Lepota drugačijeg poroka

LEPOTA DRUGAČIJEG POROKA (povodom knjige Uroša Filipovića STAKLENAC - Dnevnik drugačijeg zavodnika, RENDE/LINK, Beograd, 2002.)

1. Staklenac - Was ist Das..." Das ist Era!'' Der Fantastische!!!

Staklenac je, pre svega, jedan od mitova gay-života u Beogradu. Kažem mit, jer danas taj WC u podzemnom prolazu u samom srcu grada više ne služi kao mesto susreta homoseksualaca - sada je to samo običan, dosadan, čisti toalet u kome svako može obaviti nuždu, ne primećujući hod te duge istorije koja je danas ispisana samo u glavama najstarijih posetilaca. Dugo je bio javna tajna - ako takva lokacija u samom centru grada može ostati "anonimna" - objekat policijskih racija, ali i prećutanih tolerancija, koliko spoljašnjeg "građanskog" omotača konzervativne sredine, toliko i baba-sera, koje su uvek držale da je novac dobar, ma od koga dolazio, ostajući na zavidnom nivou profesionalizma, istrajno diskretne pred znatiželjnima ili provokatorima. "Akcija" je uvek bila, manje-više standardna za takav tip mesta - najčešće oralni seks, kome je prethodila masturbacija u pisoarima, odvijao se u uskim kabinama, nad fekalijama rasutim na podu jednog, po spoljnom izgledu, standardnog beogradskog klozeta. Ili, ukoliko bi sex-on-the-spot izostajao zbog straha od (raz)otkrivanja, Staklenac je bio područje neizvesnog upoznavanja, gde se dalja priča odvijala iza manje uzbudljivih, ali sigurnijih zidova nekog od otmenih burgeois stanova u Knez-Mihajlovoj ulici. Ime javnog WC-a nastalo je zbog ogromnih staklenih izloga prodavnica u podzemnom prolazu, ili možda zbog te prozirnosti underground seksa koju kao da je svako video, a jedan mali, odabrani krug zaverenika i primećivao, i shvatao njeno skriveno, konspirativno značenje. Staklenac je takođe bio emocionalna prekretnica mnogih života - nad nevidljivim isparenjima urina mnogi su upoznavali prve ljubavi, jer drugih, "adekvatnijih" mesta nije bilo, ali su se mnoge veze i raskidale, jer bi se "ljubavnici u vezi" susretali isped njega, sa pitanjem: "Šta TI tražiš ovde". Odgovor se više nego nametao... Iako simptom i posledica homofobičnog okruženja, koje je homoseksualce uvek teralo da se skupljaju po "najnižim mestima" socijalne aktivnosti, strah od potencijalne represije uvek je bio u funkciji skoka adrenalina i povećanja erotskog užitka, baš kao što je i čitav enterijer - naprsli pisoari, prljave klozetske šolje - delovao seksualno stimulativno. I dok je mešanje raznovrsnih mirisa stvaralo nadrealan utisak postojanja gotovo na rubu nesvestice, dok su se tela grčila na skučenom prostoru pokušavajući da proizvedu što manje zvukova, dok su mnoge politicke karijere padale pod znak pitanja baš zbog caught-in-the-act visokih dužnosnika bivše i sadašnje federacije, stvarale su se i mnogobrojne priče - neka vrsta Staklenac-mitologije - koja se onda, uz dodatno kićenje i zlaćenje bez prave mere, pretvarala u fantazmagoričnu kolekciju neverovatnih avantura, od suptilne zavodljivosti don Huana do mesnate raspomamljenosti markiza de Sada.

