ISTRAŽIVANJA

Tokom poslednjih pet godina istraživanja su nam pružila statistička obaveštenja radi određivanja da li su lezbejke i gejevi zaista rizične grupe za samoubistvo. Pošto je većina podataka prikupljena tokom sedamdesetih, važno je istaći svu ograničenost tih obaveštenja. Promena položaja lezbejki i gejeva, zajedno s njihovom većom vidljivošću, kod gej ljudi korenito transformiše predstavu o sebi. Lezbejke i gejevi koji otkrivaju svoje seksualne identitete tokom osamdesetih imaju više izbora u vezi sa životnim odlukama nego gej ljudi tokom sedamdesetih. Danas znamo da, zbog promenljivog statusa lezbejke i homoseksualca, istraživanja sprovedena u određenom vremenskom periodu ne moraju biti sasvim primenljiva deset godina kasnije. Ovaj činilac je još značajniji jer je većina lezbejki i gejeva u istraživanjima doživela formativne stadijume razvoja slike o sebi u vreme kad zdravi modeli gej ljudi nisu bili dostupni. Mnogi veruju da će devojke i mladići koji stasavaju danas imati zdravije stavove prema svojoj seksualnosti i svom identitetu kao lezbejki i gejeva, nego što je to bio slučaj s gej ljudima pre promena do koje su doveli lezbejski, gej i feministički pokreti.

Istraživanja su osim toga manjkava i stoga što je dva činioca koja nastojimo da izdvojimo - homoseksualnost i samoubistvo - teško proceniti u okviru populacije. Nijedno od dole navedenih istraživanja ne tvrdi da je ispitan reprezentativan uzorak lezbejki i gejeva. Pokušaj da se posebno odredi ko je obuhvaćen tim istraživanjem mogao bi dovesti do mnogo teških pitanja. Da li treba uključiti samo one ljude koji mogu javno ili privatno da se identifikuju kao lezbejke ili gejevi? Da li treba uključiti ženu koja se upušta u seksualnu aktivnost s drugom ženom ali se određuje kao heteroseksualna? Gde se u to istraživanje uklapaju biseksualci? Iako je svako ko je sprovodio istraživanje nastojao da odgovori na ova pitanja, nijedan nije mogao da dobije odgovore od svih segmenata populacije, i istraživanja se moraju posmatrati imajući u vidu ova ograničenja.

Proceniti stopu pokušaja i izvršenih samoubistva u bilo kojoj populaciji takođe je teško. Samoubica i dalje nosi žig srama, promašaja i neuspeha, i mnogi ljudi koji su pokušali da sebi oduzmu život ili su ozbiljno uzimali u razmatranje suicidne akcije, kasnije poriču da su to činili. Porodice često navode mrtvozornika da ne zabeleži smrt njihovog rođaka kao samoubistvo zbog ugleda porodice. Osim ličnih faktora koji se tiču prijavljivanja samoubistava i samoubistava u pokušaju, potvrdu o smrti u Sjedinjenim Državama izdaju države a ne federalna vlada. Države imaju različite sisteme za izdavanje potvrda o smrti i različite pravne definicije samoubistva. Automobilske nesreće - za koje neki suicidolozi misle da su glavni metod za vršenje samoubistva - često se svrstavaju u odvojenu kategoriju ili u opšti odeljak "nesreće", a ne razmatraju se od slučaja do slučaja da bi se među njima izdvojila samoubistva. Neki mrtvozornici zahtevaju oproštajnu poruku samoubice da bi klasifikovali smrt kao samoubistvo, iako je istraživanje o prijavljenim samoubistvima u Los Anđelesu pokazalo da svega 35% samoubica ostavlja oproštajnu poruku. (45) Istraživanje o proceduri za izdavanje potvrde o samoubistvu u jedanaest zapadnih država dovelo je istraživače do zaključka da njihov rad "dovodi u pitanje vrednost i uporedivost registrovanih stopa samoubistva". (46)

Smrtni slučajevi do kojih dolazi na više načina i koji se obično smatraju nesrećama - kao predoziranje drogama ili padovi s velike visine - po pravilu se ne svrstavaju među samoubistva. Hronično samodestruktivno ponašanje, preko alkoholizma, na primer, može dovesti do hotimične smrti; ali pošto smrt nije trenutna i ne uključuje nasilje, ne smatra se samoubistvom. Mnogi psihijatri i suicidolozi sada se usredsređuju na ovaj oblik samodestruktivnog ponašanja i proučavaju njegovu povezanost sa samoubistvom. Zbog svih ovih činilaca, uzima se da je svaki statistički podatak o samoubistvu daleko ispod stvarnih cifara.

