Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
Region

Petogodišnjica istorijske presude u Hrvatskoj: Dario Krešić za Crol otkriva kako je na hrvatskom sudu porazio homofobe

crol | Gordan Duhaček  ·  hrvatska  ·  Odabrao: m  ·  Dodato: 13. JUL 2017

U velikom intervjuu za Crol.hr povodom petogodišnjice prve hrvatske presude za diskriminaciju na radnom mestu zbog seksualne orijentacije dr. Dario Krešić detaljno otkriva kako je tekao taj istorijski sudski proces, te kakve je homofobijom podstaknute neugodnosti doživljavao kao asistent na Fakultetu organizacije i informatike (FOI) u Varaždinu, ulogu koju je u svemu odigrala i aktuelna ministarka nauke i obrazovanja Blaženka Divjak, a otkriva i zbog čega se odlučio napustiti Hrvatsku i nastaviti svoj život u Nemačkoj.

"Kad sam tog jutra, 12. jula 2012. godine, ušao u sudnicu da saslušam objavu presude, bio sam, naravno, napet. Došli smo svi u kompletu - advokat Ivan Jelavić, Goran Selanec iz Kancelarije Pravobraniteljice za ravnopravnost spolova, Sanja Juras iz Kontre, Edo Bulić iz Iskoraka i naravno ja. Sanja Bađun, predsedavajuća sudinica, zatražila je da svi ustanemo i počela čitati: "U ime Republike Hrvatske ... Opštinski sud u Varaždinu ... presudio je ... utvrđuje se da je tuženi ... Fakultet organizacije i informatike Varaždin ... povredio pravo tužitelja Daria Krešića ... na jednako postupanje ... na osnovi polne orijentacije ... utvrđuje se da je tuženi ... Fakultet organizacije i informatike Varaždin ... uznemiravao tužitelja Daria Krešića ... na osnovu polne orijentacije ... zabranjuje se tuženom ... Fakultet organizacije i informatike Varaždin ... preduzimanje radnji kojima se sprečava napredovanje tužitelja Daria Krešića ... na osnovu polne orijentacije ..."

Parnica za koju su svi govorili da nema izgleda završila je pobedom

Stajao sam i slušao najpre opčinjen, a zatim ganut. Kad smo nakon čitanja presude svi seli, spustio sam pogled kako bih se sabrao, mislim da sam nakratko bio i na rubu suza, suza radosnica naravno. Jedna teška parnica, za koju su na početku mnogi govorili kako u hrvatskom pravosuđu nema nikakvih izgleda, upravo je bila krunisana velikim uspehom. Naš advokat, koji je u sudnici imao bolji pogled na protivničku stranu, posle je ispričao kako je dekan FOI-ja Vjeran Strahonja delovao šokirano, unezverenim je pogledom lutao od sudinice preko svoje sekretarke do svojih advokata", priseća se Krešić kako je doživeo prvu presudu u Hrvatskoj zbog homofobne diskriminacije na radnom mestu, koja se zasigurno ne bi dogodila da se on nije odlučio boriti za svoja prava.

No, da bi bilo jasnije kako se dogodio taj i dalje izuzetak u hrvatskoj sudskoj praksi, ali i LGBT zajednici, potrebno je za početak vratiti se u sredinu devedesetih godina prošlog stoleća, kad se Krešiću, tad na trećoj godini studija informatike na FOI-ju, ukazala prilika da ode studirati u Minhen.

Tamo je najpre radio na jednom projektu u Simensu, zatim studirao na tamošnjem Tehničkom Univerzitetu, na kom je izradio i diplomski rad. Studije je završio među 10 posto najboljih studenata, nakon čega je dobio doktorsku stipendiju od strane Nemačke istraživačke fondacije i doktorirao na Tehničkom fakultetu Univerziteta u Erlangen-Nirnbergu, prema rangu na 2. mestu najboljih informatičkih fakulteta u Nemačkoj.

Odlazak u Minhen bio je i prilika Dariu Krešiću da se emancipuje oko vlastite homoseksualnosti. Rođen je u Vinkovcima, gde je pohađao osnovnu školu i gimnaziju, no za vreme njegovog odrastanja u 1980-ima u hrvatskoj provinciji homoseksualnost je bila tabu tema, koja se većinom uopšte nije spominjala.