2. Roman? Dnevnik? Tekst? Ne, hvala... Pornopolitika? Ili možda pornopoetika političkog? Između ove dve, naizgled nejasne odrednice, može se ispričati žanrovska priča - ukoliko uopšte u life and times of postmodern možemo govoriti o žanru! - o romanu Staklenac. Naravno, postavlja se pitanje da li je pred nama uopšte roman, ili kaleidoskop raznobojnih dnevničkih isečaka, koji nastoji da se, pomalo nasilno, spoji u koherentniju književnu formu, dok sasvim legitmno postoji mogućnost slučajnog čitanja (zbrda-zdola!), bez poštovanja linearnog vremenskog toka, koji po svojoj formalnoj manifestaciji dnevnika ovo delo kao da već u naslovu zahteva" Bez obzira na koji ćete način pristupiti Staklencu, odnosno da li cete se prepustiti sistematskom čitanju od korica do korica a la Prust, ili ćete ga konzumirati kao bakice inostranu bombonjeru u starim-dobrim komunističkim vremenima - svaki dan po sasvim, sasvim malo, otkrićete da sva prethodna razmatranja u začetku postaju izlišna i da od intelektualnog promišljanja ovog rada - bar u prvom čitanju - ne preostaje ništa do radikalne fascinacije, šoka i uljuljkane ozlojađenosti. Fascinacije - zbog svog tog seksa, koji nabujava, u neograničenoj drskosti sopstvenog apetita, oplođen histeričkom potrebom da se iz dana u dan (kvantne jedinice naših života, te samim tim i kvanta dnevničke forme) traže partneri za raznovrsna zadovoljstva koji dominantan moral u Srbiji još uvek stavlja u registar protivprirodnog bludničenja, ma šta to značilo. Šok se može javiti kao posledica otkrivanja jedne paralelne stvarnosti, koja je uvek postojala, tu, ispred naših noseva, mada je mi nismo ili nismo želeli da je primetimo, i možda cemo i dalje, napredujući po tekstualnim lavirintima Staklenca, i dalje odvraćati pogled od radikalne eksplicitnosti kojom se homoerotizam materijalizuje u samo naizgled nevinim delovima grada. Ozlojađenost - i to u laganoj formi - može se javiti iz dva, samo naizgled logički ekskluzivna momenta: ili ste, naprosto, zgađeni onim što je opisano, što bi se bez pogreške moglo podvesti pod homofobičnu reakciju, ili smatrate da je OK biti gay, ali držite, pozivajući se na tomove klasika u ličnoj biblioteci, da ovakav književni šund treba da vidi svoje mesto na lomači (najmanje lomači književne kritike), pre negoli u uglancanim knjižarskim fundusima. Ostavićemo dežurnim malograđanima da mimikrijom zaklanjaju mržnju prema drugačijim strastima pozivom na visokoparni akademizam, a mi ćemo se, iz ovog obilja početnih asocijacija, fokusirati na nekoliko, zadržavajući ipak izvesnu hronologiju neuralgičnih književnih i političkih mesta. Stoga, krenimo redom...

3. Zašto ovaj roman nije roman, a nije ni "ovaj"? Postoji, naravno, nekoliko mogućnosti da se u sadržaju Staklenca pronađe izvestan kontinuitet posredstvom detekcije nekoliko simboličkih čvorišta koji se pojavljuju kao metaforički motivi ovog dela - sama materijalna manifestacija, dakle WC Staklenac (sada obrađen kao arhitektonika potencijalnih orgijanja); seksualnost dovedena do zabrinjavajuće eksplicitnosti, dakle do svoje repetitivne pornografske aktualizacije; sam autor, koji je svakako mrtav kao autor - po svojoj političko-vremenskom poziciji nužno decentrirani subjekat, kao što tvrdi Derida - ipak o(p)staje kao rastočeno jedinstvo svesti koja reflektuje tragikomičnost vlastite histerije i povremeno se samom sebi podsmeva, koristeći čak i bljutave, libralno-demokratske Fukujamine teze o "kraju istorije", interpretirajući ih kao krah lične istorije (jer istorija se ne ponavlja, a ako se ponavlja, onda se ponavlja isključivo kao sapunska opera), užasavajući se od obuhvaćenosti ťvečitim vraćanjem istogŤ, kao u filmu "Dan mrmota", gde se jedan dan, u svim svojim detaljima, iznova i iznova obnavlja u zastrašujućoj pretnji cirkularne izopačenosti samog Vremena. Uprkos toj nategnutoj mogućnosti da se delo pred vama u svojoj književno-formalnoj pojavi fingira kao roman, pozivajući se na noseće stubove ponovljenih motiva jednog ograničenog, pa samim tim i relativno koherentnog simboličkog poretka gay-cruzinga na relaciji Štajga-Staklenac-Ušće-Karađoka, skloniji sam da verujem da je ta pozornica kontinuiteta samo mrtva scenografija jednog prevaziđenog klasičnog pozorišta, koje u odnosu prema Staklencu stoji kao Arisotelova Poetika spram Artoove koncepcije pozorišta surovosti, dakle kao perverzija građanskog teatra u odnosu na telesni teatar tog grčećeg života koji podjednako puca od uviđanja (sopstvenog) besmisla koliko i od prepunjene zrelosti (svojih) adrenalinskih izlučevina. Uzimajući u obzir da se gotovo svaka dnevnička jedinica pokorava elementarnom principu teorije haosa, tzv. efektu leptira - ukoliko leptir mahne krilima u Kini, to može, posredstvom indeterminističkih sila same atmosfere, izazvati uragan u Americi (da li je izbor mesta politički korektan, pitam se, pitam se?) – tj. principu koji otvara mogućnost da posledica relatvno malog, kontrolisanog inputa bude relativno velika, nekontrolisana izlazna veličina, moramo kapitulirati pred zaključkom da je svaki kontinuitet u samom sadržaju ovog teksta sasvim izlišan. Ne svedočimo li tome da se jedna sasvim obična, naivna popodnevna šetnja, prepuštena slučajnosti i radu niske verovatnoće gotovo uvek pretvara u kompedijum bizarnih mogućnosti da u gnevu UNPROFOR-pravednika imate seks sa ratnim zločincem ili da završite goli i krvavi, sa nožem u leđima, na terasi svog komšije, koji, nemajući kud, ipak pristaje da ne pozove policiju''? Uzimajući u obzir i sam neuspešni pokušaj autora da naknadnim intervencijama dnevniku da strukturu memoara, slično Bunjuelovom Poslednjem uzdahu, otkrivamo da je Filipović i sam nedvosmisleno svestan nemogućnosti konstrukcije velikog romana od štiva dobijenog posredstvom slučajnog seksualnog uzorka i ambicije vođenja evidencije ko jeste, a ko nije HIV-pozitivan (kako je ovaj Dnevnik i nastao). Stoga se Staklenac teorijski može ispostaviti kao prazni označitelj u koga se značenje upisuje posredstvom uvek-već haotičnih sila društvene zajednice, dakle kao okvir za sliku koju neuračunljivi umetnik, savladan ludilom inspiracije, slika u zanosu iskustva dostupnog samo genijalnima i umobolnima. Uzimajući u obzir i tematiku kojom se bavi, kao i okolnost da je napisan na srpskohrvatskom jeziku, jasno je da Staklenac naprosto nije još jedan ordinary dnevnik/roman/whatever, već dnevnik drugačijeg zavodnika zavodi čitaoca na sasvim drugačiji, less ordinary način, od bilo čega što se do sada pojavilo u književnim sazvežđima Suburbije - on, naime, predstavlja ključni epistemički rez i otvara nova saznajna vrata u odnosu na lokalnu stvarnost. On je put kojim se ređe ide u vrli novi svet paralelnog pederskog univerzuma.

