad sam apsolutno sigurna da je ta prica potpuno zavrsena, da je puzla slozena i da ne vucem neke emotivne repove, tek onda dozvolim sebi da sa nekim novim probam nesto novo.
Nekad mi treba 2 nedelje, nekad 4 meseca, jednom mi je trebalo citave 2 godine.

[m..]

Btw ne kazem da nemam fazu odmah u potom u kojoj se ponasam krajnje iracionalno, al se brzo saberem.

[^Inaniel^]

Sve svoje najlepshe poeme sam napisala kada sam bila na samoj ivici ludila i samounishtenja.
Obozavam da velicham tugu, jer nemamo dovoljno prilika da osetimo emocije u punom jeku.
Jesam prirodni mazohista i to zaista volim, ne da bih sebe opravdala, vec zato shto mi pruza spektar takvih bujica mashte i emocija.
Makar umem tugu da kanalishem u konstruktivnom smeru.

[Dina]

Pa ne bas na taj nacin... Kod mene su retka stanja potpune tuge kao i potpune srece. Vise zivim u mesanom stanju - ima stvari kojima sam zadovoljna i onih koje su bolne, sa varijacijama izmedju. Sto znaci da mi nikad nije bolje Ponekad volim da "dodirnem" svoj bol, onako da ga obuhvatim, to bi bilo najpribliznije tom utapanju. Jednom kad mi je bas bilo grozno razbila sam casu namerno. Cula sam da to dejstvuje i stvarno jeste, nakon toga mi je bilo bolje a i mesecima unazad nisam dosla u takvo stanje. E da, ne volim da se samosazaljevam, zato sam valjda i tu casu razbila kao znak da je dosta... Obicno taj dodir sopstvenog bola "pretvorim" u neki novi motiv ili snagu... Ili pricam sa nekim, partnerom ili prijateljem, pa ga nekako "podelim"...

[Seaman]

Iako me brat zove ZALOSNA SOVA u teskim situacijama se trudim da budem u drustvu i da sam sto manje kod kuce.
Isti slucaj je i sa muzikom, slusam neku energicniju, nikako balade.Naravno to se promijenilo u zadnjih nekoliko godina.Nekada sam i ja tugu "podgrijavao" baladama.

[Seaman]

Zaboravih da dodam, da forumasica iznad mene prozivi sve moje tuge. A ona je tu i da me digne kad padnem.

[Dina]

I ja sam mislila na tebe Mazo pod ovim prijatelj (kao i na Tota)

Sad kad si nasao princa (naaajzaaad ) nadam se da je gotovo sa utapanjem u tugu i da nema vise padanja

[Paranoid Androgynoid]

Ne bih rekla da "velicam" tugu, ali volim da se izivljavam kada se nadjem u situaciji da budem tuzna tj. kada postoji povod za to.
Nekada se i namerno rastuzim, pustim muziku koja me podseca na nesto sto mi mozda u tom trenutku fali, pomirisem parfem nekoga ko mi mozda fali, prisecam se trenutaka i osecaja koji mi fale.. i.. u stanju sam da se u roku od 2 minuta toliko "spustim" da ni sama ne verujem kako mi polazi za rukom.
Jesam rodjeni mazohista. Rekli su mi bezbroj puta mada znam i sama, ne mora niko da mi kaze. I.. ne mogu reci da ne mogu bez tuge ali se ne osecam potpuno kada nisam bar malo tuzna, to znaci da mi ni do cega nije stalo i da nicemu vise ne stremim.. a u takvoj poziciji sebe ne pronalazim niti zelim da se ikada ista slicno tome desi. Volim da tragam, volim da nesto nemam (ili bar da nemam sve), volim da mastam i tugujem za necime i stremim ka tome izivljavajuci se nad svojim osecanjima do granica iznemoglosti, do granica petodnevne insomnije

In general, kad malo razmislim sada, sva muzika koju mogu nazvati "omiljenom" je tuzna.
All in all.. odgovor na pitanje topika je "Da" ..i pronalazim se u svemu tome. I nije mi zao.. jer iz takvih trenutaka proizilazi samo kreativnost, moze se izvuci samo konstruktivan zakljucak, moze se beskrajno mastati i masta se bezuslovno moze pretvoriti u nesto najlepse nama sto nam niko ne moze oduzeti!

hail!

[Seaman]

Originally posted by Dina


I ja sam mislila na tebe Mazo pod ovim prijatelj (kao i na Tota)

Sad kad si nasao princa (naaajzaaad ) nadam se da je gotovo sa utapanjem u tugu i da nema vise padanja

Tek sad pocinju problemi.

Spremi se

[hlaefdige]

nikako!

mrzim kad sam tuzna....znam da moram da istrpim takve periode, i to radim, ali nikada ih ne bih produzavala vise nego sto je neophodno da bih nekog/nesto prebolela...

[Frey]

Originally posted by Moon_Hunter
Sve svoje najlepshe poeme sam napisala kada sam bila na samoj ivici ludila i samounishtenja.
Obozavam da velicham tugu, jer nemamo dovoljno prilika da osetimo emocije u punom jeku.
Jesam prirodni mazohista i to zaista volim, ne da bih sebe opravdala, vec zato shto mi pruza spektar takvih bujica mashte i emocija.
Makar umem tugu da kanalishem u konstruktivnom smeru.

Skroz mi se svidja kako razmisljas.
Elem, ja bas mislim da tugu, kao i srecu, treba velicati. I iskazivati, a ne potiskivati. Potiskivanje tih emocija ostavlja vece oziljke nego njihovo produbljivanje.

[~ Le Saint X ~]

Moje pesme govore sve...

[VANGEL]

Hm..u kom smislu...

Ne...tugu treba sto pre zaboraviti:B