Većina istraživanja o gej ljudima i samoubistvu jesu istraživanja o živim ljudima i stoga se bave pokušajem samoubistva pre nego počinjenim samoubistvima. Postoji složen međuodnos između pokušaja samoubistva i pravog, izvedenog samoubistva. Neko ko namerava da izvede pokušaj samoubistva, kao poziv u pomoć, može zaista počiniti samoubistvo ukoliko ne zna da je količina pilula koju je uzeo smrtonosna. Prilikom razmatranja ovih istraživanja možemo reći tek da se procenjuje da je broj pokušaja samoubistva šest do deset puta veći od broja počinjenih samoubistava. (47) Izgleda da je uzajamna povezanost između pokušanih i počinjenih samoubistava u nekim populacijama labava. Na primer, žene počinjavaju 70% pokušaja samoubistva u Sjedinjenim Državama, ali manje od 30% počinjenih. (48)

Premda ova razmatranja dovode u pitanje tačnost statističkih analiza o samoubistvima i pokušajima samoubistva kao i reprezentativnu prirodu lezbejske i gej populacije u tim istraživanjima, te analize ipak obrazuju korpus obaveštenja koji će nam biti od pomoći da dođemo do nekih opštih zaključaka.

ISTRAŽIVANJE BELLA I WEINBERGA

Alan Bell i Martin Weinberg s Univerzitetskog instituta za seksualna istraživanja u Indijani, godine 1970. sproveli su istraživanje na lezbejkama i gejevima u oblasti San Franciska. (49) Tim je angažovao homoseksualce specijalno radi nalaženja učesnika za njihovo obimno istraživanje tokom leta i jeseni 1969. Našli su potencijalne učesnike putem javnog oglašavanja, u barovima, preko ličnih kontakata, u saunama, lezbejskim i gej organizacijama, listama elektronske pošte, i na javnim mestima. Angažovano je preko 5.000 potencijalnih učesnika i Bell i Weinberg su među njima izabrali svoj konačan uzorak, prema izvorima angažovanja učesnika, uzrastu, stepenu obrazovanja, polu i rasi. Njihov konačan uzorak obuhvatio je 575 belih homoseksualnih muškaraca, 111 crnih homoseksualnih muškaraca, 229 belih lezbejki i 64 crne lezbejke.

Bell i Weinberg u uvodu ističu da "bilo koje slaganje u pogledu tačnog broja homoseksualnih muškaraca i žena s ovom ili onom osobinom ne predstavlja cilj ovog istraživanja. Nereprezentativna priroda uzoraka kod drugih istraživača kao i kod nas otklanja mogućnost ma kakvog uopštavanja u vezi s opsegom određene pojave čak ni kod osoba koje žive u mestu u kome je sprovedeno istraživanje, a kamoli kod homoseksualaca uopšte. Nigde nikad nije korišćen slučajan uzorak američkih lezbejki i homoseksualaca." (50) Iako je njihovo istraživanje svakako od krupnog značaja, očito je da ono ne obuhvata dovoljno velik uzorak crnaca i ljudi druge boje kože, ili lezbejki, koji bi se mogao pouzdano koristiti kao odlućujući činilac njihovog ponašanja.

Bell i Weinberg su, isto tako, odabrali kontrolnu grupu heteroseksualaca prema slučajnom uzorku zatvorenog broja, pa su heteroseksualci birani tako da odgovaraju homoseksualnim ispitanicima po rasi, polu, uzrastu i obrazovanju. Heteroseksualna grupa obuhvatala je 284 belca, 53 crnca, 101 belkinju i 39 crnkinja.

Što se tiče samoubistva, Bell i Weinberg su otkrili da je 37% belih homoseksualnih muškaraca ozbiljno razmatrao ili pokušao da izvrši samoubistvo, u poređenju s 13% belih heteroseksualnih muškaraca; od crnih homoseksualnih mušaraca njih 24% je ozbiljno razmatralo ili pokušalo da izvrši samoubistvo, u poređenju s 2% crnih heteroseksualnih muškaraca. Od belih lezbejki 41% je imalo slična iskustva, u poređenju s 26% belih heteroseksualnih žena; a 25% crnih lezbejki ozbiljno je razmatralo ili pokušalo da izvrši samoubistvo, u poređenju s 19% crnih heteroseksualnih žena.

Na pitanje "Koji su bili razlozi zbog kojih ste prvi put pokušali [da izvršite samoubistvo]?", nešto preko pola onih gej ispitanika koji su nekad pokušali da se ubiju izjavili su da je razlog bio "problem koji nije u vezi s homoseksualnošću". Druga polovina izjavila je da su njihovi pokušaji stajali u vezi s teškoćom u socioseksualnom prilagođavanju na homoseksualnost, ili na odnose sa spoljašnjim svetom. Mali, ali značajan, procenat lezbejki i gejeva koji su pokušali da izvrše samoubistvo pripisali su svoj prvi pokušaj "prihvatanju sopstvene homoseksualnosti" ili unutrašnjem prihvatanju činjenice da su gej (16% belih homoseksualnih muškaraca, 9% crnih homoseksualnih muškaraca, 4% belih lezbejki, i 9% crnih lezbejki). Kad je isto pitanje postavljeno lezbejkama i gejevima koji su razmišljali o samoubistvu, pojavili su se statistički rezultati slični navedenim.