4. Epistemologija klozeta Ukoliko je išta u ovom delu šokantno, i ukoliko sebi dozvolimo da ne sledimo preporuku Forsterovog Morisa - zašto ne prestaneš da se šokiraš i lepo se posvetiš svojoj "sopstvenoj sreći" - preostaje nam sledeće tvrđenje: jedini legitimni šok Staklenca jeste analogan mističnom fenomenu prosvetljenja, eureki koja nastaje u dodiru sa nečim novim, koje poseduje specifičan kvalitet radikalne promene pogleda na svet. Posle čitanja dnevničkih zabeležaka, a sa onu stranu teorija zavere, otkrićemo sasvim drugačiji prikriveni svet, koji ne izaziva patriotsko uzbuđenje, moralnu osudu ili nevericu otvorenih usta zbog gay seksa, pornografičnosti ili pak nečega što opasno može naginjati za većinu neprihvatljivoj perverziji promiskuiteta, čiji razobručeni Eros kao da stalno provocira benevolentni Tanatos da se umeša i okonča taj libidni vapaj koji ne poznaje (malo)građansko "Zar ti nikad nije dosta"? Naprotiv, sam učinak bice teorijsko dejstvo par excellence, filozofski uvid pretvaranja poznatog u opskurno, naivnosti u ozbiljnu zapitanost, analogno filmu "Blejd", u kome vampirska zajednica, živeći u dubokoj tajnosti za ostatak društva, polako otkriva svoju istoriju, strukturu i čak mitologiju, osvešćujući zaprepašćeni pogled mainstream subjekta za prihvatanje činjenice da je ona uvek-već sa njim, da je njegov Drugi ustvari poznati, ali NEPREPOZNATI Drugi. Sličnost u percepciji vamprira i homoseksualca svakako postoji u daleko složenijem smislu preklapanja čak i telesnih karakteristika, a kao prilog tome, toj pogrešnoj identifikaciji homoseksualaca kao isključivih nosilaca HIV-virusa, te samim tim i urbanih vampira koji sve druge transformišu u sebi slične ujedom mrtvačke strasti, sledi ubedljiv Hensonov citat iz rada Mrtvi koji hodaju, a o vezi javne reprezentacije gay-muškaraca, AIDS-a i vampira.

