- 23 Mar 2006, 17:43
#463924
Rešio sam da citiram ovaj tekst sa gay.hr, jer sam i ja u nedavnoj prošlosti prošao kroz ve?inu stvari koje je ovaj de?ak naveo u svom postu!
Užasno sam se rastužio ?itaju?i slede?u poruku!
Užasno sam se rastužio ?itaju?i slede?u poruku!
Dragi moji,
Imam jedan veliki problem. Možda vam je ve? dosta ljudi pisalo o istom problemu, pa se najprije ispri?avam što nisam to prethodno provjerio..
Homoseksualac sam i imam ovdje otvoren profil, ali sam odlu?io ne odati se, da ne privla?im pozornost na sebe zbog ovog posta. Otkako znam za sebe, bio sam poštena i dobra osoba. Tako sam odgojen i takav i jesam. Imam puno dragih prijatelja koji me vole i ja volim njih. Student sam jednog jako napornog fakulteta (kažu najtežeg u državi) i uz to se bavim jednim sportom ve? jako dugo godina. Postižem rezultate, idem na natjecanja i stvarno ga volim. Zapravo, kad bi netko sa strane gledao, rekao bi da imam sve u životu, ali ja zapravo ve? jako dugo vremena o?ajni?ki patim i vrištim u sebi od žalosti i tuge.
Imat ?u uskoro 21 godinu, a samo sam se jednom u životu poljubio. I to je sve što se ti?e mojih "seksualnih" iskustava s bilo kim. Nemojte me krivo shvatiti - mislim da mi po izgledu ništa ne fali. Dapa?e, dosad sam se mogao poseksati tisu?u puta, da sam htio. I nisam niti izbirljiv. Ali, oduvijek sam vjerovao da bi seks trebao biti voðenje ljubavi. Iskreno, ja i ne znam razliku izmeðu to dvoje. Shva?am da mnogi ljudi to razlikuju i vjerojatno prakticiraju ono prvo, ali ja to ne mogu. Dosad sam se samo jednom zaljubio i to je bilo u jednu curu koja mi nije bila suðena - odselila se i sve je propalo. Nakon nje su se u meni po?eli javljati homoseksualni nagoni i da bih si danas kona?no priznao da sam gej. Trebalo mi je puno da si to priznam i bilo mi je jako teško. Mislim, i sad mi je teško zbog toga i kad bi postojao neki psihijatar koji bi me mogao "vratiti na staro" u zamjenu za sve što imam u životu, dao bih mu sve i uop?e se ne bi dvoumio oko toga.
Toliko me ve? moj nagon proganja da mi ponekad doðe da se poševim s prvom curom koja mi se krene upucavati. Ali, (osim što sam gej) nisam takav i nezamislivo mi je spavati s nekim kog dobro ne poznajem. Radije bih da nisam takav, bilo bi mi puno lakše. Ali, znam da se to kod mene ne?e nikad promijeniti. Na svoju sveop?u žalost, cure me više ne privla?e u smislu da bih poželio spavati s njima. I da kona?no prijeðem na stvar - ono što mi najviše fali u životu i bez ?ega ve? godinama živim je neki normalni, prirodni i ok de?ko koji ?e mi biti prijatelj, i kojeg ?u voljeti. Ljubav je zapravo jedino što mi fali, a ne mogu ju nigdje prona?i
Faks mi uzme jako puno vremena i prakti?ki mi je svaki dan isti: faks-sport-u?enje-spavanje. Ono malo vremena što i uspijem izvu?i za sebe, provedem s prijateljima i to je to. Imam stvarno osje?aj da ?u vrlo brzo poludjeti jer mi toliko o?ajni?ki netko fali, da najmanje jednom tjedno zaspem pla?u?i ko najtužnije dijete i u takvim mi trenucima ?esto padne na pamet da se ubijem. Jako sam društven i po prirodi veseo, ali sam zapravo potpuno sam i ne mogu više podnijeti tu samo?u.
Tih me depresivnih trenutaka zapravo najviše i strah. Htio sam jednom nazvat onaj besplatni broj iskoraka, ali nakon što proðe no?, obi?no mi bude bolje i nekako zaboravim na sve to. I zato sam se i odlu?io napisati vam ovo pismo. Ako bih i poduzeo ono najgore, znam da bi to samo uništilo moje roditelje i da time ne bih ništa riješio. Sada na to tako gledam. Ali kada me uhvate ti depresivni trenuci, kao da mi netko uzme zdravi razum i u?ini mi se da je samoubojstvo najbolje rješenje. Pitam se ?ime sam zaslužio tu samo?u i zašto sam tako "kažnjen". Jednom sam se usred no?i popeo na vrh zgrade, ali nisam ništa poduzeo. Plakao sam sat-dva i vratio se natrag. Slijede?eg dana opet stari scenarij - ja s nasmijanim licem, divan sin, dragi prijatelj i to je to. Ali sam bez igdje ikoga.
Ne mislim se nikad nekome otvoriti. Okružen sam takvim ljudima kod kojih bi to bilo ravno suicidu pa sam se s tim i pomirio. Uostalom, nemam se ni potrebu ikome otvarati jer smatram da je to moja stvar. Dopisujem se s jednim de?kom iz sad-a i stvarno mi je puno pomogao. Ali nekako, ta psihološka pomo? mi više nije dovoljna. Nekad mi se samo ?ini da bi ?vrsti zagrljaj pomogao više nego išta, ali fali mi puno više.
Ho?u re?i, nemam kad ni gdje upoznati nove ljude. Na faksu, a još manje negdje vani na izlasku, mi ne pada na pamet upucavati se ikome. Mislim da me tu razumijete. Ova stranica mi je nažalost jedina preostala kao opcija. Dopisivao sam se s nekim ljudima, ?inili su mi se ok. No kad smo se susreli, to bi sve propalo. Ili im je seks bio jedino što su tražili, ili su jednostavno toliko zra?ili homoseksualnoš?u da me je bilo strah pojaviti se s njima u javnosti. Eh da, otegotna okolnost - ne volim feminizirane de?ke Opet, pokušao sam i tu i?i protiv sebe, ali ne ide. I na kraju krajeva, na temelju dosadašnjih iskustava, strah me više uop?e sastajati se s ikim..
Da skratim stvar - ovo je ve? postalo preduga?ko. Može li mi itko re?i što da radim? Kako da riješim svoj problem, ili barem kako da izbjegnem te užasne depresivne no?i svakih nekoliko dana? Stvarno me strah da si jednom ne?u imati hrabrosti re?i kako opet nema smisla to što radim i da me sutra ?eka novi dan.. Svaki puta mi je sve teže i teže..
Molim vas neka mi netko pomogne...
Hvala svima od srca