Kad sam odrastao, u javnosti se o homoseksualnosti govorilo u kriminalnom kontekstu

"U gimnaziji sam potajno posmatrao zgodne momke, naročito na časovima fizičkog kad su se neki od njih znali i goli skinuti. To ipak nije moglo ostati dugo neprimećeno, krenula su onda podsmehivanja, prezrivi pogledi, neretko su mi na hodniku škole dobacivali i "pederu!"

Homoseksualnost kao nekakva tema u nastavi nije postojala, sećam se tek da je u 2. razredu profesor latinskog, govoreći o Juliju Cezaru, rekao: "Ali imao je jednu veliku manu - bio je homoseksualac". Mene se ta izjava, budući je to bilo prvi put da je neko "zvanično" spomenuo reč "homoseksualnost", jako ticala. Iako tad uopšte nisam bio svestan svoje seksualne orijentacije, moje skrivene poglede prema momcima odbacivao sam tek kao prolazne, osećao sam da reč "homoseksualnost" ipak mora biti u nekakvoj vezi sa mnom. Ali nisam poznavao nikoga s kim bih mogao razgovarati o tome, o mojim pitanjima, strahovima...

Nisam poznavao niti jednog "homoseksualca", u 80-im internet nije postojao, nikakvih informacija nisam imao. Ukoliko se u javnosti direktno govorilo o tome, onda isključivo u kriminalnom kontekstu. Moja lična slika o "homoseksualcima" bila je s toga da se radi o ostarelim, feminiziranim muškarcima koji se nabacuju mladim, zgodnim momcima. Ja sam se pak smatrao jednim "normalnim" dečkom koji nije mogao imati ništa zajedničko s takvim tipovima", priseća se Krešić kako je sve to tada doživljavao, te dodaje: "I prve godine studija prošle su bez ikakvih "događanja". Nikoga nisam poznavao, nigde nisam išao. Ipak, kako je vreme prolazilo, osećao sam da kod mene "nečeg" mora biti. Preočigledno je postalo da me momci snažno privlače".

Coming out u Minhenu

Šta se onda dogodilo u Minhenu, pitamo Krešića, koji objašnjava: "Kad sam došao tamo, polako sam krenuo izlaziti u gej lokale. Počeo sam otkrivati jedan novi svet, svet u kom sam se osetio prihvaćenim kakav jesam, bez pretvaranja, bez skrivanja. Video sam da su to sve "normalni" ljudi - neki lepi, neki simpatični, neki ružni, neki sportski građeni, neki debeli, neki obrazovani, neki priprosti itd. Došla su prva seksualna iskustva, više puta sam se i zaljubio. Priključio sam se i grupi tamošnjih gej studenata, sastajali smo se svakog utorka na Univerzitetu, zatim bismo skupa odlazili u kafiće, na plivanje, smejali se, razgovarali. U leto 1997. imao sam 24 godine, otišli smo zajedno na tamošnji Prajd. Tomas Niederbihl, koji je upravo postao prvi otvoreno gej gradski odbornik u Minhenu, održao je kritički govor. Atmosfera je bila vesela, naši sugrađani posmatrali su povorku znatiželjno, neki su nam i mahali. Minhen je postao mesto mog coming outa".

Iz Nemačke se Krešić u Hrvatsku vratio, kako kaže, "kao izgrađeni peder", te se zaposlio kao asistent na FOI-ju, na kojem je i započeo svoj akademski put. Na novom radnom mestu nije skrivao svoj seksualni identitet, ali ga niko nije niti pitao direktno o tome, priseća se i napominje: "Na profilu na Fejsbuku javno sam tada lajkovao stranice Iskoraka i ILGA-e, što su svi mogli videti".

S vremenom su krenula i prva neugodna iskustva tj. diskriminatorno ponašanje od strane kolega.

"Počelo je postepeno. Najpre su neki kolege, usred nekog razgovora, isti neočekivano prekidali i okretali glave. Ili bi me posmatrali s laganim podsmehom, onim tipičnim prezrivim kojim posmatraju nas pedere. Tokom 2009. profesor Kliček je na hodniku, nakon što sam pozdravio jednog kolegu s njim u društvu, vrlo glasno krenuo parodirati moj glas kao ženskast. Sećam se da sam ga pogledao vrlo začuđeno, sledeći dan sam tog kolegu pitao za komentar te situacije, a on je, očigledno mu je bilo neugodno, samo okrenuo glavu.