Uprkos insistiranju Bella i Weinberga na tome da se njihovo istraživanje ne može koristiti da se odredi procenat lezbejki ili gejeva koji pokazuju neku specifičnu osobinu ili ponašanje, ono im ipak dozvoljava da zaključe da su "homoseksualni muškarci češće osećali slabije samoprihvatanje i veću usamljenost, češće su bili utučeni i napeti nego heteroseksualni muškarci... Imali su mnogo veće izglede da razmišljaju ili pokušaju da izvrše samoubistvo, iako, sudeći prema ispitanicima, ono nije bilo neminovno povezano s njihovom homoseksualnošću." Crni gej muškarci "pokazuju tendenciju ka manjoj verovatnoći da razmišljaju o samoubistvu" nego beli homoseksualni muškarci, iako imaju vece izglede za to od heteroseksualnih crnih muškaraca. Lezbejke su pokazale veću "suicidnu sklonost" nego odgovarajuće heteroseksualne žene, i, ponovo, bele lezbejke pokazale su veću verovatnoću da razmišljaju ili pokušaju da izvrše samoubistvo nego crne lezbejke. (51)

ISTRAŽIVANJE SAGHIRA I ROBINSOVE

Godine 1973. Marcel Saghir i Eli Robins objavili su Male and Female Homosexuality: A Comprehensive Investigation. (52) Njihovo istraživanje uporedilo je uzorke homoseksualnih žena i muškaraca iz Chicaga i San Franciska s uzorkom neoženjenih heteroseksualaca iz "samačkog" naselja u okrugu St. Louis. Njihov uzorak lezbejki i gejeva uzet je pretežno iz ranih gej organizacija, među kojima su bile Daughters of Bilitis, The Mattachine Society, magazin One, i Society for Individual Rights. Ispitivali su samo bele muškarce i žene, a uzorak je obuhvatio 89 homoseksualnih muškaraca, 57 lezbejki, 40 heteroseksualnih muškaraca, i 44 heteroseksualne žene. Istraživanje je okrenuto prvenstveno ljudima iz srednje i više srednje klase.

Saghir i Robinsova otkrili su da je 7% homoseksualnih muškaraca pokušalo da počini samoubistvo dok niko iz uzorka heteroseksualnih muškaraca to nije pokušao; 12% lezbejki pokušalo je da izvrši samoubistvo dok je svega 5% heteroseksualnih žena to učinilo. Homoseksualni muškarci vršili su pokušaje samoubistva mahom pre nego što bi napunili dvadesetu godinu, ili, kako su autori naveli, "tokom završnih godina adolescencije, kad je sukob oko homoseksualnosti kod kuce i sa samim sobom bio intenzivan". Pokušaji samoubistva kod mladih muškaraca često je uključivao osujećenu vezu ili svadu s roditeljima, i Saghir i Robinsova zaključili su da su "pokušaji samoubistva obično neposredno ili posredno povezani s homoseksualnošću". Isto tako primetili su i da su "pokušaji samoubistva kod homoseksualnih žena težili da budu nešto ozbiljniji nego kod homoseksualnih muškaraca."

U uvodnom istraživanju za knjigu, Saghir i Robinsova, zajedno s Bonnie Walbran i Kathye A. Gentry, kažu:

Značajan broj (23 odsto) homoseksualnih žena pokušale su da izvrše samoubistvo. Premda nije poznata učestanost samoubistva kod homoseksualaca, značaj pokušaja samoubistva uopšte i njihova veza s počinjenim samoubistvim dobro je dokumentovana. Procenjuje se da je učestanost samoubistva koje dolazi posle pokušaja samoubistva između 10 i 20 odsto. Sem toga, homoseksualne žene imaju visoku stopu slučajeva alkoholizma i depresije. Pokazalo se da ovi uslovi stoje u neposrednoj vezi s povećanim rizikom smrtnosti od samoubistva. Stoga, ovo trojstvo pokušaja samoubistva, poremećaja afekata i zloupotrebe alkohola treba najpre uzeti u obzir kad god homoseksualna žena zatraži psihijatrijsku pomoć. Smeštanje u bolnicu može biti neophodni početni korak tokom akutne krizne situacije. (53)

ISTRAŽIVANJE JAY I YOUNGA

Možda je do sad najobimnije i najobuhvatnije istraživanje lezbejki i gejeva The Gay Report, istraživanje sprovedeno 1977. (a objavljeno 1979.) na preko 5.000 lezbejki i gejeva, uzrasta od 14 do 82 godine i s područja Sjedinjenih Država i Kanade. (54) Ispitanici su odgovarali na upitnik koji su sastavili autori a obuhvatali su sve države Sjedinjenih Država i sve provincije Kanade. Živeli su u seoskim sredinama i predgradima kao i u gradovima svih veličina. Grupa ispitanika sastojala se od 90% belaca, sa samo 1% lezbejki i 2% crnih gej ispitanika. Manje od 1% ispitanika bili su azijski ili nativni Amerikanci, a svega 1,6% žena i 1% muškaraca bili su Hispanoamerikanci. Konačno istraživanje obuhvatilo je 4.400 gejeva i 1.000 lezbejki.

