Rodna fluidnost u balkanskoj istoriji i folkloru: virdžine, ritualne uloge i ratnice u muškom ruhu

U savremenom balkanskom diskursu, pod uticajem globalnih kulturnih ratova, tradicija se često predstavlja kao nešto okamenjeno, jednostavno i strogo patrijarhalno. Ipak, istorija, folklor i narodno pamćenje regiona čuvaju složenije primere: žene koje su bile društveno priznate kao muškarci, kvir ili rodno nekonformne muškarce sa vidljivim ritualnim ulogama, i junakinje koje su privremeno prelazile u muški identitet da bi se borile za svoju zajednicu.

Ove primere ne treba romantizovati kao dokaz da su balkanska društva potajno bila egalitarna. Većina ih je postojala unutar patrijarhalnih sistema, kao svojevrsni izuzetak koji potvrđuje pravilo, iznova učvršćujući „tradicionalnu“ žensku ulogu poslušne ćerke koja treba da izraste u majku i domaćicu. Ono što oni ipak pokazuju jeste da prošlost, ili bar mašta ljudi, nije bila tako kruta kako današnji branioci „tradicionalnih vrednosti“ često tvrde.

Virdžine, zavetovane device

Jedan od najpoznatijih primera je balkanska zavetovana devica, na albanskom poznata kao burrnesha ili virgjinesha, a u južnoslovenskom kontekstu kao virdžina. U planinskim delovima severne Albanije, Crne Gore, Kosova i šireg dinarskog pojasa, ćerka u porodici bez muškog naslednika preuzimala bi društvenu ulogu muškarca. To je po pravilu značilo zavet celibata, mušku odeću i držanje, i javno priznanje kao glave porodice.

Ta praksa nije bila moderna emancipacija. Često je bila patrijarhalno rešenje za patrijarhalni problem: ako su nasledstvo, čast i autoritet u domaćinstvu bili organizovani kroz muškarce, društvo je dozvoljavalo ćerki da „postane“ društveni muškarac kada biološkog muškarca nije bilo. Virdžina je preuzimala odgovornost vođenja porodice, uz slobode uskraćene drugim ženama, poput nošenja muške odeće i javnog druženja sa muškarcima uz duvan i čaj. Sve to, međutim, dolazilo je po cenu celibata, bez mogućnosti braka, seksualnosti ili materinstva.

BBC je u tekstu iz 2022. godine zaključio da je „u svetu ostalo svega desetak zavetovanih devica, dok stara balkanska tradicija u kojoj žene žive kao muškarci izumire“.

Muškarci u netradicionalnim ulogama

Drugačiji primer nalazimo u dokumentarcu Aleksandra Manića „Šutka Book of Records“ iz 2005. godine, koji donosi niz živopisnih portreta neobičnih stanovnika Šuto Orizara, opštine sa većinskim romskim stanovništvom u Skoplju.

Film prati lokalne „šampione“, među njima i, kako kaže sinopsis, „lokalnog homoseksualca u šarenoj garderobi“ koji „ne uživa ništa manje poštovanja“ od drugih upečatljivih figura. U jednoj od priča, dvojicu otvoreno gej muškaraca upadljivog, gestovima bogatog stila angažuju porodice dečaka pred muslimanski obred sunećenja: smatraju ih najboljim dekoraterima i majstorima rekvizite za svečanost, uključujući i nabavku posebnog kreveta.

Ovaj primer traži pažljivo čitanje. Iako romske i muslimanske zajednice, kao ni balkanska društva uopšte, nisu oslobođeni homofobije, ova scena komplikuje stereotipe. U zajednici koju spolja često opisuju kroz narative siromaštva ili negativne konzervativne stereotipe, film pokazuje slojevitiji društveni svet, u kom kvir figura može biti vidljiva, cenjena i utkana u ritualni i verski život zajednice.

Žene ratnice, u muškom ruhu

Treći i najbogatiji niz primera dolazi iz folklora. U nedavnom tekstu za makedonsku feminističku platformu Meduza, Leni Frčkoska iznova čita makedonske narodne priče kroz motive „promene pola“ i „žene ratnice“. U tim pričama junakinja je devojka iz porodice bez sinova: prerušava se u muškarca, ulazi u muški svet bitke, dokazuje se kao junak, i obično se vraća ženskoj ulozi kada opasnost prođe. Frčkoska primećuje da folklor po pravilu reprodukuje konzervativne i patrijarhalne pouke, ali i da sadrži subverzivne ženske figure koje te pouke podrivaju iznutra.

Navodeći detalj iz makedonske narodne priče koju je sredinom 19. veka zabeležio Marko Cepenkov, Frčkoska pokazuje taj obrazac. Posle bitke, junakinja raspušta kosu, otvara odoru da pokaže grudi, i kaže carevom sinu:

„Ej, sinko carev, gorska jarebica ti je u ruke doletela, a nisi umeo da je uhvatiš i u kavez staviš. Devojka sam bila i devojka jesam: pogledaj mi kosu, pogledaj mi grudi, i ostaj mi u zdravlju.“

Javna nagost je bila i ostala tabu po balkanskim patrijarhalnim merilima, pa ovaj iskaz nije puko telesno razotkrivanje već narativni preokret. „Muški ratnik“ je već pobedio; tek tada priča otkriva da je junak sve vreme bila žena. Telo postaje znak koji borca iznova razvrstava, ali tek pošto je hrabrost dokazana.

Makedonska narodna pesma „Kruševo aber pristigna“ („U Kruševo stiže poziv“) nudi popularnu verziju iste logike. Pesma peva o pozivu porodicama da pošalju odrasle sinove kao komite u selo Smilevo, poznato žarište antiotomanskog ustanka. Stojan nema sinova, ima samo ćerku Todorku, a ona traži od oca da je opremi kako bi pošla kao komita. U muškoj odeći, Todorka se borcima pridružuje toliko uverljivo da je, kako pesma kaže, „niko ne prepozna da je devojka“.

Pesma je i danas popularna, a oživljavaju je savremeni izvođači, među njima i makedonska pop-folk zvezda Stojne Nikolova, koja Todorku slavi kao patriotsku heroinu, ne imenujući nužno rodnu politiku priče. A ta politika je tu: ćerka staje na prazno mesto rezervisano za sina, braneći čast svog oca.

Motiv odjekuje i u istorijskim biografijama iz regiona. Sirma Vojvoda (1776–1864), žena hajduk iz debarskog kraja, verovatno je najbliža istorijska paralela Todorki. Pamti se kao vođa gorskih boraca protiv osmanske vlasti. I u njeno narodno pamćenje ušao je detalj vezan za grudi: prema zapisu braće Miladinov, njeni saborci su shvatili da je žena tek kada su joj se otkinula dugmad na grudima. I posle razotkrivanja ostala je njihov vođa.

Čučuk Stana (1795–1849) pripada srodnoj, ali nešto drugačijoj tradiciji. Vezana za srpske ustanke i opevana u epskoj poeziji, nije prvenstveno figura „tajnog muškog identiteta“, već žena koja ulazi u „muški svet“ hajduka, oružanog otpora i junačke slave. Predanja o njenoj mladosti kažu i da je sa sestrama van kuće nosila mušku odeću, jer nisu imale odraslog brata da ih štiti.

Milunka Savić (1890–1973) uvodi motiv u dokumentovanu vojnu istoriju 20. veka. Tokom balkanskih ratova pristupila je srpskoj vojsci ošišavši kosu, obukavši mušku odeću i predstavivši se kao muškarac, po svemu sudeći umesto brata. Kada je otkrivena, ostala je u borbi i kasnije postala jedna od najodlikovanijih žena vojnika Prvog svetskog rata.

Ove istorijske figure pokazuju da ratnice u muškom ruhu nisu bile samo bajkovita fantazija. U različitim oblicima, žene su u balkanskoj istoriji prelazile u uloge rezervisane za muškarce, tajno ili vidljivo, privremeno ili trajno, kao junakinje koje pamte i potonje generacije. Primeri rodne fluidnosti na Balkanu ne uklapaju se uredno u savremene kategorije poput transrodnosti ili nebinarnosti, ali osporavaju dogmu da je rodna raznolikost Balkanu strana i da je tradicija ograničena na binarne modele muškosti i ženskosti. Ništa na Balkanu nije jednostavno, pa ni njegova patrijarhalna prošlost i sadašnjost.

Tekst je izvorno objavljen na engleskom u okviru serijala „Gender Diversity“ na platformi Global Voices, koja sadržaj objavljuje pod licencom Creative Commons (CC BY 3.0). Prevod: gay-serbia.com.