Krešić u Minhenu 1997.

Nešto kasnije, profesor Hutinski, inače i moj neposredno nadređeni, je u punoj kantini FOI-ja, sedeći za susednim stolom, prekinuo razgovor sa svojim susedom te se bez ikakvog povoda okrenuo prema meni i glasno mi rekao da trebam koristiti kondome, jer eto ima svakakvih boleština kao što je HIV! Gledao sam ga preneraženo! Pitao sam se šta nakon ovoga sledi? Možda i fizički napad? Nekako u to vreme FOI je bio pokrenuo postupak za moje napredovanje. Usput, ovde moram naglasiti da u hrvatskoj nauci moraš napredovati ili onda gubiš radno mesto, dakle napredovanjem se osigurava i vlastito radno mesto! Razmišljao sam onda šta učiniti. Bilo mi je jasno da na ovakvo nešto nekako moram reagovati, u suprotnom bi mi ceo radni vek na FOI-ju bio pretvoren u pakao da sam se povukao i ćutao", priča Dario Krešić.

FOI je dobio crno na belo da imaju homoseksualnog zaposlenog

Nakon toga se obratio udruženjima Kontri i Iskoraku. Brzo su dogovorili sastanak na kom je bio i advokat njihovog Pravnog tima. Krešić je zahtevao odrešitu reakciju, bez obzira na postupak napredovanja koji je upravo krenuo:

"Odlučili smo da advokat pošalje dopis tadašnjem dekanu Hunjaku u kom mu skreće pažnju na navedene događaje te ga upozorava da kao dekan osigura da se takvo nešto više ne ponovi. Naravno, tim dopisom FOI je ujedno dobio i crno na belo da imaju homoseksualnog zaposlenog u svojim redovima. Da skratim priču, Hunjak me nakon toga pozvao na razgovor, bio je ljut na mene, rekao da će razgovarati s Kličekom i Hutinskim te ih upozoriti, a meni dobacio ako mi se ne sviđa na FOI da mogu ići s fakulteta. Ono što je pak nakon toga usledilo, bilo je da je FOI postupak mog napredovanja zaustavio na način da nisu odgovarali na višestruke zahteve Univerziteta u Zagrebu za dopunom dokumentacije koju su trebali poslati, a kako bi se otvorilo radno mesto za mene".

Pravna bitka, koja se mogla izbeći da se FOI odlučio dolično postaviti prema homofobnoj diskriminaciji svog asistenta, tada je krenula svojim tokom.

"Neposredan povod tužbi bilo je uporno odbijanje FOI-ja da i nakon godinu dana dopuni zahtev Univerziteta za otvaranjem novog radnog mesta za mene. Naravno, razmišljao sam i o alternativama tužbi. Postojala je npr. mogućnost, nakon što je postalo očigledno da me zavlače i da mi neće otvoriti novo radno mesto, da dam otkaz na FOI te potražim posao na nekom drugom fakultetu u Hrvatskoj. Međutim, hrvatska akademska zajednica je mala i svi se međusobno poznaju, FOI bi me u tom slučaju lako mogao ucenjivati na način da novom poslodavcu dojave da imaju pedera među sobom. Budući su već pokazali koliko su osvetoljubivi, to bi svakako i učinili. Kako pak nije bilo garancije da me i na novom radnom mestu kao autovanog pedera ne bi diskriminirali, možda bih se opet našao u situaciji u kojoj sam na FOI već bio. Dakle, odlazak s FOI-ja ne bi bilo taktički dobro rešenje. Osim toga, već zbog vlastitog samopoštovanja nisam želeo podviti rep i napraviti im takvu uslugu. Zaključak je stoga glasio: ostati i boriti se".

Šta vredi za Jevreje, vredi i za nas pedere

Na pitanje šta je očekivao od tužbe Krešić odgovara: "Da najpre razjasnim jednu stvar: poslodavac koji diskriminiše nije dužan sa žrtvom diskriminacije protiv svoje volje zaključiti bilo kakav ugovor, pa bio to i ugovor o radu! To je tako u svim zemljama EU koje su donele antidiskriminacione zakone. I to je bilo jasno od početka. Ono što jedna pozitivna presuda o diskriminaciji može značiti pojedincu, pored novčane odštete za pretrpljenu diskriminaciju, jeste društvena poruka poslodavcu da poništi posledice svog diskriminatornog ponašanja.