Istraživanje je sprovedeno pomoću upitnika objavljenih u gej štampi ili povremeno štampanih u celini u nekoliko novina i časopisa. Upitnici su slati lezbejkama i gejevima koji su objavljivali lične oglase u novinama, u barovima i na poslu, u organizacijama i na različitim okupljanjima. Dva upitnika od po dvanaest strana, jedan za žene i jedan za muškarce, sastojao se od pitanja s kratkim odgovorima i eseja, kako bi ispitanici mogli opširnije da izlože svoje iskustva i razmišljanja.

I lezbejkama i gejevima postavljeno je isto pitanje: "Da li ste ikad pokušali da počinite ili ozbiljno razmišljali o samoubistvu?", a zatim: "Ako jeste, da li je to iskustvo stajalo u vezi s vašim lezbejstvom (ili homoseksualnošću)?" Osim toga, u upitniku je stajalo: "Kažite nam nešto o sledećim temama. Ako o njima imate snažna osećanja, ili ma kakva zanimljiva iskustva, molim podelite ih s nama." Pod slovom "j" stajalo je "samoubistvo".

U statističkim pitanjima, 40% muškaraca i 39% žena izjavilo je da su pokušali ili ozbiljno razmišljali o samoubistvu. 53% muškaraca i 33% žena koji su razmišljali ili pokušali da izvrše samoubistvo rekli su da je njihova homoseksualnost na to uticala.

Ima izvrsnih odgovora na pitanja u formi eseja:

"Tokom mojih prvih godina autovanja razmišljao sam o samoubistvu toliko cesto da ga se nisam plašio. Znao sam kako bih ga izvršio. Dešavalo se da mi je priznavanje homoseksualnosti bilo toliko bolno da je samoubistvo izgledalo kao alternativa. Više nije tako; želim da živim i želim da živim kao gej."

"Mislila sam o tome često, dok sam bila lezbejka adolescentkinja, i ponekad sam zaista želela to da učinim jer sam mislila da je to što se nalazim ovde neka velika greška. Ali kad sam shvatila da je to upravo ono što žele svi strejt ljudi - da se mi, neprilagođeni, tiho sklonimo. Zato sam odlučila da ih naučim lekciju i da nastavim da živim. Osim toga, plašila sam se da to uradim. To je bila dobra procena s moje strane, i drago mi je što sam i dalje živa. Sad na to pomislim samo uzgred, i nisam više "dopola zaljubljena u laganu smrt." (Naučila sam napamet Keatsov "Nightingale" kad sam imala sedamnaest godina, i kad na to pomislim sada i dalje drhtim i plačem i pomišljam na pregršt belih pilula. To je asocijacija koje bih želela da se oslobodim, ali mislim da me nikad neće napustiti!)"

"Živeo sam u potpunom strahu od svoje okoline, prijatelja i porodice od kad sam saznao za svoju homoseksualnost. Živeo sam osećajući ogromnu krivicu spram svojih postupaka. Krajem 1973. pokušao sam da se ubijem davljenjem. Nisam imao hrabrosti da zadržim glavu pod vodom, ali sam saznao da sam dobar plivač na duge staze. Okrepljen brendijem, počeo sam da plivam ka pučini u dva noću. Kad je izašlo sunce, bio sam još uvek toliko daleko da nisam video zgrade od četrdeset spratova na obali. Vratio sam se u osam ujutro i proveo dve nedelje na psihijatrijskom odeljenju."

"Pribeći ću samoubistvu čim mi umre otac. (Ako bih to učinio dok je on živ, opteretio bih ga velikom žalošću.) Mislim da bi svaki gej preko 45 ili 50 godina trebalo da se ubije, pošto više nema skoro nikakvih šansi za seks, osim ako plati muškoj prostitutki."

"Mislim da postoje slučajevi kad je samoubistvo najrazumniji i najodgovorniji izbor neke osobe; takva samoubistva obično su dobro isplanirana i uvek su uspešna. S druge strane, pokušaji samoubistva koji neprekidno propadaju ili su očajnički pozivi u pomoć, ili tehnike za manipulisanje i kažnjavanje drugih; u oba slučaja verovatno je potrebna neka vrsta pomoći za krizna stanja. Verujem u ono što tvrde svi moji prijatelji terapeuti, da verovatno 80-90% svih pokušaja samoubistva imaju neki gej element; drugim rečima, samoubistvo je manifestacija homofobnih socijalnih vrednosti. Ali do uspešnih samoubistava retko dolazi zbog same homoseksualnosti, nego zbog drugih, trajnih tegoba." (55)

Značajno je, međutim, da Jay i Young zaključuju: "Nema sumnje da su samoubistvo i pokušaj samoubistva čest odgovor gej ljudi na teškoće gej iskustva u neprijateljskom društvu. Postoje tvrdnje da su psihijatri, sveštenstvo, i drugi koji insistiraju da se gejevi obeleže kao bolesni i grešni, odgovorni za dovođenje mnogih gej ljudi do samoubistva. To je oblik nasilnog ugnjetavanja do koga dolazi zbog izolacije, diskriminacije, i problema opstanka."

ISTRAŽIVANJA BRAČNOG STANJA

Dodatna obaveštenja o riziku od samoubistva kod lezbejki i gejeva mogu se naći u statističkim analizama samoubistva i bračnog stanja. Istraživanja su pokazala da su većina lezbejki i gejeva ili neoženjeni/neudate ili razvedeni. Istraživanje Bella i Weinberga pokazalo je da je 20% gejeva bilo ranije ili trenutno oženjeno a da 35% belih i 47% crnih lezbejki ima sličan status. (56) Tekst Jay i Younga otkriva da je 7% gejeva u braku, 2% živi rastavljeno od žene, 9% je razvedeno a 82% neoženjeno. (57) Iako Jay i Young ne daju nikakve statisticke podatke o rastavljanjima i razvodima kod lezbejki, njihovo istraživanje ipak pokazuje da je samo 7% ispitanih lezbejki trenutno udato. (58)

Razmatrajući statističke podatke o samoubistvu prema bračnom stanju, jasno izlazi da neoženjeni/neudate i razvedene osobe pokazuju veći rizik od samoubistva nego osobe koje su u braku. Statistike vlade Sjedinjenih Država iz 1970. ukazuju na to da neoženjeni/neudate i razvedene osobe pokazuju veću stopu samoubistva nego osobe koje su u braku. Za neke starosne dobi, postoji značajna razlika u stopama. Na primer, za ljude između 25 i 34 godine, stopa samoubistva za neoženjene/neudate osobe veća je dvostruko od stope samoubistva kod osoba u braku. Stopa samoubistva za razvedene osobe značajno je veća. (59)

I druga istraživanja potvrđuju ove podatke. Članak u Journal of Health and Social Behavior iznosi podatak da neudate žene između 25 i 64 godine pokazuju 47% veću verovatnoću da izvrše samoubistvo nego udate žene u istoj starosnoj dobi. Isto istraživanje pokazalo je da je verovatnoća da će neoženjen muškarac izvršiti samoubistvo veća 97% nego za oženjenog. (60) California Medicine navodi da je "samoubistvo češće kod neoženjenih/neudatih nego kod osoba u braku" (61) a jedan članak u Lancet pokazao je da, dok samo 6% britanskog stanovništva živi samo, preko 22% osoba koje izvrše samoubistvo živi samo. (62) Na simpozijumu o samoubistvu na Medicinskom fakultetu Univerziteta George Washington, godine 1965, dr Stanley Yolles je izjavio: "Znamo da bračno stanje pojedinca stoji u nedvosmislenoj vezi s potencijalnim rizikom od samoubistva, i nacionalne statistike ovo potvrđuju. Za neoženjene/neudate osobe, stopa samoubistva iznosi 20,9 (33,2 za muškarce i 7,7 za žene), a za osobe koje su u braku, ona iznosi 11,9%." (63)

Iako je jedna novija studija (64) ukazala na to da se statistički podaci o bracnom stanju i samoubistvu mogu promeniti, izgleda da trenutno neoženjene/neudate osobe - slobodne, razvedene, rastavljene, obudovele - pokazuju veći rizik za samoubistvo nego osobe koje su u braku. Pošto većina lezbejki i gejeva nije u braku, ovi statistički podaci pružaju dodatne informacije koje idu u prilog zaključcima ranije navedenih istraživanja, koji stavljaju gej ljude u grupu većeg rizika za samoubistvo u odnosu na heteroseksualce.

RAZNA ISTRAŽIVANJA

Godine 1977, Journal of Nervous and Mental Disease objavio je istraživanje sprovedeno na 95 ženskih zatvorenika iz ustanove za žene "Franingham" u Massachusetts, popravnog tipa. Prilikom evaluacije prikupljenih podataka, tim je podelio žene u tri grupe: žene koje su sebe identifikovale kao lezbejke, žene koje su sebe identifikovale kao ne-homoseksualne, i žene koje nisu sebe identifikovale kao lezbejke ali za koje je osoblje ustanove smatralo da su homoseksualne. Proizvoljna priroda dozvole da osoblje ustanove deklariše zatvorenice kao lezbejke ili heteroseksualne predstavlja činilac koji u značajnoj meri utiče na rezultate istraživanja. Autori istraživanja zaključili su da su "homoseksualne žene koje su same sebe tako identifikovale tvrdile da imaju mnogo više suicidnih misli, pokušaja samoubistva... nego ne-homoseksualne." (65)

