Bootstrap Framework 3.3.6

[AndrieExilia]

Nisam sigurna da li ova tema pripada ovde, ako ne, izvinjavam se. Mada mislim da odgovara jer ima veze sa zdravljem.

Ovako, vec neko vreme me muci jedna stvar, osecaj kojem nikako ne mogu da se otrgnem, a nemam sa kim da pricam o tome, jer 'moram da budem pozitivna' jer je tako kao bolje. Osim sto nemam pojma kako to da uradim.
Stvar je sledeca: moj otac je jako, jako bolestan. Ima rak pluca, u poslednjem stadijumu, ima dve vrste metastaza, na mozgu i na kosti lobanje. Prima hemoterapije, isao je na neko zracenje za glavu, ali to u principu ne pomaze mnogo. Zapravo ne pomaze ni malo. Njemu je sve gore i gore. Poslednji put kad sam ga videla (ne zivim sa roditeljima, nisam ni bas blizu) jedva sam ga prepoznala, izgleda kao da ima 70 godina, a ima 56.
Sad, svi mi kazu moras da budes jaka, proci ce on ovo, oporavice se, videces... ali ja prosto ne vidim kako bi to moglo da se desi. Nista dobro nije bilo otkako smo saznali da je bolestan. Njemu je sve losije, i ja imam osecaj kao da bi narednog dana mogao biti taj dan, kada ce otici.
Ja sam svesna situacije, i jedino sto zelim jeste da on ne pati puno. vec sad je u veoma velikim bolovima i prosto ne znam koliko ce jos moci da izdrzi. Mislim da je i on svestan toga, i mislim da je odustao. U poslednje vreme sve vise zeli da provodi vreme sa mnom i sve vise mi stavlja do znanja koliko mu znacim.
Moje pitanje je... kako da docekam to? pored sve moje svesnosti, ja nisam ni izbliza spremna da izgubim najomiljeniju osobu na svetu. Zamisljam, i jedino sto mi pada napamet u tom trenutku je slika da se ceo svet rusi, i sve gubi smisao.

[Noctis Lucis Caelum]

Ne postoji odgovor na ovo pitanje. Bar ne neki koji će biti dobar. Ne mislim uopšte da ljudima u tvojoj situaciji treba govoiti da budeš jaka. Ok je da ne budeš jaka. Ok je da plačeš, vrištiš. Izbaci bol na koji god način da osetiš potrebu. Samo se nemoj zatvarati u sebe. Sada ti je najvažnije da znaš da imaš podršku tebi bliskih ljudi. Tj ne da znaš, nego da stvarno osetiš da su ti ljudi uz tebe, naravno ukoliko ih ima. Relativno skoro sam izgubio jako blisku osobu od raka. To je u isto vreme i poslednji put da sam plakao u poslednjih 20 godina. Istina je da praznina nikada neće nestati, ali ukoliko imaš oko sebe ljude kojima je stalo do tebe, lakše se podnosi.

Jako mi je žao što moraš da prolaziš kroz sve to. Zaista ne znam šta bih drugo rekao osim

[svemirskimajmun]

Zao mi je. To je veoma tesko.

Moja majka je izgubila oca kad je imala 20tak godina. Nesto drugacija situacija, on se obesio. Kaze da je trcala niz ulicu i vristala. Pretpostavljam da ti je tesko i da pricas sa ocem, ali probaj da ne bezis od situacije sad, kazi ono sto je bitno. Kad/ako se desi ono lose, onda trci i vristi. I ja mislim da nekad moze da pomogne da budes sa ljudima kojima je stalo ili cak sa puno ljudi (ne mora ni da im je stalo) u sobi, rodbina ili slicno, da nisi sama. Sta god da uradis, neces biti spremna. Bice bas mnogo tesko neko vreme, a onda ce da bude tesko povremeno.

[ZlatnaPtica]

Jako mi je žao.

Moja majka koja je meni, kao tebi tvoj tata, bila omiljena osoba na svetu, otišla je iznenada. U pitanju je bila moždana aneurizma, ali pre same smrti je par dana bila u komi. Lekari su od početka govorili da se neće izvući. Ljudi oko mene su za to vreme pokušavali da me teše i daju mi lažnu nadu, i ja sam iskreno želeo da verujem u to, ali kao i ti - bio sam dovoljno medicinski potkovan i podsvesno sam osećao da joj nema spasa. Kontam da je sa terminalnom bolešću koja traje dugo drugačije - ali opet, verujem, i ne toliko drugačije... mislim da razumem kako se osećaš.