Dakle u mom slučaju da mi jednostavno otvori ono radno mesto koje mi je svojim diskriminatornim postupanjem neprekidno uskraćivao. Ipak, budući sam poznavao mentalitet uprave FOI-ja i znao koliko su ljuti i osvetoljubivi zbog toga što sam ustao protiv vređanja i izrugivanja od strane kolega, bio sam od početka prilično skeptičan hoće li možebiti pozitivna presuda promeniti ponašanje FOI-jeve uprave. Dakle, strateške mogućnosti jedne pozitivne sudske presude su, bez volje FOI-ja kao tuženog diskriminatora da promeni svoje ponašanje, za mene lično bile vrlo ograničene".

No, Krešić smatra da je presuda za celu LGBT zajednicu, pa i šire, bila jako vredna te ističe: "Usprkos tome što za mene lično presuda nije ispunila svoju svrhu (osim što će mi FOI morati platiti odštetu za pretrpljenu diskriminaciju te što sam dobio moralnu zadovoljštinu), strateški značaj presude je za celokupnu lezbo-pedersku zajednicu daleko veći.

Demonstracija tokom suđenja ispred zgrade Rektorata: Dario Krešić, Sanja Juras, Dalibor Stanić, Jasna Petrović, Nela Pamuković, Đurđica Kolarec

Ponajpre, uputio sam signal drugima da se treba boriti za sebe, i to kao oštećeni peder, kao oštećena lezba. Hana Arendt je jednom izjavila otprilike sledeće: "Kad te napadnu kao Jevreja, onda se moraš i braniti kao Jevrej. Ne kao Nemac ili nekakav kosmopolit ili kao borac za ljudska prava". Što vredi za Jevreje, vredi i za nas pedere. Nadalje, moja tužba protiv FOI-ja bila je prva antidiskriminaciona tužba po osnovu seksualne orijentacije, a koju je pokrenuo jedan pojedinac.

Značaj dobijene presude leži u tome što će se svi sudovi u budućim sporovima moći pozivati na određena tvrđenja iz mog postupka jer mi smo doslovno stvarali sudsku praksu tamo gde je nije bilo. Usput, podsećam kako su sve antidiskriminacione tužbe na osnovu seksualne orijentacije, koje su kao udružne tužbe bile pokrenute pre moje tužbe, na sudovima pale. Moja tužba, kao prva uspešna antidiskriminaciona tužba po osnovu seksualne orijentacije, uspela je već na 1. stepenu (na Opštinskom sudu), a kasnije bila potvrđena kako od Županijskog suda tako i od Vrhovnog suda! Dakle, na neki način je njome probijen otpor koji je u pravosuđu očigledno vladao prema nama. Siguran sam da će već sledeći tužitelj moći lakše voditi svoju tužbu od mene, kao i da će onaj nakon njega još nešto lakše voditi svoj slučaj".

"Reklama" koju je FOI dobio je poražavajuća

FOI je sebi pak svojim postupanjem, smatra Krešić, naneo dugoročnu štetu:

"FOI je bio razbijen u svim sudskim postupcima koje su vodili ili podstakli - ne samo u mojoj antidiskriminacionoj tužbi gde su žalbe FOI-ja odbijene na svim sudskim instancama, nego i u oba ona postupka koje su tadašnji kolege Željko Hutinski i Božidar Kliček pokrenuli protiv mene zato jer su mediji objavili njihova imena i gde su od mene tražili 200.000 kuna na ime tobožnje odštete. Dodajem da je FOI svojevremeno tužio i HRT zbog izveštavanja o slučaju, no i taj postupak su izgubili. Osim toga, "reklama" koju je FOI dobio, pa i dan-danas dobija, za njih je poražavajuća, razapeti su u javnosti, narušena je njihova slika u akademskoj zajednici (kako domaćoj tako i međunarodnoj), oni takođe znaju koliko stotina hiljada kuna ih je sudski postupak kako direktno tako i indirektno koštao. I povrh svega, ostaje im stigma prvog sudski proglašenog diskriminatora u Hrvatskoj! Naglašavam da se pritom radi o građansko-pravnoj odgovornosti za diskriminaciju koja je mnogo šira od kazneno-pravne odgovornosti".