Drugo istraživanje 25 mladih lezbejki uzrasta od 12 do 17 godina u srednjoj školi u Njujorku koje su poslate kod psihijatara radi psihijatrijske procene iznenadile su istraživače Malvinu Kremer i Alfreda Rifkina visokom stopom slučajeva pokušaja samoubistva. Oni su napisali: "Dve od njih pokušale su da izvrše samoubistvo a jedna je pretila samoubistvom. Neočekivano je za još devet devojaka otkriveno da imaju depresivne epizode a pet ih je imalo suicidne postupke ili neke vrste pokušaja samoubistva." (66)

Sva ova istraživanja imaju nekoliko ozbiljnih mana: ne uspevaju da pribave reprezentativan uzorak lezbejki i gejeva, obuhvataju nedovoljno ljudi druge boje kože, i nisu u mogućnosti da konačno dovedu u vezu pokušaje samoubistva s počinjenim samoubistvima. Ovi problemi ozbiljno utiču na rezultate tih istraživanja i neizbežno uopštavaju svaki zaključak koji iz njih proizađe.

Ipak, moguće je, izvući dva zaključka iz ovih sakupljenih podataka: 1. Lezbejke su kao populacija izložene daleko većem riziku da počine samoubistvo od heteroseksualnih žena; 2. Gejevi su kao populacija izloženi daleko većem riziku da počine samoubistvo od heteroseksualnih muškaraca. Premda ovi zaključci opravdavaju tezu da su lezbejke i gejevi izloženi većem riziku da počine samoubistvo nego heteroseksualna populacija, važno je ponovo istaći da je ova teza izvorno stvorena tokom mnogih godina bez ikakve statističke informacije kao osnove. Da li su lezbejke i gejevi u to vreme bili populacija visokog rizika, ili da li su suicidne tendencije jedino vidljivih gej ljudi pomogli da se čitava gej populacije definiše kao suicidna, nikad nećemo zasigurno znati.

Važno je isto tako istaći ono što ne možemo da zaključimo iz ovih studija. Ne možemo adekvatno proceniti koliko je veći rizik gejeva da počine samoubistvo. Ne možemo zaključiti da homoseksualnost ili lezbejstvo izazivaju samoubistvo ili da su suicidni ljudi "podložni" homoseksualnosti. I, pošto imamo samo savremene statističke podatke, ne možemo utvrditi da li stopa samoubistva kod lezbejki i gejeva trenutno raste ili opada.

Da bi se odgovorilo na preostala pitanja o lezbejkama, gejevima i samoubistvu, moraće da se obave dalja istraživanja. Nadam se da će oni koji budu proučavali samoubistvo - suicidolozi i psihijatri, epidemiolozi i sociolozi - shvatiti koliko je važno uzeti u obzir seksualnu orijentaciju kao važnu varijablu procene.

Nadam se isto tako da će zaključci do kojih se došlo u ovoj knjizi motivisati lezbejke i gejeve da se agresivnije angažuju u oblasti prevencije samoubistva. Iako su se lezbejski i gej aktivisti, razumljivo, držali po strani po pitanju suicida među gej populacijom, s pravom strahujući da bi antigej snage iskoristile statističke podatke kao municiju za svoje slogane "pederluk je bolest" (kao što su i činili), ova istraživanja ukazuju na to da lezbejke i gejevi moraju dospeti do šireg razumevanja problematike samoubistva među gej populacijom. Zajednice lezbejki i gejeva, kao i radnici na prevenciji samoubistva i drugi zdravstveni stručnjaci, morali bi da budu bolje obavešteni o posebnim faktorima rizika unutar gej populacije kao i predmeta političke debate koji obrazuju osnovu za samoubistvo svake lezbejke i geja.

BELEŠKA:

Sledeća dela čine osnovu mog razumevanja mesta lezbejki i gejeva tokom njihove istorije kako je ona izložena u ovom radu: Jonathan Katz: Gay American History: Lesbians and Gay Men in the U.S.A. (New York: Thomas Y. Crowell, 1976) ; Frontiers: A Journal of Women Studies, "Lesbian History Issue", vol. IV, no. 3 (Fall, 1979) (Boulder: Women’s Studies Program, University of Colorado); Jeffrey Weeks: Coming Out: Homosexual Politics in Britain from the Nineteenth Century to the Present (London: Quartet Books, 1977); Lillian Faderman: Surpassing The Love of Men: Romantic Friendships and Love Between Women from the Renaissance to the Present (New York: William Morrow, 1981); Carroll Smith-Rosenberg: "The Female World of Love and Ritual: Relations Between Women in Nineteenth-Century America" u: Signs, vol. I, no. 1 (Fall, 1975), 1-29; Vern L. Bullough: Homosexuality: A History (New York: New American Library, 1979); Joseph Interrante: "From the Puritans to the Present: 350 Years of Lesbian and Gay History in Boston", u: Gay Jubilee: A Guidebook to Gay Boston-Its History and Resources, Neuma Crandall, Richard Burns and Eric Rofes, eds. (Boston: Lesbian and Gay Task Force of Jubilee 350, 1980); i Barbara Grier and Coletta Reid: Lesbian Lives: Biographies of Women from The Ladder (Baltimore: Diana Press, 1976)

NAPOMENE:

1. Weeks: Coming Out, 12.
2. A. Alvarez: The Savage God (London: Weidenfeld and Nicholson, 1971), 46.
3. John Winthrop: History of New England, vol. 2, 324, kako je navedeno kod Katz: Gay American History, 22.
4. Calendar of [Dutch] Historical Manuscripts, kako je navedeno kod Katz: Gay American History, 22–23.
8. J. Hammond Trumbull: The True-Blue Laws of Connecticut and New-Haven (Hartford: American Pub. Co., 1879), 201. Navedeno kod Katz: Gay American History, 23.
9. Emile Durkheim: Suicide (New York: Free Press, 1951), 327–329; i Edwin S. Shneidman: "Suicide" u: Edwin S. Shneidman, izd.: Death: Current Perspectives (Palo Alto, CA: Mayfield, 1980), 427.
10. Durkheim: Suicide, 323.
11. Bullough: Homosexuality: A History, 7.
12. Havelock Ellis and J. A. Symonds: Sexual Inversion (London: 1897), kako je navedeno kod Interrante: "From the Puritans to the Present...", 27.
13. Za diskusiju o ovim prijateljstvima vidi Smith-Rosenberg: "The Female World of Love and Ritual," i Faderman: Surpassing the Love of Men. Vidi i Blanche Wiesen' Cook: "Female Support Networks and Political Activism: Lillian Wald, Crystal Eastman, Emma Goldman," Chrysalis, no. 3 (1977), 43–61.
14. Interrante: "From the Puritans to the Present ...", 22.
15. Don Rickey, Jr.: Forty Miles a Day on Beans and Hay (Norman: University of Oklahoma, 1963), 170–171, kako je navedeno kod Katz: Gay American History, 509.
16. Sigmund Freud, "The Psychogenesis of a Case of Female Homosexuality", International Journal of Psycho-Analysis (London), vol. I, no. 2 (1920), 125–127. Navedeno kod Katz: Gay American History, 156.
17. Josephine Donovan: "The Unpublished Love Poems of Sarah Orne Jewett", Frontiers, vol. IV., no. 3 (Fall, 1979), 27.
18. Interrante: "From the Puritans to the Present...", 15–17.
19. Navedeno kod Edward Carpenter: The Intermediate Sex (London: George Allen & Unwin Ltd., 1908), 118, 158.
20. Dr. R. v. Krafft-Ebing: Psychopathia Sexualis (Stuttgart: Enke, 1889), 216–219, kako je navedeno kod John Addington Symonds: Studies in Sexual Inversion (Privately printed, 1928), 152.
21. Quoted in Edward Carpenter: The Intermediate Sex, 139. Weeks: Coming Out, 27.
Ibid.
22. Phyllis Grosskurth: Havelock Ellis (New York: Knopf, 1980), 185. Carpenter: The Intermediate Sex, 13.
23. Symonds: Studies in Sexual Inversion, 120.
24. Emile Durkheim: Suicide (New York: Free Press, 1951).
25. Max Marcuse: "Suicide and Sexuality", The Journal of Sexology and Psychanalysis, vol. I (January-December, 1923), 184.
26. W. A. O'Connor: "Some Notes on Suicide", British Journal of Medical Psychology, vol. 21, pt. 3 (1948), 228.
27. Joost Meerloo: Suicide and Mass Suicide (New York: Grune & Stratton, 1962), 57.
28. Jeannette Foster: Sex Variant Women in Literature (Baltimore: Diana Press, 2nd ed. 1975), 150.
29. Samo Fosterov indeks nabraja 32 bibliografske jedinice o samoubistvu ili pokušaju samoubistva, a tekst sadrži mnoga upućivanja na samoubistvo kojih nema u indeksu.
30. Foster: Sex Variant Women in Literature, 114. Foster: Sex Variant Women in Literature, 239.
31. Ann Aldrich: We Two Won't Last (New York: Fawcett, 1963), 111. Pošto sam premalo obavešten ili previše obazriv, oklevam da ispravim Aldrichovu. Tekst podrobne istorije homoseksualaca na filmu Vito Russoa, The Celluloid Closet (New York: Harper & Row, 1981), ukazuje da su Olivia i Pit of Loneliness bili jedan te isti film. Russo piše: "Film Olivia Jacqueline Audry Olivia (1951) doživeo je senzacionalan uspeh u Sjedinjenim Državama pod naslovom Pit of Loneliness (1954)." Russo ne navodi da je u filmu prikazano samoubistvo lezbejke.
32. Russo raspravlja o dve verzije Maedchen in Uniform, od kojih jedna uključuje samoubistvo na kraju a druga ne. Vidi The Celluloid Closet, 56–58 i 102-103. B. Ruby Rich raspravlja o manipulaciji u završnici i samoubistvu u krajnje pronicavom i podrobnom članku "Maedchen in Uniform: From Repressive Tolerance to Erotic Liberation", u Jump Cut, no. 24/25, 44–50.
33. Vito Russo: The Celluloid Closet, 261–262.
34. Donald Webster Cory: The Homosexual in America (New York: Paperback Library Edition, 1963), 98.
35. "The Homosexual: Newly Visible, Newly Understood", Time Magazine (October 31, 1969), 61.
36. Mart Crowley: The Boys in the Band (New York: Dell, 1968), 181.
37. William J. Helmer: "New York's Middle-Class Homosexuals", Harper's Magazine (March, 1963), 89.
38. Faubion Bowers: "Homosex: Living the Life", Saturday Review (February 12, 1972), 28.
39. Amariah Brigham: "Statistics of Suicides in the United States", American Journal of Insanity, vol. I (1844), 225-234.
40. Jerome A. Motto, M.D.: "Suicide and Suggestibility-The Role of the Press", American Journal of Psychiatry, vol. 124, no. 2 (August, 1967), 252–256.
41. Dr. George Weinberg: Society and the Healthy Homosexual (Garden City, N. Y.: Doubleday/Anchor, 1973), 21.
42. Cory: The Homosexual in America, ’98. Aldrich: We Two Won't Last, 111.
43. Del Martin and Phyllis Lyon: Lesbian/Woman (New York: Bantam, 1972), 27.
44. E. S. Sheidman and N. L. Farberow: "Suicide-The Problem and its Magnitude", Dept. of Medicine and Surgery Medical Bulletin (1961), 1-111.
45. Franklyn Nelson, Norman Farberow i Douglas MacKinnon: "The Certification of Suicide in 11 Western States: An Inquiry Into the Validity of Reported Suicide Rates", Suicide and Life Threatening BeŹhaviors, vol. 8, no. 2 (Summer, 1978), 75.
46. Erwin Stengel: Suicide and Attempted Suicide (New York: Penguin, 1964).
47. Walter Gore: "Sex, Marital Status and Suicide," Journal of Health and Social Behavior, vol. 13, no. 2 (June, 1972), 204-213.
48. Alan P. Bell i Martin S. Weinberg: Homosexualities (New York: Simon and Schuster, 1978).
49. Bell i Weinberg: Homosexualities, 22. Bell i Weinberg: Homosexualities, 207.
52. Marcel T. Saghir i Eli Robins: Male and Female Homosexuality: A Comprehensive Investigation (Baltimore: Williams & Wilkins, 1973).
53. Marcel T. Saghir, M.D., Eli Robins, M.D., Bonnie Walbran i Kathye A. Gentry: "Homosexuality IV", American Journal of Psychiatry, vol. 127, no. 2 (August, 1970), 152.
54. Karla Jay i Allen Young: The Gay Report: Lesbians and Gay Men peak Out About Sexual Experiences & Lifestyles (New York: Summit, 1979).
55. Jay i Young: The Gay Report, 729-731.
56. Bell i Weinberg: Homosexualities, 162, 166, 374.
57. Jay i Young: The Gay Report, 130.