"[...] Rektum, mokraćni kanal, usna duplja, suzni kanali, otvor na koži. Svi su moji otvori istovetni, i svi imaju zube. Svi grizu. Razumeti vampira znači prepoznati prostor zazornosti na koji su gej muškarci obavezani; prostor o kome se ne može govoriti i kojeg je nemoguće imenovati, po sebi definisan kao otvor, kao Ťmračni kontinentť na koji se muškarci ne usuduju da prodru; praznina koja se da ili premostiti ili hirurški zašiti, gde muškarci prestaju da se igraju smrti, a opet ne pristaju ni na prihvatanje normativne polne uloge. Na mene gledaju kao na zakrabuljenu spodobu koja lebdi nad usnulim telom Džonata Harkera i usklikuje, "Ovaj muškarac pripada meni!" i "Da, i ja mogu da volim". Ja se usuđujem da govorim, širim razvrat i prelazim granice; i kao Lusi Vestenra u svom krevetu, Renfild u svojoj ćeliji, Drakula u svom zamku, i ja nastanjujem prostor svih tih vampira, zahvaćen između dva, za nas jedino moguća, izbavljenja: između preobražaja i smrti. Preobražaja u svakom smislu: psihološkog, biološkog, religioznog, polnog. Smrti u vidu nečujnosti i tihog pogreba."

Stoga, Staklenac otkriva taj čitav skriveni, a ipak do arhitektonske materijalizacije prisutan, kao što Hegel za filozofiju kaže, izokrenuti svet, koji u jednom segmentu, u pederastickom odnosa mlađeg i starijeg muškarca, slavljenog u okviru antičke Grčke, u savremenom kontekstu metastazira do homofobične vizije raspomaljene jurnjave sasušenih staraca-vampira za proključalom mladalačkom krvlju. To jeste pravo mesto šoka, onog epistemičkog debalansa/preloma indiviualnog Imaginarnog, koje je do danas, nemajući kontakte sa onostranim - u ovom kontekstu sa gay zajednicom - odjednom doživelo nešto poput vanzemaljske invazije tj. velikog susreta treće vrste koja joj otkriva novu vrstu u sopstvenoj vrtsi, dakle tamo gde je najmanje očekivala. Uzimajući u obzir aktuelne predrsude, povezivanje homoseksualnosti i side, veoma je jasno zašto bi se ovaj Dnevnik mogao pročitati i kao Stokerov Drakula, takođe pisan u formi dnevnika, s tim što je sadržinski analogija obrnuta - dok je potonji vrlo naglašeno fiktivan, Staklenac pretenduje da bude opis stvarnosti, stvarnosti koja se veoma često - u političkom smislu - napajala krvlju da bi obezbedila opstanak zajednice, upravo se ponašajući vampirski u odnosu na svoje vampire: nacionalne manjine, druge religije, različite sekusalne orijentacije. Možemo li onda reči, u duhu jedne od izbornih parola SPS-a, da smo svi mi pomalo vampiri, odnosno da je vampir, slično homoseksualcu, onaj koji duboko latentno spava u nama, čekajući noć, simbolički analogon podsvesnog, da se ispolji u svoj svojoj razvratnoj žedi" Svakako - homofobija uvek-već uključuje strah od vlastite homoseksualnosti, bila ona fiktivna ili ne, ona je stalna pretnja transformacije, koja može započeti kao infekcija uvezena sa Zapada, a završiti metamorfozom u taj odvratni, preteći oblik života, u noćni soj koji je napaja krvlju normalnih, da bi sopstvenu poremećenost izdržavao na račun samog Života. Peder je, dakle, univerzalna metafora političkog zaverenika koji posredstvom svog lobija koji ima pretenziju da zavlada svetom i sopstvenu protiv-prirodnost nametne kao nešto što treba poštovati kao različitost, a ne izopačenost; on je radikalni politički manipulant savremenog sveta, zastrašujući vampir nadolazeće pretnje "novog svetskog poretka".