Krešić ima samo reči hvale za podršku koju je u celom procesu dobio od Kontre i Iskoraka. Za konačni je uspeh zapravo zaslužan ceo niz ljudi i stručnjaka:

"Udruženja su bila vrlo angažovana, mi smo se usko koordinisali oko svih akcija. Advokatski tim koji su činili ponajpre Sanja Bezbradica i Ivan Jelavić bio je odličan, profesionalan, njihov golemi know-how u specijalnom antidiskriminacijskom pravu kao i poznavanje specifičnosti univerzitetskog sistema bili su zlata vredni. Mi smo slučaj "gradili" mesecima pre nego je tužba konačno pokrenuta u decembru 2010. Velike zasluge imala je i Pravobraniteljka za ravnopravnost polova, u početku je to bila pokojna Gordana Lukač-Koritnik koja je donela odluku o pristupanju kao učesnik na mojoj strani u tužbi protiv FOI-ja i koja se u postupku snažno angažovala. Isto vredi i za njenu naslednicu Višnju Ljubičić. Da ne spominjem zamenika Pravobraniteljke Gorana Selanca čija je pravna ekspertiza bila fenomenalna. Konsultacije su vršene i s međunarodnim pravnicima, npr. s bivšim nemačkim saveznim tužiocem, jednim sudijom australijskog Vrhovnog suda, kanadskim advokatom koji je u Kanadi dobio nekoliko značajnih LGBT parnica itd".

Dario Krešić sa Sanjom Juras na jednoj LGBT konferenciji u Podgorici 2011.

Kroz izlazak u medije želeo sam za FOI povećati cenu koju su trebali platiti za protivzakonito postupanje

U to vreme je i mnogo puta u vezi sa svojim slučajem istupio u hrvatskim medijima. Kaže da se na to odlučio iz više razloga:

"Iz taktičkih razloga nisam ni verovao da bi takav postupak mogao ostati "skriven", nego da bi pre ili kasnije šira javnost saznala o njemu. Stoga je bilo primerenije proaktivno delovati, i medije odmah uključiti. No postojala su i strateška razmišljanja: pre svega, mislim da je bilo važno uputiti signal kako lezbo-pederskoj zajednici (u smislu: ovde je jedan koji se odlučio boriti!) tako i celokupnom društvu (u smislu: evo vam primer diskriminacije! Ne serite o nekakvom "višku" LGBT prava!).

Nadalje, izlazak u javnost bio je poruka pravosuđu da se neću dati zajebavati, nego da će njihov način postupanja s predmetom biti pod pritiskom javnosti, a s obzirom da se radilo o prvoj tužbi takve vrste. Naposletku, kroz izlazak u medije želeo sam i za FOI kao tuženog diskriminatora povećati cenu koju su trebali platiti za svoje protivzakonito postupanje. U jednom nastupu u Dnevniku HRT-a rekao sam da postupak vodim na način da će u budućnosti svaki potencijalni diskriminator u Hrvatskoj triput razmisliti pre nego se odluči ponašati tako kao što se ponašao FOI. Nazovi to radikalnim, ali tako sam delovao".

Tokom svega toga Dario Krešić je od velikog broja pojedinaca, pre svega gejeva i lezbejki, ali i heteroseksualaca, celo vreme primao pisma podrške. LGBT pojedinci su mu izražavali poštovanje i zahvaljivali se na njegovoj borbi, prepoznavši da je ta borba i za njih važna. Neki su opširno pisali o vlastitim iskustvima diskriminacije, ali bi uvek dodali kako se sami nisu mogli odlučiti na tužbu. Situacija na FOI-ju je pak bila značajno drugačija kad je reč o podršci kolega:

"Na prste jedne ruke, od nekih 140 zaposlenih, mogu nabrojati kolege koji su me tiho podržavali i koji su mi naposletku i čestitali na dobijenoj presudi. Ostali su, ako u prolasku već ne bi promrmljali neki pozdrav, jednostavno okretali glave ili gledali u pod".

Dok je vodio svoju pravosudnu bitku, Krešić je imao i svoja iskustva s tadašnjim rektorom Zagrebačkog Univerziteta Aleksom Bjelišem, ali i aktuelnom ministarkom obrazovanja i nauke Blaženkom Divjak. O njima nema lepih reči.