58. Jay i Young: The Gay Report, 63.
59. U. S. Department of Health, Education and Welfare: "Mortality from Selected Causes by Marital Status," U. S. Part A. in Vital and Health Statistics, National Center for Health Statistics, vol. 20, no. 89 (DeŹcember, 1970).
60. Gore: "Sex, Martial Status and Suicide", 208.
61. Richard A. Kern, M.D.: "The Growing Problem of Suicide", California Medicine, vol. 79, no. 1 (July, 1953), 7.
62. Lancet, vol. 1 (May 24, 1952), 1059.
63. Leon Yochelson, M.D., izd.: Symposium on Suicide (Washington, D. C.: George Washington University Press, 1965), 18.
64. Jesus Rico-Velasco & Lizbeth Mynko: "Suicide and Marital Status: A Changing Relationship?", Journal of Marriage and the Family (May, 1973), 244.
65. Carlos Climent, Frank Ervin, Ann Rollins, Robert Plutchik, Catello Batinelli: "Epidemological Studies of Female Prisoners: IV. Homosexual Behavior", Journal of Nervous and Mental Disease, no. 164, (1977), 28.
66. Malvina Kremer i Alfred Rifkin: "The Early Development of Homosexuality: A Study of Adolescent Lesbians", American Journal of Psychiatry, vol. 126, no. 1 (July, 1969), 91-96.

Prevod: AngraMaina

UOBIČAJENE ZABLUDE O SAMOUBISTVU

<< PRVA STRANA: Mitovi i činjenice