5. Psihopolitička pornografija Šta (takav) vampir (obično) radi'' Pa naravno, "peca". Stranice Staklenca prepune su scena krajnje deskriptivnog prikazanog seksualnog odnosa, na tankom ledu propadanja u banalnost, ponekad i u dosadu. Ukoliko bi ovaj dnevnik bio samo faktografska beležnica seksa, on bi svakako bio krajnje nezanimljiv, pre svega populaciji o kojoj govori, ali i svakom straight muškarcu ili ženi ne bi se, posle nekoliko strana, učinio iole zanimljivijim. Međutim, nije tako, on je, pre svega, bitno politički dokument, u najmanje tri smisla ove nesrećne i do-zla-boga ocrnjene reči. Prvo, u skladu sa feminističkom parolom da je lično političko, odnosno da je koncept privatnosti uvek legitimacija za nasilje, jer se poziva na načelo da neki aspekt ličnosti mora ostati tajan, skriven od očiju sablažnjive javnosti i stavljen pod rubriku "tabu", Staklenac se, samom svojom materijalnom egzistencijom opire, i čini jedan od prvih važnih koraka svakog aktivizma zainteresovanog za razvoj ljudskih prava - visibility, tj. on čini vidljivim jednu do sada uglavnom nevidljivu društvenu grupu. Drugo, sam sadržaj referira nekada direktno - kao u pasažu o seksu sa francuskim mornarem dok "televizori plaču", zbog Titove smrti, a nekada veoma diskretno, kroz političke stavove svojih seksualnih partnera, uzgrednih beležaka o dramatičnim zbivanjima koja se indirektno prepliću sa "akcijom", dajući tako u krhkom jedinstvu bizarnih intonacija, sliku pornopolitičke stvarnosti, prepunjenu transideološkim šundom povampirenih nacional-fašizama, razbuktanih krajem osamdesetih. I konačno, on pokazuje da je sam gay-seks, sa svim opisima skrivenog postojanja, politički problem par excellence, kao i da se seksualnost može videti kao oblik mehanizma kontrole potlačenih tela, kontrole koja u savremenom svetu sve više zamenjuje principe nadziranja i kažnjavanja. Uvodeći figuru panopticum-a, posredstvom Brojgelove slike zatvora, gde stražar ima privilegovano mesto pogleda - on može videti sve zatvorenike, dok njega niko ne vidi - Fuko nam pokazuje da je kontrola svodljiva na autokontrolu, zbog potencijalne izloženosti inkriminišućem pogledu, kao što nam Filipović otkriva da je diskrecija, često veoma problematična, spojena sa strahom od razotkrivanja, za mnoge homoseksualce značila i još uvek znači potencijalnu opasnost, zbog koje se treba aktivno prikrivati tj. samokanalisati ispoljavanje svoje seksualnosti na najneupdaljiviji mogući način. Stoga, Staklenac možemo pročitati i kao studiju zatvora, ili, bolje rečeno, analizu geta, u koji je jedan manjina stavljena koliko homofobičnim društvenim predrasudama i represijama, toliko i samim pristankom populacije koja se marginalizuje. Ta priča, svedočanstvo o mazohističkom dijalogu ljubavi i (samo)potčinjavanja, dato nam je kroz pornografski jezik, odnosno kroz onaj ogoljeni erotizam ne ostavljajući prostora mašti, čvrsto se držeći parole what you see is what you get. Takav, idealan je medijum za opis pornografizovane stvarnosti, one stvarnosti koja je veća pornografija od pornografije same, stvarnosti koja pomera granice ovog prokaženog žanra i telo penetrira ne do ekstaze, već do ekstaze smrti. Ostavljajući na stranu polemiku o odnosu pornografije i umetnosti, i dopuštajući sebi da o njoj kažem samo toliko da je zamorna koliko i moralistička, tvrdim da je pornografski medijum legitimni posrednik za pričanje velike priče o fašizmu, kao i da je sam seks, u savremenom društvu, upravo jedino i samo konstruisan kao pornografija. Drugim rečima, Staklenac ne deromantizuje seks, već naše naivno poimanje seksa, i obznanjuje ga kao produkt porno-filmova, dakle ispostavlja seksualnost kao društvenu konstrukciju, koja svoje snažno telo potčinjava društvenim predstavama dobrih seksualnih tehnika, poza, pomagala, casposa, seksologa... Svojom repetitivnošću on pokazuje povezanost seksa i društvenog poretka u okviru kog se seksualna praksa odvija - seks je samom sebi odsutan, tj. u seksu ima sve manje seksa, jer liberalni kapitalizam konstantno produkuje njegove ekstenzije u formi spoljih, orgijastickih scenarija ili pak seksualnih pomagala za unutrašnju upotrebu - bilo materijalne, bilo psihičke prirode - čineći, umnožavanjem govora o seksu, sam seks autorefleksivnim fenomenom koga gura u oblast stalnog preispitivanja, što za posledicu ima njegovu repetitivnost, i, konačno, zavisnost, jer se proizvodi potreba za stalnom produkcijom seksualnih potreba, što svakako predstavlja masovni simptom histerije. Žižek o tome kaže:

"Elementarnu odliku kapitalizma čini inherentna strukturna neuravnoteženost, njegov skriveni antagonistički karakter: stalna kriza, stalne temeljne promene uslova života u njemu. Kapitalizam nema normalno uravnoteženo stanje: njegovo normalno stanje jeste stalno proizvodenje preterivanja - jedini način da kapitalizam opstane jeste da se širi [ ] proizvodeći za ljudske potrebe više nego bilo koji drugi društveno-ekonomski poredak, kapitalizam takođe proizvodi još više potreba koje treba zadovoljiti. [ ] Ovaj začarani krug želje, čije vidljivo zadovoljenje samo proširuje nezadovoljstvo, jeste ono što definiše histreriju (po Lakanu)."

Dakle, Staklenac potvrđuje Lakanovu tezu da želja uvek kaže "Još!" Takođe, potvrđuje da seks gubi svoj obećani objekat želje i da ga stalno rekreira, u želji da stvori pornografski Raj, obećanje večnog zadovoljstva, u kome bi sve seksualne želje vo-vjeki-vjekov bile ispunjene. Filipović upravo negira ovakvu mogućnost, da ne kažem scenario, i govori nam da ma koliko bili seksualno realizovani, uvek smo, zapravo, sekualno nerealizovani. Zbog toga, pričamo o seksu, možda i pišemo o seksu, zbog toga je i ovaj Dnevnik rezultat otkrića radosti govora o seksu. Možda ćemo osetiti zadovoljstvo i čitajući o seksu, znajući da nas to neće učiniti zadovoljnim, i da kopernikanski obrt, prevrat koji bi nam otkrio tajnu konstantnog užitka, nije nikako moguc. Sve što je moguce u ovom kontekstu, moguce je kao kratkotrajna faza, gotovo isključivo kao trenutak.

6. Još! o vremenu, kiču i tabuima... i još o nečemu! Traganje za vremenom u Staklencu slično je bezuspešnoj poteri za zadovoljstvom, odnosno može se interpretirati kao prustovska potraga za izgubljenim vremenom, gde se ono nikada ne pronalazi, zato što ga, istovremeno, ima sve manje ali, paradoksalno, i sve više! Naime, fizičko vreme autora protiče relativno linearno u fizičkom sistemu u kome svi živimo, dok njegovo subjektivno vreme, analogno vremenu Dnevnika, počinje da pokazuje zabrinjavajuće efekte turbulencije, i to dvosmerno: prvo kao repetitivnost, dakle kao cirkularnost, gde se ono približava beskonačnoj sporosti proticanja tj. zaustavljanju, a zatim i kao vreme koje se, što više protiče, sve više i ubrzava, vreme u direktno proporcionalnom odnosu prema sopstvenoj akumulaciji - kada smo imali pet godina, godina nam je bila petina života, a kada, kao autor imamo pedesetak, onda je taj odnos, recimo, drastično manji. Vreme je, dakle, konstruisano kao šizofreno vreme, i potvrdu za to možemo pronaći u njegovoj materijalnoj manifestaciji unutar same strukture teksta, u koji se upuštamo citanjem u realnom, linearnom vremenu - prve dnevničke zabeleške nemaju refleksivnost o ponavljanju, vec prosto beleže događaje, one su ispunjene laganim proticanjem vremena, dok, kako odmičemo i postepeno silazimo do kraja, događaji postaju sve zahuktaniji, javlja se veoma jasna svest o ponavljanju, autor nalazi da je metafora njegovog života tekuća traka koja sve više i više ubrzava, da bi samim tim pokazivala i efekat usporenja, poput točka koji posle prelaska izvesne granicne brzine posmatraču počinje da izgleda kao da je u sporijem kretanju. Takvo Vreme, opet, analogno je proizvedenom šizofrenom subjektu, subjektu svesnom da jeste (nekakav) subjekat,u stalnom preispitivanju, permanentno postavljajući zahtev za analizom fundamenta svog života, gde se pitanje o smislu postojanja postavlja bez mogućnosti da se da pozitivan odgovor, ono se pojavljuje poput utvare tragično preminulog, koji nesvestan svoje smrti, i dalje pokušava da opipa delove svog tela, ali mu ruke stalno prolaze kroz prozračnost sopstvene telesne materije. Posledica takve refleksivnosti jeste želja za samoubistvom, kao želja za okončanjem preispitivanja koje je i uzrok nesigurnosti i koje stalno kaže "Još!", tako da Staklenac lagano prerasta u studiju samookončanja života, po Kamijevom Mitu o Sizifu, jedinog relevantnog filozofskog pitanja, tako da ovaj dnevnik stalno balansira na britkoj oštrici mogućeg kraja, postoji kao filozofija onkraj mogućeg groba, koja pokazuje da, ukoliko Narcisa zamenimo Erosom, lik koji će videti kada se pogleda u ogledalnu površinu jezera nužno mora biti zgrčeno lice Tanatosa. Dilema koju on postavlja pred čitaoca ekvivalentna je Lakanovoj iz XI. Seminara - "Sloboda ili život!", gde, ukoliko izaberemo slobodu odmah gubimo oboje, a dok je naš izbor život, nikako ne možemo biti slobodni, već smo uvek osuđeni na tragične, bezuspešne pokušaje egzistencijalnog krpljenja, koji, po Hegelu, nužno promašuju, dok je jedini ljudski akt koji ispunjava svoj pretpostavljeni cilj, opet po Lakanu, isključivo samoubistvo. Zašto se autor, onda, jednostavno ne ubije i ne okonča svu tu patnju", zapitao bi glas zdravog razuma, prenebregavajući momenat direktne intervencije kulture, još uvek podešene da život postavlja na tron vrednosti-po-sebi, tako da nedavno uvođenje eutanazije, kao legalne mogućnosti u Holandiji i Belgiji, još uvek nailazi na velika protivljenja gotov svuda u svetu, pa i unutar ovih država. Užas smrti je nešto što veoma uspešno primorava na život mnoge, pa i autora Staklenca, koji drugačije izvodi svoj salto mortale, upravo beležeci svu tu tragikomičnost, podsmevajući se samom sebi nizom camp-upadica, namerno svodeći svoj jezik na trivijalne rečenične iskaze, a likove na papirnate marionete kartezijanskih "strasti duše". Nije li onda takvo delo zapravo nepopravljivi šund, koga ni direktna intervencija Svevišnjeg ne može spasiti od sudbine književnog Titanika" Pre svega, treba se naravno zapitati šta je to šund, jer je taj pojam danas doveden, u opštem kultur-rasističkom pljuvanju po estradnoj sceni, do naivne samorazumljivosti, tako da se on često kaci svemu što se opire zahtevima etablirane umetnosti, bez ikakve teorijske pozadine i argumentovanog obrazlaganja. Svakako da feministička teorija daje dobar odgovor da je ovakav akademizam de facto nastao sa pozicija dominacije bele muške elite, koja sebi pripisuje da, u apokaliptičkom maniru, razdeljije grešni trash od nebeske umetnosti, po obrascima koji pisca, kakav je Dobrica Ćosić, ili nacional-patriotkinju loše frizure (čiji je efekat jasno prisutan u njenoj prozi), Svetlanu Velmar-Janković, stavljaju na tron paradigme lepe književnosti, bez obzira što su ideološki učinci ovakvih štiva bile podrška nacionalnom projektu sa, kako fraza kaže, "nesagledivim posledicama". S druge strane, efekat isključenja pod krinkom kič-etiketiranja u odnosu na ono što se protivi mainstream konceptu uvek je posledica jasnog razgraničenja, koje je slov mogućnosti opstojanja na mestu moći, jer samo denuncijacijom Drugog, može se postići fiktivno jedninstvo, fantazam koherencije Prvog. Uzimajući u obzir da je trash-estetika odavno doživela svoju umetničku apologiju, pre svega Votersovim ("Ružičasti flamingosi") i Džeksonovim ("Loš ukus") filmovima, kao i Vorholovim radovima u domenu vizuelne umetnosti, moramo da primetimo da, ukoliko nije samom sebi svrha, ovakva dnevnička pornografija mora biti priznata kao umetnost, zato što je njena svedenost, njen opšti minimalizam upravo u funkciji predstavljanja tragičnog osećanja života bez velikih ontoloških mitova o uzvišenom Übermansch-u. Za Filipovića, sama egzistencija je trash, i kao takva najadekvatnije je oslikana upravo svim trash sredstvima koje autor prepoznaje, od beznadežno amputiranog stila do pateticnih kvazi-teorijskih zaključaka od kojih se okreće želudac, stvarajući na taj način jedan razgranati sistem homologan spotu Branke Sovrlić za pesmu "A tebe nema", gde je prisustvo kič-elemenata toliko da celina nužno prevazilazi pojedinačne elemente i tvori remek-delo trash-umetnosti. Ukoliko bi neko, posle svega, mogao da zapita - Pa dobro, ali ipak čemu sve to - sav taj trash, govori o događajima koju će većinu finog, poštenog sveta da sablazni do bola, sigurno nece osvojiti književne nagrade niti će biti priznat kao umetnost, itd., itd. Moj odgovor je veoma jednostavan - Staklenac će svakako senzibilizovati domaću javnost upravo sopstvenom skandaloznošću, pomerajući donju granicu prihvatljivosti homoerotizma duboko dole, (sve do pisoara na Štajgi?), kao što će i njegovi opisi radikalno promeniti epistemologiju heterototaliteta u epistemologiju klozeta - postići će onaj saznajni rez koji će, posle prvog Gay Pride Day-a, dati još jedan nedvosmisleni prilog vidljivosti još uvek veoma opresovane homoseksualne populacije. Tako će edicija KontraBunt još jednom ponuditi književni rad koji je i društveni performativ, koristeći novootkriveno znanje, koje je i moć, moć pozitivne promene koja objašnjava, između ostalog, i šta nas toliko privlači seksualnosti uopšte, šta je magija tog intimnog, koje može postati i oblik radikalne diskriminacije baš kao simptom radikalne zainteresovanosti, interesovanja do granice morbidne fasinacije i genocida u najavi. Kao što Kolakovski, u Epistemologiji striptiza navodi:

"Samo nevine duše, koje se maskiraju papirnom kapom cinizma, zamišljaju da ono što nas privlači ka prizoru striptiza ne zahteva objašnjenje. Te duše uobražavaju da će pred svetom otkriti mudrost i znanje o životu ako su kadre da sve ljudske motivacije nazovu sa dve-tri reči kojima se označavaju pohlepnost, želja za vlašću i genitalne preduzimljivosti. [...] Podrobniji pogledi nam već duže vremena otkrivaju, na podsmeh svetine, da ono što je prosto i poznato biva komplikovano i zagonetno, a ljudski motivi, u svojoj javnosti jedva dodorljivi, kriju lepljive spletove najneobičnijih tokova, radi čijeg razjašnjenja psihoanalitičari, metafizičari i religiozi sežu u maglovite začetke čovečanstva, organskog života uopšte, bivstvovanja upšte."

Ukoliko je Staklenac prilog, ma kako mali, kumulativnom procesu objašnjenja različitosti, onda se ona ispostavlja kao generator tolerancije i kao najava promena u srpskom društvu, koliko i u umetnosti - u prvom domenu kao vid većeg poštovanja drugačijih zavodnika, a u sledećem kao narastajući sense and sensibility za različite forme pisanja, suprotstavljene dominantnim nacionalnim paradigmama. Samo kao dokument jedne od mogućih razlika, koji brani pravo na sve razlike (u granicama međusobne tolerancije) ovaj anti-roman ostvaruje svoj cilj.

7. Chill-out, darling!

Staklenac je, reflektujući se kao Staklenac, proizveo, pored fiktivnih priča, i jedan roman, koji ga, usuđujem se reči, bolje opisuje od "stvarnosnog originala", bolja je kopija od samog WC-a, jer ga demistifikuje, nedvosmisleno obznanjujući dešavanja iza kabinskih vrata koliko i emociju/misao samog učesnika, podanika ovog koliko opskurnog toliko i - očigledno! - krajnje inspirativnog mesta. Staklenac dokazuje da proza napisana fekalijama i rasutom spermom može takođe produkovati Autora (da, sa velikim A), odnosno da su upravo takva mesta neotkriveni izvor drugačijeg iskustva, koje stvara veoma živ(otn)u književnost, antipod istrošenim heteroseksističkim romanima, tekstualni alter-life o kome smo uvek nešto hteli da saznamo, ali se nismo usuđivali, ili, češće, nismo imali koga da pitamo. Sada to možemo da uradimo u Staklencu i jedino tako uđemo u Staklenac, jer je to sada, danas znak odsutnog simbola gay-undergrounda, samo očišćen (ili uprljan, zavisi kako posmatrate), običan WC, gde polu-ljubazno osoblje naplaćuje ulaz za sasvim običnu malu i/ili veliku nuždu.

Ah, kakva dosada. Kakva strašna dosada...

Dušan Maljković

Diskusija >>

Tekst je u delovima emitovan na Trećem programu Radio Beograda i biće publikovan u istoimenom časopisu krajem tekuće godine.

"Staklenac" online >>