Rektor Bjeliš je bio slabić, a Blaženka Divjak bila je do grla uvučena u diskriminatorno ponašanje FOI-ja

"Bjeliš je, kao rektor, bio slabić. Skrivao se iza zidova svog rektorata. Nikad nije čak ni kurtoazno odgovorio na mojih pet-šest dopisa u kojima sam ga upozoravao na diskriminaciju na FOI te ga pozivao da kao rektor reaguje. Nije odgovarao ni na dopise Pravobraniteljke za ravnopravnost polova. Nije čak reagovao ni po donošenju sudske presude. Tek je na upit medija, nakon što sam uručio otkaz na FOI i otišao iz Hrvatske, izbljuvao kako tobože ništa nije mogao učiniti (moš' mislit!), a diskriminaciju koju sam doživio označio je kao "omašku" od strane FOI-ja! Inače, tokom sudskog postupka tadašnji dekan FOI-ja Strahonja cmizdrio je u rektoratu kako FOI loše stoji u postupku te tražio pomoć. Bjeliš je tada zatražio od Pravnog fakulteta u Zagrebu da FOI-ju "pomogne", nakon čega im se zaista javila jedna osoba koja je Strahonju potom drilala za njegov iskaz na sudu. Raniji dekan FOI-ja Hunjak pokušavao se pak u jeku sudskog postupka, takođe preko rektorata, tajno sastati s predstavnicima određenih tela javne vlasti, a kako bi oslabio moj položaj u postupku.

U rektoratu su čak fabrikovali različite dokumente za potrebe FOI-ja, a koji su FOI-ju, kako su se ovi nadali, trebali pomoći u postupku. Jedan takav dokument rektorat je, primera radi, na FOI dostavio tek nekoliko sati pre održavanja sudske rasprave gde je Strahonja trebao dati iskaz, pri čemu je Strahonja i priložio taj dokument! Blaženka Divjak bila je pak do grla uvučena u diskriminatorno ponašanje FOI-ja. Divjak nije bila samo jedan od prodekana i članova uprave FOI-ja dok se događala diskriminacija, ona je bila osoba koja je zbog svog vrlo bliskog odnosa s tadašnjim dekanom Hunjakom u značajnoj meri određivala politiku FOI-ja".

Uprkos sudskoj pobedi, za Daria Krešića nije bio moguć normalan nastavak univerzitetske karijere (bez obzira na njegove izvrsne reference) na FOI-ju pa niti na nekom drugom fakultetu u Hrvatskoj, nego je usledilo davanje otkaza i odlazak iz zemlje. Zašto se odlučio na to, pitamo ga.

Netom nakon objave presude 2012; Dario Krešić, Sanja Juras (drži presudu), Ivan Jelavić, Goran Selanec, Edo Bulić

"Dakle, nezavisno od toga da mi je uprava FOI-ja već od trenutka podnošenja tužbe u decembru 2010. na svaki mogući način zagorčavala radnu svakodnevnicu, nakon što je u julu 2012. prvostepenom presudom FOI bio proglašen krivim za diskriminaciju te mu, među ostalim, bilo zabranjeno da ubuduće nastavi s diskriminisanjem, uprava FOI-ja odmah je počela s raspisivanjem konkursa za nova radna mesta na potpuno drukčiji način nego do tad, ti su konkursi bili tako sročeni da su favorizovali one zaposlenike na FOI za koje je uprava želela da napreduju, dok su mene ti konkursi unapred isključivali.

Svi odgovorni za diskriminaciju unapređeni su i nagrađeni

Na moj upit dekanu Strahonji za obrazloženje tako raspisanih konkursa, koje usput niko u Hrvatskoj nije na taj način raspisivao, nisam dobio nikakav odgovor. Uprava FOI-ja nije pokušala ni razgovarati sa mnom po donošenju presude, a kamoli da bi se ljudski izvinila za počinjenu diskriminaciju. Nisu se izvinili niti nakon pravosnažnosti presude pa čak niti nakon što su izgubili na Vrhovnom sudu. Nije bilo nikakvih sankcija prema odgovornim za diskriminaciju niti je iko od njih pozvan na odgovornost. Naprotiv, svi pojedinci odgovorni za diskriminaciju kao Tihomir Hunjak, Blaženka Divjak, Željko Hutinski, Vjeran Strahonja dobili su unapređenja, neki čak i nagrade za "životno delo" i slično! Meni pak je uprava fakulteta u jednom trenutku poslala upozorenje pred otkaz.

Od rektora Bjeliša i njegovog rektorata, u kojem je tada sedela i Blaženka Divjak, na moje dopise nije bilo, kako sam već rekao, nikakve reakcije.