Da ne dužim, bez obzira na sve, kao što je rekao Mrmun - ama šta god da uradiš, koliko god da se 'pripremiš' za njegovu smrt - nikada nećeš biti spremna. Slomiće te, baciće te u očaj, plakaćeš, vrištaćeš, ćutaćeš, svet će na neko vreme zaista izgubiti smisao... Biće mnogo gadno.

Ja nisam mogao da zamislim svoj život (tj. bližu budućnost) bez nje, a s obzirom na još neke odvratne životne okolnosti u tom trenutku, jedan od najvećih strahova bio mi je upravo taj - da se njoj nešto ne desi. Ipak, budućnost dolazi takva kakva je, ne mareći za naše želje, planove i strahove.

Biće teško, ali izguraćeš. Videćeš da bol dolazi u talasima. U početku će biti ogromni i česti, neprekidna bura i brodolom. Potom će talasi i dalje biti orkanske jačine ali imaćeš vremena da dođeš do vazduha. Vremenom će biti sve ređi, a iz godine u godinu i slabiji. Užasno je kliše, ali vreme zaista leči.

Jedini savet koji bih ti dao je da ne potiskuješ svoja osećanja i misli u nedogled. Možda će ti u početku biti neophodno da ćutiš i ne pričaš o tome no kako god, pre ili kasnije uvidećeš da je samo ispovedanje, makar i strancu/svešteniku/psihologu - zaista lekovito. A ako imaš nekoga kome zaista misliš da možeš da otvoriš dušu, i voditi razgovor o svemu ovome, by all means, do it.

U krajnjoj liniji - radi se o tebi, tvojoj porodici i tvojoj omiljenoj osobi na svetu. Tvoj bol je samo tvoj i jedinstven, i na tebi je da ga preživiš i odživiš kako god umeš, možeš i želiš. Ne postoje pravila, i niko drugi ti ne može (i nema pravo) reći šta da osećaš i kako da se ponašaš. Daj sebi vremena i oduška koliko god da ti je potrebno.

Drži se.

[IMPACT]

Ако можеш проведи мало више времена са њим, он ће ти рећи немој али ти ипак пробај, разговарајте или бар будите заједно што дуже, држите се за руке, питај га све што ниси стигла до сада, реци му да га волиш, подсети га свих ваших лепих тренутака.

Јуче сам био у посети блиској рођаци која одлази од исте болести и са истим симптомима као и твој отац већ годину и по дана. Причали смо о свему, смејали се. Најважније им је да не буду сами.

А после, живи са њим, причај са њим као да је ту, обележавај све ваше важне заједничке датуме, чини све у мислима да изгледа као да га питаш за мишљење, за савет, понављај наглас себи шта би твој отац у тој и тој ситуацији умео да ти каже или да уради.То је лековито.

[Dark Walker]

Problemi separacije su vrlo kompleksni.
Neki ljudi su svesni da fizički nestanak osobe koja je umrla ne mora da uništi i filter kroz koji ćemo provući sva iskustva koja smo imali sa tom osobom. Tad ćemo dobiti lepo izbrušen sadržaj tj. karakteristike te osobe koje ćemo učitati u podsvest.
Knjiga Devojka sa pomorandžama ti možda može pomoći. Nije dugačka, ali daje odgovore na takva pitanja.

https://www.scribd.com/doc/34808626/jus ... morandzama" target="_blank

Voleo bih da mi kažeš da li ti se knjiga dopada.

[gossip]

Imam drugaricu,koja je pre 4 godine izgubila borbu sa rakom. A imam i drugaricu koja se dve godine borila sa rakom i izvukla se.
Gledaj da sto vise provodis vremena sa njim,radite neke zajednicke aktivnosti kao da se sve ovo desava, ali do poslednjeg momenta se borite za njega,mozda je on klonuo duhom,ali ne trebate i vi. Morate da ga gurate da se bori do poslednjeg momenta. Budi svesna da se ono najgore moze desiti. I ako se desi bice jako tesko,i to ce uvek biti rana na srcu samo ces vremenom nauciti da zivis sa njom.
Meni je sestra bivsi heroinski ovisnik,dva puta smo je umalo izgubili,bukvalno nismo znali da li ce se probuditi iz kome. Ali ni u jednom momentu nismo prestali da budemo uz nju i da se borimo za nju. I evo je sada uskoro postaje majka. A ta prica je daleka proslost.
Ono sto ce svakako vas otac hteti ako se desi ono najgore jeste da nastavite dalje.
Nemoj oca zivog sahranjivati nego se bori za njega,a i budi uz njega istovremeno

[Zvonki]

Znam kako se osecas, jedino sto mogu da ti kazem da nadjes snage u sebi,ma kolio ti to sada izgledalo neverovatno ali izbori se sa time,budi sa njim sto vise i budi uz njega,nadjite zajedno snagu da se borite.
Meni je otac preminuo iznenada od infarkta,a majka je umrla od secera,prvo je dobila gangrenu na nozi i bila je na intezivnoj negi i tih par dana haosa imao sam mnogo mnogo veliku nadu da ce se ona izvuci,ali nazalost nije..
BIlo mi je tesko nakon toga jer sam morao sam da se izborim sa time,da prebrodim to,imao sam ja sestru ali nisam zeleo da nju nerviram jer je ona tada bila mnogo vise u bolu nego ja,ali vremenom sam sve to prebrodio,vremenom shvatis da je sada na tebi sve,to je deo odrastanja (mislim na mentalno odrastanje),shvatis da su roditelji uvek tu iako fizicki nisu tu ali u tebi da,taj nedostatak niko nikada nece ispuniti,i opet sam dosao do toga zivot ide dalje...Budi jaka,sve ce to proci

[mikeli]

Moj je otac umro od treceg infarkta. Ima od toga skoro 9 godina. Taj dan sam bio kuci i koliko god da sam hteo da pomognem, nisam mogao. Nema tu pomoci.
Koliko god je on bio dobar za sve oko sebe samo ne za sebe, mene dusa boli. Kakav je bio, moj je. Sto mi se nije svidjao, jbg ... Nije mogao da se pomiri sa ne pravdom (generalno).

Posle 2,5 meseca, porodila mi je rodjena sestra, a posle 3 i sestra od tetke.
Dva nova zivota za jedan.

Pre 2 godine umrla mi je baka (majcina majka), imala je punih 90. Umrla od starosti. I to boli, boli i kad umre neko od komsija, znas ga ceo zivot, zao je ...

BIlo je i slucaja teskih bolesti. ne bih da duzim....

Mora se ziveti dalje, zbog sebe, dragih ljudi .... Tesko je ......

[Torry]

Zena koja mi je mnogo znacila u zivotu i bukvalno me je odgajala je umrla pre par godina od infarkta, u roku od par dana.

Svaki dan razmisljam, da smo znali da ce tako biti, (naravno da niko to ne zna) sigurno bih se potrudila da budem vise uz nju, da je grlim, smejem se uz nju, pricam, govorim koliko je volim itd.

Ono sto ti isto mozes to sada da uradis sa svojim ocem, da mu ucinis te poslednje dane sto laksim, a i sebi da stvaras sto vise uspomena.

Verujem da nije bas neka uteha, pogotovu jer mozda imas veliki osecaj bespomocnosti, kao i ja tada. Bitno je da ti ucinis sve sto je u tvojoj mogucnosti.

Drzi se.

[tajfun983]

Svi meni bliski ljudi koji su umrli su bolovali vrlo kratko (par dana). Ti posljednji dani su prosli u ocajnickim pokusajima da ih se spasi. Nije bilo razgovora ili tek neko povrsno oprastanje. Jednostavno nije bilo vremena za pricu.
Da sam u tvojoj situaciji, pricao bih sa ocem, postavio bih ga na prvo mjesto. Ispitivao bih ga da prica o sebi i nasim zajednickim trenucima. Smijao bih se sa njim.

PS: Zao mi je sto to prozivljavate. Budi hrabra.

[AndrieExilia]

Hvala vam ljudi, ne znam sta da vam kazem.
Generalno, volela bih da imam odgovore na sve ovo, da znam sta bih mogla da uradim da bar njemu olaksam.
Rekoh, ja ne zivim sa njima, a kad bih se vratila tamo zbog njega, on bi to znao, i znao bi da to nisam ja i ne bi mi dopustio.
A mozda je to samo laz koju govorim sebi, da mu bude lakse. Nisam sigurna da bih mogla da ga gledam po ceo dan u bolovima, kako se muci. Kad sam ja tu, jednom u 3-4 meseca on se kontrolise, trudi se da sakrije.

Knjigu Devojka sa pomorandzama sam citala (bas mi je cale i dao) ali mnogo mnogo odavno, gotovo se i ne secam same knjige. Secam se da mi se svidela

[voodoo]

mislim da bi trebala potraziti strucnu pomoc, od kakvog psihologa, najbolje ce ti oni reci sta i kako da se postavis i prezivis to sve, i sto vise se druzi , nemoj se osamljivati, druzenje pomaze umnogome

[AndrieExilia]

Vec sam jednom pokusala da pomognem sebi sa psihijatrom, ne vise, najgore iskustvo u zivotu, bilo mi je samo i gore.
Lakse mi dodje da pricam sa nekim o tome, ili da pisem sa svima vama, da bar znam da me neko slusa i razume. Psihijatar mi je samo tutnuo tablete i dovidjenja.

[Zvonki]

Pa ovde jesmo zbog toga da te saslusamo

[voodoo]

zao mi je, ima raznih i psihijatara(
ja sam davno izgubio oca, imao 5 godina, tacno se secam kad mi je majka rekla da sam ostao bez oca ja sam joj rekao-Pa sta?ali kako su godine prolazile tacno osecam taj nedostatak...
imam jednog u grupi koju pohadjam, tatinih je godina, lepu komunikaciju imamo, i setali smo mama on i ja pre par dana po gradu, jako lepo nam je bilo, osecao sam se kao da imam i oca i majku)voleo bih kad bi mogao nekako da ih spetljam tj. spandjam)
udaljio sam se od teme, prastaj, pa ne znam meni su pomogli jako ti psihijatri i psiholozi, i ja im verujem, ovim mojima verujem, dosta stvari sam prevazisao za koje sam smatrao da nikad necu i da je 'ono najgore ' resenje za moje probleme.
umirali su mi i ostali clanovi porodice, za dedu sam bio jako vezan, uz njega sam odrastao, da mi je njega vratiti sve bih zive moje menjao, eh vidis da sam nikakav Vudu hehe)))laf je deda bio, plakao sam ko kisna godina kad je umro 1999.
mislim da je individualno kako se ko nosi sa gubitkom clana porodice, ja eto ne mogu zamisliti da se nesto baki ili mami desi i da ih nema vise, toliko smo vezani, cesto me probudi taj strah u sred noci.
Tezak je zivot draga moja, teske su sudbine(

[Urbana_Seljanka]

Spakujes neophodne stvari.
Kupis kartu za svoj dom.
Provedes zadnje vrime sa njim.
2.Ili,ostanes di si, i nakon sto se sve zavrsi, ostanes doživotno sa grižnjom savijesti, trazeci opravdanje u svemu i svacemu, koje neces pronaci.

[AndrieExilia]

Ocekivala sam drugaciji post od tebe Urbana, i hvala ti sto nisi ispunila ta ocekivanja.

O tome bas i razmisljam vec nedeljama, trenutno u BG-u stangiram, i ne mogu da ne pomislim da li je ovo mozda znak da trebam biti blizu njega.
Tesko je, ovde sam vec skoro dve godine, on me je prvi podrzao da odem, on mi je uvek pomogao u svemu sto sam trebala. Mozda je sad vreme da ja njemu vratim uslugu.
Veoma sam zbunjena i rastrzana oko toga.

[Zvonki]

Nema sta da razmisljas pokupi se i idi kod njega,molim te podrzi ga sada,sada si mu najpotrebnija

[Urbana_Seljanka]

Ti mene ne kuzis, zato si ocekivala drugaciji odgovor, ali, to je sada nebitno.


Ja ti ne zelin pisati kako san sve to prosla, te kako trebas o tome pisati, a netko ce te razumjeti i shvatiti na forumu.Nitko na forumu nece osititi tvoju bol, strah i zbunjenost do tebe same. Sve je u zivotu nas izbor. Ako nimas hrabrosti da se suocis sa tim sto se desava, znaj da imas malo vrimena da se saberes. Sutra vec moze biti kasno. U Bg nista neces izgubiti, niti ce taj Bg otici nekuda. Otici ce tvoj otac, sa zadnjom zeljom da mozda vidi tebe. Ako se razmisljas,to je znak da je moguce da zelis da budes tu pokraj njega,kad on krene na svoj drugi put. Ako pak ne odes, morati ces taj križ sama nositi i boriti se sa sobom. Zao mi je. Drzi se dobro i nadan se da ces znati sto ti je činiti.

[elizevin]

Strasno mi je zao sto prolazis kroz to. Ja sam izgubila majku 2006. vrlo iznenada od sloga i to je bilo jedno od najtraumaticnijih iskustava u mom zivotu. Takodje pretprosle godine moj partner je izvadio stitnu zlezdu zbog malignog tumora, a prosle godine moj tata je imao operaciju gama nozem benignog tumora na mozgu. A i pored toga ne mogu ni da zamislim kako je kad gubis voljenu osobu malo po malo, kao ti tvog tatu.
Provedi s njim vreme koje mu je ostalo, to neces kasnije moci da vratis. I drzi se nekako.

[AndrieExilia]

Hvala vam ljudi. Danas sam zvala caleta, isplakala se kao kisa i organizujemo moj povratak kuci. Resila sam, pa sta bude.

