Bootstrap Framework 3.3.6

[CokoladnaBananica]

Jos prije nekoliko godina, moja psihologinja i ja smo dosli do zakljucka da imam veoma blagu agorafobiju.
Sad, ukoliko govorimo o ektremnom slucaju ove fobije, to ukljucuje mnogo cega, do potpunog zatvaranja u kucu i panike od manje/vise svega spoljnog - uglavnom izazvanog manjkom samopostovanja, samopouzdanja - manifestuje se kroz razne problome u interpersonalnoj komunikaciji, ne samo zbog straha od ljudi (velikih grupa, otvorenog prostora..) nego i zbog cestog osjecanja da se od ljudi ne dobija postovanje koje se zasluzuje - zbog ekstremnog manjka samopostovanja.

Sto se mene tice, ona se manifestuje kroz:

1. intenzivnu nelagodnost, prije nego bas strah, u velikim grupama ljudi (koncerti,mitinzi,karnevali) - mada ne uvijek. Drustvo je pozeljno da mi pravi osoba koja mi prija energetski, ne neophodno jako bliska ili poznata. Slicna je stvar sa prostorima/gradovima koje posjecujem prvi put.
2. povremeni pad samopouzdanja, i osjecaj da me draga osoba ne postuje dovoljno - ukoliko neko recimo mnogo kasni na sastanak, ukoliko (ne daj boze!) neko povisi glas na mene, ukoliko osjetim da se na bilo koji nacin neko previse nonsalantno odnosi prema mom vremenu - jer ja to ne radim drugima. Ovo bi bilo sasvim normalno - kad ne bi bilo praceno tim uzasnim osjecajem povrijedjenosti, kao da je upuceno sa namjerom da me povrijedi. Nadam se da sam se dobro izrazio.
3. potreba da kontrolisem odredjene aspekte spoljnog svijeta, iz odbrambenih razloga. Ovome u zadnje vrijeme doprinijelo jako okruzenje u kom sam radio par godina, u kome je zaista jedini nacin da ne upadnes u problem potpuna kontrola situacije. Zato sam isti napustio prije nepunih godinu dana, i poceo da se bavim necim malo drugacijim i opustenijim.


Iako sam sa njom radio na sebi, a i na toj fobiji, dosta vremena, nismo uspjeli da definisemo tacne uzroke. Bio sam i kod psihijatra, ali on je odmah bio u fazonu da "probamo sa nekim lijekovima" pa da se vidimo za mjesec dana.

Ono sto me raduje je, da sto sam stariji, to manje osjecam simptome, mada kod onoga pod brojem 2. jos uvijek imam najvise problema, pogotovu kad su u pitanju prijatelji.

Tema izazvana mojim skorim dolaskom na koncert Cranberries u Bg, i najvecim testom za moj progres jos od proslogodisnjeg putovanja po Evropi

eto.

[Mars]

Boze, koliko ti znas o sebi...

[CokoladnaBananica]

Naravno. Sto bolje znam sebe, bolje cu moci i da razumijem druge

[toba]

Poznajem ljude koji su imali slican problem pa se odselili u sasvim drugacije drustvo i "ozdravili".
Ponekad drustvo oko tebe moze oznaciti tebe kao problem a zapravo je ono problem.
I takvo drustvo i ne treba da ti prija.
Ne znam tvoj slucaj, ali cest je primer danas da osobe koje nemaju samopostovanje isto gube u drustvu "mocnika", ljudi sa nekakvim drustveno defenisanim uspesnim profesijama gde se uspeh definise kroz novac.
Ukoliko nisi takav i tvoje samopostovanje pada u drustvu takvih ti nemoj biti u drustvu takvih i nikako nemoj da lecis to kod sebe jer ces uci u jos veci problem.
Daleko su srecniji oni ljudi cije zivotno zadovoljstvo nije inicirano kroz dokazivanje drustvu.Daleko su srecniji oni ljudi koji imaju poverenje ili ljubav jedne osobe ili dve, nego oni koji zele paznju i potvrdu okoline.
Moja sestra je psiholog u skoli i jednom prilikom mi je rekla da je njoj istinitije ono sto oseca nego sto je 2+2=4

[operativni kadar]

nemas samopouzdanja, mala ti pisa

[CokoladnaBananica]

Jedna od mojih najvecih filozofija (pored toga da je komunikacija rjesenje i prevencija mnogih problema!) je da nema cvrstih granica, da nista nuzno nije bolje/gore, vec da sve zavisi od tacke gledista, tj koze u kojoj se nalazis.
E sad, ja sam centar svog univerzuma, i moje je da djelujem na sve oko sebe, posredno ili neposredno, u vecoj/manjoj mjeri. Rad na sebi cini da djelovanja sebe na druge, i obrnuto, mogu bolje da razumijem, a samim tim i kontrolisem - sve to u cilju kvalitetnijeg zivota. kako za sebe, tako opet i za ljude koji su pod mojim uticajem.
Tj, ako radom na sebi mozes da budes prijatnije drustvo, kvalitetnija podrska, i jos mnogo toga za ljude oko sebe. Win-win situacija.

sve ovo bi, opet, bilo idealno, da mene uz to ne prati strah da ce moj trud oko ljudi biti uzaludan - a to nije nikakvo umisljanje, vec realna mogucnost. Samo sto je ja ponekad dozivim tragicnije nego sto bi trebalo.

[mean95]

zanimljivo...