Zašto "izlazak iz ormara" uvek prate razne analize?

Zanimljivu kolumnu o tome zašto svaki put kad se priča o autovanju uz to idu i popratne analize napisala je Irena Omazić za portal lgbt.ba, a u njoj postavlja i pitanje zašto se pravi tolika razlika u percepciji razgovora o ljubavnom životu i partnerima LGBT osoba s jedne strane i heteroseksualnih osoba s druge strane?

Svako autovanje ima neku svoju posebnu priču. Nekad je to priča o razočarenju, nekad o ljutnji, o svađi, tuzi... Te se priče pamte i prepričavaju kao neki poseban događaj koji je obeležio jednu vremensku epohu i doneo velike promene. Takođe, kad god se priča o autovanju uvek postoji neka analiza. Analizira se perspektiva osobe koja svoju "intimu" iznosi pred druge, mogućnost da se nešto promeni u budućnosti, uzrok "takvog ponašanja"...

Analiziraju psiholozi, sociolozi, porodica, svi koji uspeju, oni kojih se to tiče, oni kojih se to ne tiče. Dok se izređaju drame, osećaji, analize, sam coming out ostane u drugom planu.

Dobrodošli u moj ormar

Jednom sam i ja prisustvovala nečijem izlasku iz ormara. Bilo je simpatično, smešno i veselo. Družile smo se dosta dugo, ekipa s fakulteta koja je mnogo vremena provodila zajedno. Delile smo mnogo toga, ali ovaj deo intimog života nekako je ostajao privatan godinama. Onda je došao trenutak da se i ti okovi skinu. Ta je noć bila jedna od onih opuštenih, malo vina, malo razgovora i smeha. Zbog takve je atmosfere osoba, koju ćemo za potrebe ove priče nazvati Maja, odlučila naglas izgovoriti ono što je u vazduhu dosta dugo lebdelo, samo to mnogi nisu uspevali videti.

Na ponovo (već sto puta postavljeno) pitanje: "Majo, ima li bona kod tebe kakvih momčića?", Maji je "prekipelo" ćutati, glumiti, pakovati priče u celofan, pa je izgovorila: "Ja ovo govorim svakoj osobi s kojom sam bliska, ja ne volim momčiće. Meni se sviđaju cure".

Nastade neugodna tišina, nema više ni razgovora ni smeha, samo se vino ljuljuškalo u čašama. Nije tišina bila neugodna zbog tog svečanog konačnog coming outa nego zbog onih momčića koji su Maju proganjali već mesecima, a ona nije znala kako da odgovori na to. Sabrale smo se nekako, a onda je počeo smeh i (naravno!) analiza.

Znate da uz autovanje uvek ide analiza (već sam to spomenula), nema veze čija je. Ovaj put je analizirala Nina (takođe za potrebe priče izmenjeno ime) i to: koliko je puta ispala budala pred Majom, koliko je glupa što nije videla ono što se videti moglo, kako je mogla toliko insistirati na pitanju o momčićima...Umesto da se bavimo Majom i autovanjem, morale smo tešiti Ninu i uveravati je da nije toliko glupa koliko se njoj čini.

Je li naša i njihova ljubav ista?

Kada se zamislite nad ovom, ali i mnogim sličnim pričama ne možete da se ne zapitate: zašto se razgovor o ljubavnom životu toliko mistifikuje? Je li to zbog srama koji je još uvek usađen u društvu?

Zašto se pravi tolika razlika u percepciji razgovora o ljubavnom životu i partnerima LGBT osoba s jedne strane i heteroseksualnih osoba s druge strane? Kada heteroseksualne osobe pričaju o svojim vezama, partnerima, ljubavnom životu, to je sasvim uobičajena i normalna pojava. Čak se i podrazumeva da se o tome govori jer nije dobro biti previše povučena osoba.

Ljubavni život LGBT osoba nešto je sasvim drugo. Priča obavijena velom tajni sa mnogo nelagode, ali nije ta nelagoda na strani osobe koja deli crtice iz svog privatnog života. Neugodno je osobama koje tu priču slušaju, pa se često zacrvene, zamuckuju ili u neverici ne znaju kako bi trebali reagovati.

Čini se da se sve osim prosečne heteroseksualne veze, bez ikakvih vidljivih trzavica i naglih promena, smatra drukčijim i kao drukčije iskače iz čvrstih okvira našeg društva. Ako iskače iz navedenih okvira znači da tom istom društvu nije prihvatljivo, piše Irena Omazić za portal lgbt.ba.