[Urbana_Seljanka]

Dobru si odluku donjela. Nece ti biti lako, jer ces tesko shvatiti sto bolest moze uciniti od nekad jakog covika. Sa druge strane, to ce te kasnije uciniti jacom i sigurnijom u sebe. Upoznati ces nesto novo kod sebe na sto ces biti sa vrimenom ponosna. Pokusajte pricati o svakodnevnici, poslu, putovanjima, dijetinstvu, obitelji itd.

[AndrieExilia]

Pokusacu da za ovo malo vremena stvorimo najvaznije, najlepse uspomene.

[Zvonki]

Dobra odluka,bas mi je drago,kao sto je rekal Urbananakon toga ces upoznati deo sebe za koji nisi znala da ima i bices jaca osoba nakon toga

[svejedno]

odlicnu si odluku donela. svaka cast.

na jedan nacin, znati da ce bliska osoba uskoro da ode je svojevrsni blagoslov...

znas koliko puta sam cuo (i doziveo) da neko umre iznenada, i da ljudi koji ostaju za tom osobom kazu 'nikad nisam stigao/la da mu kazem ovo/ono'..

imao sam slicnu situaciju tvojoj sa svojim caletom, i gledao sam da razresimo sto vise neresenih stvari i kazemo sto vise neizgovorenih reci (ljubavi)...
i tokom tog perioda, kada je umirao u bolnici, kada smo vec usli u 'dublje' price, rekao mi je 'zao mi je sto sam bio los cale'.. a nije.. ali posebno sa decom, valjda, svi imaju osecaj da su mogli sve mnogo bolje.. pitao sam 'jel mislis da sam ispao losa osoba?', rece ne, naprotiv.. na to sam mu rekao 'sta mislis cija je to zasluga?'

iskoristi ovo vreme, pored toga (sto je zapravo mnogo bitnije) da budes pored njega i da provede ovaj period sto prijatnije uz ljude koje voli - i da kazes sve stvari za koje bi ti posle mozda bilo krivo sto mu nisi rekla...

saopsti mu koliko ga volis, koliko ti je pomagao tokom zivota, pokazi mu da je odgajio dobru osobu, dobrog coveka; to je najbitnije sa tvoje strane sto on moze da vidi... to je uteha nad utehama, roditeljima )) that they did a good job

a kako se boriti sa gubitkom... nema recepta )) to je vec nesto sto svako prozivi na svoj nacin... ono sto bih ja, nakon smrti i oba roditelja i par nekih mnogo bliskih ljudi, rekao - ne treba se 'boriti' sa tim osecajem/saznanjem/cinjenicom... treba da se prozivi, pa i da se propati, i da se, na kraju, nastavi sa svojim zivotom.. ne treba se boriti protiv tuge.. treba je proziveti. meni je humor u pogledu bas tih smrti, i smrti uopsteno, pomagao, ali to je opet samo moj nacin... ali 'biti jak' (pod znacima navodnika) najcesce, nije snaga )) najcesce je bezanje od emocija...snaga jeste biti tuzan kad si tuzan, i proziveti sve te emocije koje zivot deli svima nama u odredjenom periodu... ali opet, to je samo moj nacin.. svoj ces saznati..

[svejedno]

pS. zbog tog iskustva sa caletom, preostale godine kevinog zivota smo proveli mnogo 'bliskije', uz mnogo manje svadja, i uz moj neki pokusaj da ne ostane mnogo neizgovorene ljubavi, i da joj dam do znanja da je odgajila dobre ljude (mene i sestru).. tako da je, zahvaljujuci caletovoj smrti i mom bedaku sto sam bio zaista prilicno lud sin caletu, i svemu sto sam shvatio tada, keva dobila mnogo boljeg sina no dotadasnjeg u svojim poslednjim godinama zivota... takve stvari umeju da otvore objektivnost i poprave ponasanje prema preostalim (posebno starijim) clanovima porodice

[Srklet]

Ovisi o članu porodice i nasljedstvu koje (ne) ostavlja. Btw, fakat nisam ciničan.

[AndrieExilia]

Nema vise vremena... Cale je preminuo sad u subotu.
Jesam se vratila kad sam odlucila, dobila sam dva meseca sa njim na kraju. Veci deo toga je bio gledajuci njegov bol i muku, sa nemogucnoscu da bilo kako pomognem.
Ne mogu ni da opisem sta osecam trenutno...i nedostaje mi mnogo, i ljuta sam na ceo svet sto mora tako. Znam da je njemu bolje sad, ali meni je jos uvek potreban...

[Srklet]