U srcu slobode (od) imaginarnog

Dušan Maljković U SRCU SLOBODE (OD) IMAGINARNOG

Šta je imaginarni domen? Na koji način on treba da obezbedi sigurno utočište za kreiranje ličnosti kao slobodnih, polnih bića? Kako, posredstvom ovog koncepta, pružiti adekvatne odgovore na niz problema u vezi sa prostitucijom, fenomenom gej i lezbejskih brakova i usvajanja dece, reproduktivnih prava, itd.? Knjiga D. Kornel (Drucilla Cornell) U srcu slobode uzima navedeno u razmatranje, pokušavajući da realizuje dvostruki teorijski zadatak: prvo, da aktuelne teme savremene feminističke teorije, a u vezi sa prethodno pomenutim problemima, (radikalno?) kritički razmotri; drugo, nastoji da figuru imaginarnog domena uključi u ponudenu analizu kao adekvatan odgovor na, vrle nove pojave na pozornici globalne savremenosti. I dok su njena razmatranja u prvom domenu sasvim plauzibilna, bez obzira na povremene nedostatke do kraja izvedenih argumenata, centralna ideja D. Kornel - uvođenje jednog ekskluzivno privatnog prostora*, u kome bismo mogli slobodno da re/dekonstruišemo sopstvene identitete, prihvaćene od strane društvene stvarnosti kao izrazi naših ličnosti, zaslužnih punog poštovanja - nije dovoljno potkrepljena i branjena je na veoma neubedljiv, često nekonzistentan način nasilnog guranja teze u kontekst koji se tome opire, tendenciozno srljajući u otkrivanje novog kamena mudrosti alias rešenja za sve navedene probleme, upravo u do kraja nerazjašnjenom imaginarnom području.

*Treba, zarad boljeg razumevanja pojmova kojima D. Kornel operiše, napraviti jasnu razliku između privatnog prostora i imaginarnog domena. Naime, u imaginarnom domenu, mi konstruišemo uverenja o našem identitetu, dakle, Lakanovom (Lacan) terminologijom govoreći, isključivo individualne fantazme, dok bi privatni prostor bio mesto realizacije identiteta kroz praksu koja je njime posredovana, ali i šire područje interakcije sa socijalnim okruženjem (i drugim individuama, dok u imaginarnom domenu oni ne postoje), koje nastojimo da zadržimo van domena javnosti.

Kako sama autorka inicijalno određuje ključno mesto svoje teorije? ''Imaginarni domen daje pojedinačnoj ličnosti, i samo njoj, pravo da tvrdi ko ona jeste kroz njenu sopstvenu reprezentaciju svog seksualizovanog bića. Takvo pravo nužno je čini moralnim i legalno priznatim izvorom naracije i resimbolizacije toga šta njena polna razlika za nju znači''. **

Prima facie, izgleda kao da u ovoj konstrukciji nema ničeg spornog - svakom subjektu ostavljena je potencijalno neograničena sloboda izgradnje sopstvene seksualnosti, koja za posledicu ima redefinicuju značenja seksualizovanih bića*** unutar simboličke matrice aktuelnog društvenog sistema, budući da je u naš identitet kao polnih bića uvek-već upisan i niz drugih kategorija, pre svega rase i klase, naglašava autorka, pozivajući se na de Bovoar (de Beauvoir) i njen primer belog heteroseksualnog muškarca koji je stavljen u rang istinskog ljudskog bića, zato što je radom istorije, istorije strukturiranja patrijarhata, identifikovan kao takav. Iako postoje samo dva ''standardizovana'' pola, seksualizovanih bića ima koliko i ličnosti - budući da je pol, u svom viđenju zapravo uvek-već interpretecija pola, stavljena u kontekst naše seksualnosti. Odavde se direktno vidi da Drucilla ne prihvata opoziciju pol-rod u njenom klasičnom smislu - kao distinkciju između biološke determinante (koja oblikuje naš pol u morfološkom smislu specifičnih muških, odnosno ženskih organa) i rodnog, društveno uslovljenog određenja, koje takvom polu pripisuje kulturom i vremenom uslovljenu funkcionalnost i vrednost. To znači da je područje za imaginarni domen bitno prošireno, odnosno da dozvoljava daleko veći stepen (auto)konstrukcije kroz teorijsko razumevanje da je i ono organsko posredovano poljem jezika, odnosno da predstavlja arbitrarni označitelj za kulturno-istorijski determinisano označeno polne razlike. Ovaj ''liberteteski'' pristup, potencijalno nudi, da tako kažem, ''vrhunski dome slobode'', a sloboda je za D. Kornel nužan uslov realizacije svake ličnosti. Ona preuzima i proširuje Kantovo određenje slobode i primenjuje ga na mogućnosti teorijske potkrepe feminističkih teza, npr. o tome da žene ne treba da dokazuju da su žrtve seksualnog nasilja kroz preispitivanje sopstvene ''moralnosti'', već da muškarac mora usklađivati svoju slobodu sa slobodom drugog, nikako na štetu tog drugog. Sve navedeno implicira nekoliko problema:

**Kornel, D. U srcu slobode - Feminizam, pol i jednakost, Centar za ženske studije, Beograd, 2002., str. 25

1. određenje pola/roda nije u celini arbitrarno, kako bi radikalnije čitanje Drusillinih teza moglo da implicira; naime, moj identitet je uvek-već isposredovan i polnom/rodnom razlikom, i korekcije se pokazuju mogućim samo u postepenom procesu, nikako u radikalnim rezovima/promenama. Pri tome, mora se postaviti i pitanje granice - čime ja (re)definišem svoj identitet, ako ne novim identitetom, koji nužno mora biti u okviru postojećih društvenih datosti. Svakako da je moja interpretacija sebe unikatna, ali nikako nije originalna - budući da sam socijalizovan(a), mogu isključivo rekombinovati postojeće označitelje - mauzolej jezičkog nasleđa svakako čuva grob mog identiteta od radikalnog vaskrsnuća u nečemu van granica datog sveta, odnosno jezika samog. Jer, granice mog sveta su granice mog jezika, upozorava Vitgenštajn (Wittgenstein). Mogućnost uspostavljanja granice samim polom, kada je shvaćen kao manifestacija prirodnog, kao problematična mogućnost integracije ženskih subjekata u ''moralni poredak'', kako sugerše Nagel, u ovoj perspektivi - perspektivi društvene konstrukcije pola - uopšte se i ne postavlja. Ali, kada D. Kornel tvrdi da nikakva teorija prirodne uzročnosti pola ne može isključiti žene iz prostora pravde, onda njena argumentacija postaje problematična, budući da pretpostavlja da su žene a priori moralni subjekti tj. da su ''slobodne ličnosti'', i da tek nakon tog priznanja, može biti govora o vrednosnoj proceni polne razlike. Najgelovo ''možda'' tj. mogućnost zapravo ima smisla - istorijsko promišljanje žene upravo je bilo bazirano, primarno u tradiciji judeo-hrišćanske tradicije, na njenom telu i polnoj razlici, gde ona nije bila slobodna, zato što nije bila ličnost, već Drugi, odnosno samo njeno utelovljenje bilo je učinak greha, te je njena eventualna transcedencija bila moguća isključivo u sferi ''banalnosti zla''. Stoga, svako zasnivanje prava na domenu krvi i mesa može prerasti u radikalnu diskriminaciju, ali uvek-već istu proizvodi, makar minimalnog intenziteta, jer je nemoguće konstrusiati nauku nezasnovanu i na društvenim predrasudama, koja bi postojeću socijalnu diskriminaciju u pogledu polova ispravila svojim, po pretpostavci, vrednosno neutralnim jezikom. Otkriće polne razlike, u domenu npr. medicine, tako pretpostavlja prethodno otkrivenu polnu razliku u samom društvu, a kvazi-neutralni govor nauke samo dodatno esencijalizuje ovu diferencijaciju. Svaki pokušaj negiranja predrasuda prema ženama posredstvom nauke opet ponovo perpetuira diskriminaciju, jer svako dokazivanje ''jednakosti žena'' opet pretpostavlja dovođenje u pitanje te iste ''jednakosti'', kao što se i na rezultate takvih istraživanja uvek može odgovoriti traženjem ponavljanja eksperimenta na novom statističkom uzorku - što je naučno legitimno - čime se priznaje, s jedne strane, neobaveznost samih rezultata, i padanje u circulus vitiousus reprodukovanja diskriminacije na pozadini usvajanja predrasuda, jer nikad ne postavljamo pitanje ''A da li su muškarci jednaki?''. Imamo li ikakvih (naučnih) dokaza za to?

**Još jedan ključni pojam jeste seksualizovano biće, dakle biće koje ne samo da ima seksualni identitet, već u imaginarnom domenu rekonstruiše individualno značenje tog identiteta i definiše njime isposredovanu seksualnu praksu. Takode, celokupnost “seksualizovanog bića” stoji nasuprot telesno ograničenom pojmu pola, i to dvostruko - dok se muški/ženski pol konstruiše isključivo na pretpostavljenoj polnoj razlici, dotle D. Kornel pokušava da u analizu pola uključi i seksualnost i pokaže njihovu inherentnu vezu, što sam pol ispostavlja kao društveno uslovljen, prožet seksualnom funkcijom koja je ekskluzivno socijalni konstrukt.

2. imaginarni domen uvek-već postoji, i ne može biti nikada doveden u pitanje kao fenomen po-sebi. Naime, nužan uslov svakog identiteta jeste individualna rekonstrukcija nekog identitetskog označitelja - da bih uopšte posedovao identitet, on se mora nalaziti i u imaginarnom registru. Bez toga ne bih bio/bila sposoban/na da kažem ''Ja sam...'', tj. značenje identitetskih odrednica shvata se tek kroz upotrebu jezika, u ovom kontekstu za čin samo-označavanja. Ponovo koristeći lakanovsku terminologiju, možemo tvrditi da taj gest predstavlja prepoznavanje upravo na imaginarnom nivou, jer je tim odgovorom na označavanje simboličkog poretka individua interpelacijom postala subjekt, tj. ''pismo je stiglo na pravu adresu''. Dakle, jedino što možemo da da dovedemo u pitanje jeste realizacija imaginarnog domena, što stavljeno u politički prostor, predstavlja klasičan zahtev za poštovanjem raznovrsnog seta ljudskih prava: učinak/dejstvo imaginarnog, dakle, može biti dovede u pitanje za-mene, kada mi je osporena neka od realizacija iz ovog područja, ili pak za-druge, kada ja, ostvarivanje vlastitih želja, ugrožavam tuđu slobodu. Kao što ne možemo bilo kome zabraniti da misli, tako ne možemo bilo kome onemogućiti da sebe (re)kreira na način na koji želi - pitanje realizacije identiteta, zakonske prakse, i šire - društvenog poretka koji bi takvu realizaciju ne samo štitio, nego i podsticao - postaje pitanje političke teorije par excellence, kao i strategije aktivizma za ostavarivanje partikularnih prava. Partikularizam, svaćen kao rasizam, jer uvek-već proizvodi Drugog, predstavlja ključni momenat preispitivanja Drucillinog koncepta: budući da svaki identitet posledično proizvodi diskriminaciju, nije li ukidanje svih identiteta ono što treba da, kao krajnju konsekvencu, donese imaginarni domen - svatanje da je radikalna različitost ono što je ključno za ceo identitet, za ''ja'', i da on ne može, i ne treba biti sveden na bilo koji od partikularnih identiteta. U mogućem dijalektičkom obrtu, ''ja'' bi se pokazalo kao univerzalno, apstraktno ''ja'', garantujući okvir postojanja ''ljudskih bića'', koja imaju zajedničke karakteristike na partikularnom nivou. Međutim, uzeti u obzir kao celine, u rekonstrukciji holističkog pogleda, individue se pojavljuju upravo kao jedinstveni, nesvodljivi subjekti, slobodni koliko u imaginarnom domenu, upravo toliko i u odgovarajućem društvenom poretku, i obrnuto. Ukoliko se, dakle, perspektiva D. Kornel može videti kao revolucionarna, utoliko je navedeno razlog više za podršku ovom konceptu. Nažalost, ona svesno ostaje na zalaganju za, po Dvorkinu (Dworkin), dva tradicionalna principa liberalizma - da smo svi jednako vredne ličnosti, i da smo svi pojedinačno odgovorni za sopstveni život, sa čime se autor ovog prikaza, nikako ne može složiti. Humanizam prvog principa predstavlja esencijalizaciju vrednosti, odnosno iznosi uverenje da se (1) svaki čovek rada dobrim, što je, ma kako paradoksalno zvučalo, rasistička teza, jer pretpostavlja da je društvo uvek razlog izvesnog kvarenja, te nudi, kao alternativu, ''povratak prirodi'', odnosno nihilizuje čitav društveni progres i nudi nemoguće rešenje restauracije istorijski prevazidenog de facto proto-društvenog poretka. Takođe, (2) negira se mogućnost radikalnog obračuna sa ''anti-etičkim subjektima'', koji za humanističko-liberalnu ideologiju ni ne mogu postojati u esencijalnom smislu, tako da omogućava uspostavljanje principa tolerancije prema netolerantnima, koje strukturno ostavlja mesta za potencijalni teror upravo tih netolerantnih elemenata. Treba primetiti da isključivo pojedinačna odgovornost negira učešće u odgovornosti kolektiva, i nameće ideju radikalnog individualizma, odnosno solipsističkog personalizma****a la Štirner (Schtirner) , jer ne uvida da je uslov mogućnosti svakog individualizma upravo ono ne-ja, odnosno sam proces socijalizacije, prepoznavanje sopstvenog identiteta isključivo posredstvom drugog. Ovakva doktrina može konsekventno poslužitio i za radikalno otpisivanje krivice miliona. Dobar primer dolazi iz političke svakodnevice u Srbiji, gde je, npr. Ceca, viđena kao jedna od ključnih faktora raspirivanja nacionalizma i zbog toga radikalno osuđena od tzv. građanskih krugova. Civilni domen, pri tome, abolira kolektivnu krivicu miliona učesnika u ''nacionalnom projektu'', za šta dobija blagoslov međunarodne zajednice, naravno posle petogoktobarske ''revolucije'', odnosno svrgavanja bivšeg režima, koji je ''odgovoran za sve''. Tako se ''diktatorska i koljačka'' Srbija odjednom pretvorila u ''demokratsku'', bez radikalnije preispitivanja odgovornosti širih društvenih struktura, uključenih, na ovaj ili onaj način, u ''nove balkanske ratove''.

****U delu Jedini i njegova svojina, Štirner je formulisao doktrinu radikalnog personalizma/egoizma, po kojoj je jedino sigurno postojanje mog ''ja'', dok sve ostalo može biti samo iluzija. Ovakvo učenje ima ozbiljne etičke posledice i vodi s jedne strane, radikalnom otuđenju subjekta, dok s druge može poslužiti kao opravdanje svake vrste diskriminacije, kao što je direktno i podstiče - sve je dozvoljeno u svetu u koem sam ''ja'' jedini i kome pripada sve, kao legitimna, apsolutna svojina.

3. ukoliko je dekonstruktivistička perspektiva u domenu dihotomije pola/roda u radu D. Kornel konsekventno sprovedena, odnosno ukoliko je navedena binarna opozicija osporena kao zaostak ''bele mitologije'' koja konstruiše ne uslov mogućnosti mišljenja dihotomnog karaktera, već pre uslov mogućnosti specifične, zapadno-metafizičke kulture/tradicije mišljenja, onda se možemo zapitati zašto ona nije primenjena i na opoziciju privatno/javno, odnosno, u slučaju U srcu slobode, na imaginarni, odnosno domen javnog. Pri tome, napomenimo još jednom, ne treba izjednačavati privatno i imaginarno - imaginarno je pre ono individualno zamišljeno/konstruisano u domenu inteligibilnog, dok bi privatno bilo mesto realizacije tog zamišljenog, dakle oblast pokušaja realizovanja fantazamskih struktura imaginarnog. Za autorku, privatni imaginativni prostor ostaje, kako i sama kaže, ''sveto tle'' na koje ne može da polaže pravo bilo ko sem subjekta kojem on inherentno pripada, i svaka mogućnost poricanja eksternog autoriteta dobija, za nju, groteskni izraz nasilja. Međutim, navedena trihotomija imaginarno-privatno-javno svakako da ima svoju strukturnu meduzavisnost. I dok je prvi deo sasvim sigurno principijelno nepovrediv - sloboda privatnog mišljenja manifestuje se u prvitanim praksama, koje se opet prelivaju u sferu javno vidljivog, (postoji, naravno, i uticaj u suprotnom smeru), dotle privatni domen često, u političkom smislu, postaje legitimacija za nasilje. Na taj način, npr. unutar-porodično nasilje pronalazi svoj okvir ćutanja koji ga omogućava, tako da feministička parola ''lično je političko'' ovde dobija aktivističku interpretaciju prava upada u privatni posed, koji je, kao što sam pokazao, bitno konstruisan i imaginarnim domenom. To nikako ne treba da, s druge strane, otvori prostora totalitarnom sistemu, koje bi svoje voajersko oko direktno stavio u svačiji privatni prostor i na taj način ga ukinuo, već samo želim da istaknem da imaginarni domen mora biti principijelno povrediv, u skladu sa procenom sitacije, koja, podsetimo, nikada nije savršena. Balansiranje u primeni nasilja da bi se drugo nasilje zaustavilo, dakle, da bi se ocuvala sloboda u Kantovom smilu (podsetimo još jednom da D. Kornel preuzima ovaj koncept), od slučaja do slučaja, jeste jedino pravo kvazi-rešenje, budući da je sam problem trenutno nerešiv unutar akuelnog društvenog poretka - svaki put kada intervenišemo nad privatnim domenom mi rizikujemo da smo povredili jedno od bazičnih prava bez razloga, dok svaki put kada to odbijamo ostavljamo mogućnost sprovođenja nasilja unutar ''četiri zida''. Drugim rečima, problem je evenualno rešiv isključivo u istorijskoj perspektivi promene simboličkog režima - kao što odnos ''gospodar-rob'' danas deluje - ili bi trebalo da je tako - kao čist anahronizam prakse koja je svoj savremeni vrhunac našla u aparthejdu, tako bi i odnos ''privatno-javno'' u nekoj budućoj ostvarenoj utopiji potencijalno mogao dobiti adekvatno, čitaj permanentno rešenje. Takvu mogućnost autorka, nažalost, ne sugeriše.

I pored elementarnih problema koje D. Kornel ima u zasnivanju imaginarnog domena, želeo bih da istaknem da u sedam poglavlja, koliko ih ova knjiga ima, autorka na veoma zanimljiv način izlaže odnos njene centralne hipoteze i aktuelnih feminističkih tema (i dilema, svakako). Iako sam utiska da nije uspela da ga jasno artikuliše, želeo bih, nasuprot prostom alias vulgarnom definicionom postupku, da metodološki pohvalim ovakav način detaljne eksplikacije, koji se ne boji mnogobrojnih primena i interferencija sa fenomenima društvene prakse, posredstvom kojih se ispituje adekvatnost same ideja imaginarnog domena. U tom smislu, Drussiline analize postaju krajnje inspirativne, a širina i detaljnost njenog zahvata u prostor feminističkih i queer problema - prava seksualnih radnica, odnos prema ''pokretu očeva'', lezbejska reprodukivna prava, (ne)povredivost porodičnih granica, etc., sve navedene teme postaju sjajni uvodi u aktuelnu problematiku feminističke teorije i prakse.

Bibliografija Drucille Cornell Knjige

At the Heart of Freedom: Feminism, Sex, and Equality. Princeton: Princeton Univ. Press, forthcoming.

Declaring Our Freedom: A Feminist Re-Thinking Sex and Equality. New York: Routledge, forthcoming.

The Imaginary Domain: Abortion, Pornography and Sexual Harrassment. New York: Routledge, 1995.

Feminist Contentions: A Philosophical Exchange. (with Seyla Benhabib, Judith Butler, and Nancy Fraser) New York: Routledge, 1994.

Transformations: Recollective Imagination and Sexual Difference. New York: Routledge, 1993.

The Philosophy of the Limit. New York: Routledge, 1992.

Beyond Accomodation: Ethical Feminism, Deconstruction, and the Law. New York: Routledge, 1991.