OD KEMPIĆA DVA (KA)PUTIĆA
... just a small note on such a BIG camp phenomenon...

Piše: Dušan Maljković

Kada bih prijateljima pokušao da objasnim šta je kemp - ta čudna reč, prvobitno upotrebljena u Cocteauovim aforizmima u Vanity Fairu ''tamo daleke'' 1922. godine, nastala kao akronim policijske ''dijagnoze'' Known As Male Prostitute - posle mnogih neuspelih pokušaja, setio bih se čuvene anegdote sa ostarelom beogradskom prostitutkom, koja daje dobar primer ovog (auto)ironičnog egzistencijalnog senzibiliteta. Naime, kada je u pauzi jedne seanse ostavla mušteriju sa gumenom šakom u anusu i otišla da promeša pasulj u fazi laganog krckanja, dotični interesent pobegao je, sa sve rekvizitom. Očajna zbog toga, izletela je na svoju terasu i histerično uzviknula, mrtva-ozbiljna: ''Upomoć, opljackana sam''! Nevažno da li se događaj zaista dogodio ili je tek fragment urbanih legendi, on markira količinu teatralnost neophodnu za kemp-psihu, kao što pokazuje da kemp-persone nisu previše fascinirane krutošću moralnog poretka - iako se de facto radi o beskrupuloznom otuđenju imovine, okolni stanari teško da bi pozvali policiju.

To lifestyle iščašenje, estetska distorzija, frustracija dovedena do užitka, neuspela travestija u normalnost, pir artificijelosti, sve što prepoznamo u ovom primeru može se okarakterisati kao kemp. Ipak, postavlja se pitanje - da li je moguće dati kratku definiciju ovog fenomena, a ne švrljati okolo po rekla-kazala dogodovštinama, presvučenim patinom bizarnosti. Susan Sontag pokušala je da reši ovaj problem, ali umesto kamena kemp-mudrosti, ponudila je 58 teza u eseju Notes on Camp, počinjući onespokojavajućim sentencama - ''Mnoge stvari na ovom svetu nisu imenovane; mnoge stvari, čak i ako su imenovane, nikada nisu opisane. Jedna od njih je senzibilitet - nesumnjivo moderan (...) - što pojavljuje se pod kultnim imenom kempa''. Drugim rečima, nemoguće je reči kemp je to-i-to i završiti posao - zbog toga Philip Core, u studiji-enciklopediji Kemp - laž koja govori istinu, nudi mnogobrojne primere osoba koje prepoznaje da umesto svetačkom aurom zaslepljuju glamuroznim sjajem i prefinjene umetosti i najbanalnijeg kiča. Zato George Melly u predgovoru opravdano kaže - ''Pa evo ih gde šušte i vrište, glasno nariču, histerično se smeju, žive u raskoši, umiru u bedi, sa zvanjem viteza ili u zatvoru, čedni ili promiskuitetni, voljeni ili proklinjani, dotaknuti dahom čistog genija ili vođeni pukim egoizmom, iz mnogih zemalja i svih doba: raznolika, perverzna legija kempa.'' Ali Core ide dalje od navođenja dobro poznatih odgovora za FAQ sekciju - sama njegova obrada tih super(anti)heroja destilat je kempa per se. Karen von Blixen proglašena je ''kosturom bez ormara'', što pogađa njenu sasušenu pojavu, izmučenu sifilisom, ''prikrivanu mrtvačkim šikom'', sugestivno implicirajući i njenu ''mračnu tajnu'' homoseksualnosti (to be in the closet), a Oscar Wilde postaje neumorni pozer, koji umirući u bedi i dalje misli da su sve oči sveta uprte u njega, te sa pretencioznim samopouzdanjem izjavljuje ''Plašim se da Englezi ne bi podneli da novi vek otpočne dok sam živ''. Core će navesti i pravila kempa, od kojih je najreprezentativnije sledeće - ''Kemp je smejati se na Važno je zvati se Ernest i znati zašto'' i ''Kemp je smejati se na Važno je zvati se Ernest i ne znati zašto''. S jedne strane, ono naglašava samu kempičnost dela, dok takođe ukazuje da je recepcija predstave nevažna, sve dok se ponašate kako društvo od vas očekuje - ''etabliranoj'' komediji treba se smejati, čak i kada je ne razumete ili držite da nema ni trunke duhovitosti. Biti kemp, dakle, znači prepoznati kemp, koliko i glumiti to prepoznavanje.

	Isidora Bjelica

Ukoliko se preselimo na domaće područje prepoznaćemo nekolicinu kemp osoba - posredstvom poznatih primera najbolje je razjasniti ovu uznemirujuću pojavu, ali i ostaviti je do kraja nerazjašnjenom. Kemp, kao i priroda, voli da se skriva, i jedna je od njegovih neizostavnih osobina ako ne dovitljivi apsurd, onda svakako peckajuća nedorečenost. Isidora Bjelica, koja voli da se otkriva pod katkad neumerenim šeširima (koji ipak više zaklanjaju, nego pokazuju), onoliko je kemp koliko i sama tvrdi, a tvrdi previše. Takođe, muž joj Nebojša Pajkić odlično manipuliše Freudovom tumačenjem snova kada, u trash emisiji Magazin IN - objasnivši prethodno da avion simbolizuje penis - pita Kornelija Kovača da li sanja avione, pitavši ga u stvari da li je gej (a ovaj to ne ukapira). Nesvesni kemp fabulozno reprezentuje Zorica Brunclik, nesuđena ministarka kulture, koja se farba isključivo u pink flamingo (naziv kultnog trash filma Johna Watersa, kojim je ''gojazna majka travestije'' Divine inaugurisana u superzvezdu), žaleći se da je zbog sankcija godinama, o tragedije!, morala da leti avionom po omiljenu joj boju. Itd, itd, primera je previše, jer kemp je pre svega u oku posmatrača, naročito ako je ovaj kemp, kao ja.

Da, sve ste shvatili - kemp je čak i vaše neshvatanje kempa. Ukoliko zbog toga možete sebi da se nasmejete. Izveštačeno nasmejete, naravno.

Originalno pisano za prvi broj časopisa CAMP >>

Preporučujemo:

• Kemp, seksualna subverzija i feminiziranost u rok muzici