Kad sam zatim, preko advokata, od tadašnjeg ministra nauke Željka Jovanovića tražio sprovođenje inspekcijskog nadzora nad FOI-jem zbog kršenja zakona, ministarstvo je moj zahtjev samo prosledilo na Univerzitet, dakle Bjelišu. Bjeliš je, naravno, zahtev bacio u korpu. Željko Jovanović, koji se sâm smatrao diskriminisanim kad je nekako u to vreme tužio Zdravka Mamića radi vređanja po osnovi etničke pripadnosti, u slučaju moje diskriminacije kao ministar nije bio voljan ništa učiniti. I dopis Saborskom odboru za nauku s molbom za razmatranje predloga o pokretanju saborskog poverenstva o diskriminaciji na Univerzitetu ostao je bez ikakvog odgovora.

Dakle u takvoj situaciji, koja se usput nimalo nije promenila niti nakon što je prvostepena presuda u julu 2013. postala pravosnažna, nije mi preostalo ništa drugo nego dati otkaz. Uostalom, i u interesu mog zdravlja nisam više mogao ostati na FOI.

Otići raditi na neki drugi fakultet u Hrvatskoj takođe mi je bilo onemogućeno. Rezultat moje dve prijave na dva konkursa bio je ovaj: od jednog fakulteta nisam nikad primio odgovor na moju prijavu, drugi fakultet je pak vratio moju prijavu natrag s odgovorom kako su konkurs odlučili poništiti! Bez ikakvog obrazloženja! Prema tome, moja demisija s FOI-ja automatski je povlačila i odlazak iz Hrvatske. Nakon otkaza usledilo je dosta reakcija, naravno i od mojih studenata, evo jedne od njih koja mi je tada stigla mailom: "Bez reči sam... žao mi je što ste dali otkaz tj. što ste ovako indirektno bili primoreni na takvo što. Tužno... :/"

Pregaženo obećanje predsednika Josipovića

Danas Krešić ponovo živi u Minhenu, ne bavi se više naukom i zadovoljan je svojim životom: "Nemam apsolutno nikakvih problema jer sam peder, niti u privatnom životu niti na radnom mestu. Niko me ne gleda popreko, niko me ne zajebava zbog pederluka, osećam se slobodnim i prihvaćenim".

Upitan oko razlika između Nemačke i Hrvatske kad je reč o prihvatanju LGBT sugrađana, Dario Krešić odgovara:

"Pravni okvir u Nemačkoj je, što se tiče LGBT prava, poprilično uporediv s onim u Hrvatskoj. No tu i prestaje sve zajedničko. Hrvatska je doduše zbog obveza prema EU uvela napredno zakonodavstvo, ali su i hrvatske elite i prosti puk mentalno uglavnom ostali tamo gde je Zapad bio u 60-im godinama 20. veka.

Spomenuo bih jedan primer: kad je tadašnji predsednik Ivo Josipović, za vreme moje diskriminacije, trebao doći na FOI održati neki govor, kontaktirao sam ga dan ranije, skrenuo mu pažnju na moj slučaj te ga zamolio da u svom govoru istakne i važnost poštovanja manjinskih prava. Josipović mi je odmah odgovorio i obećao da će to i učiniti. Sutradan dolazi Josipović na FOI, u dvorani se okuplja celi faks da čuje "predsednika", naravno i ja ... I tako, drži Josipović govor, no o diskriminaciji ni reči! Potom slede pitanja iz publike, očekujem od Josipovića da će možda sada nešto reći. Ali ništa. Konačno, poslednje pitanje za nekoga iz publike, dižem ruku ja i pitam Josipovića o njegovom stavu o diskriminaciji, kad Josipović reče kako je on "naravno protiv" diskriminacije. Reče i ostade živ. Kakav šonjo, pomislih"!

Poručuje za kraj i da za njega "Prajd nije nekakva opštenarodna fešta, nego politički skup jedne obespravljene manjine koja na njemu treba artikulisati vlastite političke zahteve", te stoga ne gleda blagonaklono na to što se "političari kao Ivo Josipović, Predrag Štromar, Zoran Milanović itd. tek deklarativno izjašnjavaju za LGBT prava, neki čak idu i na Prajd gde se slikaju, dok se na konkretne slučajeve diskriminacije oglušuju".

 

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi