Kralj-sveštenik koji nikada nije vladao

Većina ljudi danas govori o hrišćanstvu kao da je to jedna određena stvar - dosledan, jednorodan i ujednačen entitet. Nepotrebno je reći da hrišćanstvo nije toj predstavi ni nalik. Kao što svako zna, postoje brojni oblici hrišćanstva: rimokatolici, na primer, ili anglikanska crkva koju je stvorio Henri VIII. Postoje i razne druge grupe u krilu protestantizma - od izvornog luteranizma i kalvinizma šesnaestog veka do takvih srazmerno skorih razvojnih vidova kao što je unitarijanizam. Postoji mnoštvo "ekstremističkih" ili "jevanđelskih" verskih zajednica, kakve su adventisti sedmog dana i Jehovini svedoci. A tu su i probrane savremene sekte i kultovi, kao to su Deca Božija (Children of God) i Crkva sjedinjenja prečasnog Muna (Unification Church of the Reverend Moon). Ako se razmotri ovaj zbunjujući spektar verovanja - od kruto dogmatičnih i konzervativnih do radikalnih i ekstatičnih - teško je odrediti šta tačno sačinjava hrišćanstvo.

Ako uopšte postoji jedinstven činilac koji zaista dopušta da se govori o hrišćanstvu, jedinstveni činilac koji zbilja povezuje inače raznorodne i udaljene hrišćanske veroispovesti, onda je to Novi zavet i, određenije, jedinstveni položaj što ga Novi zavet pridaje Isusu, njegovom raspeću i vaskrsenju. Čak i ako neko ne pristaje na bukvalnu istorijsku istinitosttih događaja, prihvatanje njihovog simboličnog značaja dovoljno je, uopšteno govoreći, da se taj neko smatra hrišćaninom.

Ako dakle, ima imalo jedinstva u razlivenoj pojavi zvanoj hrišćanstvo, ono leži u Novom zavetu - a posebno, u prikazima Isusa poznatim pod nazivom Četvorojevanđelje. Na te se izveštaje u narodu gleda kao na najverodostojnije postojeće; a mnogi ih hrišćani smatraju jednako doslednim kao i nepobitnim. Još od detinjstva, čoveka navode na verovanje da je priča o Isusu, onakva ka­kva je sačuvana u četiri jevanđelja, ako ne Bogom nadahnuta, ono bar neopoziva. Četvoricu jevanđelista, navodnih autora jevandelja, smatraju nepo­grešivim očevicima koji međusobno potkrepljuju i potvrđuju svedočanstva. Srazmerno su malobrojni ljudi koji sebe danas nazivaju hrišćanima, a svesni su činjenice da četiri jevandelja ne samo što su međusobno protivrečna, već se, mestimično, silno razilaze.

Što se tiče narodnog predanja, Isusovo poreklo i rođenje dovoljno su dobro poznati. Ali u stvamosti, jevanđelja, na kojima je to predanje zasnovano znatno su neodređenija po tom pitanju. Samo dva jevanđelja - Matejevo i Lukino - kazuju ponešto o Isusovom poreklu i rođenju; a ona su u nesumnjivom raskoraku jedno sa drugim. Prema Mateju, na primer, Isus je bio aristokrata, ako ne i punopravni i zakoniti kralj - potomak Davidov preko Solomona. Prema Luki, sa druge strane, Isusova je porodica, premda poreklom od kuce Davidove, bila nesto nižeg roda; a Markov prikaz je pružio temelje za nastanak legende o "sirotom drvodelji". Dva su rodoslova, ukratko, toliko upadljivo neskladna da bi se lako mogla odnositi na dve sasvim različite osobe.

Razilaženja među jevandeljima nisu ograničena samo na pitanje Isusovih predaka i rodoslova. Prema Luki, Isusa su, prilikom rođenja, posetili pastiri. Prema Mateju, pohodili su ga kraljevi. Prema Luki, Isusova porodica je živela u Nazaretu. Kazuje se da su odatle otputovali - zbog popisa koji se, sudeći po istoriji, nikada stvarno nije odigrao - u Vitlejem (Bethlehem), gde se Isus rodio u bednim jaslama. Prema Mateju, međutim, pripadnici Isusove porodice bili su, sve vreme, dobrostojeći žitelji Vitlejema, a sam se Isus rodio u kući. U Matejevoj verziji, Irodovo (Herod) proganjanje nevinih navodi porodicu na beg u Egipat, i oni tek po povratku zasnivaju svoj dom u Nazaretu.

Podaci o svakom od ovih prikaza sasvim su određeni i - ako pretpostavimo da je zbilja došlo do popisa - savršeno verodostojni. A ipak, sami se podaci međusobno jednostavno ne slažu. Ovo se protivrečje ne može nikako obrazložiti. Ne postoji nikakva mogućnost da obe sukobljene povesti budu tačne, kao što ne postoji ni mogućnost njihovog izmirenja. Hteo to neko da prizna ne, mora se prihvatiti činjenica da su jedno ili oba jevanđelja pogrešna. Pred jednim tako očevidnim i neizbežnim zaključkom, jevanđelja se nikako ne mogu smatrati nepobitnima. Kako mogu biti nepobitna kada se pobijaju međusobno?

Što se jevendelja duže proučavaju, njihova međusobna protivrečja postaju sve upadljivija. Ona se, zapravo, ne slažu čak ni u danu Raspeća. Prema jevanđelju po Jovanu, Raspeće se odigralo na jedan dan pre Pashe. Prema jevanđeljma po Marku, Luki, Mateju, odigralo se na dan posle Pashe. Jevanđelisti ne dele isto mišljenje ni kada je reč o Isusovoj ličnosti i naravi. Svaki od njih opisuje jedan lik koji se primetno razlikuje od lika opisanog kod ostalih - kod Luke nalazimo blagog Spasitelja nalik jagnjetu, na primer, a kod Mateja moćnog i veličanstvenog vladara koji kaže "nisam došao da donesem mir nego mač". A dalje nesuglasice se javljaju oko Isusovih poslednjih reči na krstu. Kod Mateja i Marka to reči glase: "Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?" Kod Luke one glase: "Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj". A kod Jovana, nalazimo prosto "Svršilo se!"

Imajući u vidu ovo nesuglasje, jevanđelja se mogu prihvatiti jedino kao veoma sporan izvor, a nikako kao konačan izveštaj. Ona ne predstavljaju savršenu reč ma kog boga; ili, ako je predstavljaju, onda su Božije reči bez ikakvog ustezanja bile cenzurisane, preuređene, preinačene, uglačane i ponovo ispisane ljudskim rukama. Mora se imati na umu da je Biblija - a to van i za Stari i za Novi zavet - samo izbor dela i to, u mnogom pogledu, proizvoljan. U nju bi, u stvari, lako moglo biti uključeno mnogo više knjiga i spisa no sto je stvarno slučaj. Nije po sredi "izgubljenost" knjiga koje nedostaju. One su, naprotiv, namerno bile izostavljene. Godine 367, episkop Atanasije Aleksandrijski (Athanasius) sakupio je i sastavio popis knjiga koje je trebalo uključiti u Novi zavet. Taj je spisak otvoren na Crkvenom saboru u Hiponu (Hippo)*, 393. godine i još jednom, na Saboru u Kartagini četiri godine kasnije. Na tim saborima je bio postignut dogovor o ovom izboru. Izvesna dela su bila sabrana i uobličena u Novi zavet kakav mi danas znamo, druga su nadmeno bila zanemarena. Kako se, uopšte, takav postupak odabira može smatrati konačnim? Kako je jedna skupština klirika mogla nepogrešivo odlučiti da izvesne knjige "spadaju" u Bibliju a ostale ne? Naročito kada neke od izostavljenih knjiga polazu puno pravo na istorijsku verodostojnost?

Elisabeth Ohlson, Tajna večera

Onakva kakva danas postoji, staviše, Biblija nije samo proizvod manje više proizvoljnog postupka odabiranja, ona je bila podvrgnuta i prilično temeljnom preuređivanju, cenzuri i preradi. Godine 1958, na primer, profesor Morton Smit (Morton Smith) sa Kolumbija univerziteta (Columbia University) otkrio je, u jednom manastiru blizu Jerusalima, pismo u kojem se nalazio jedan nedostajući delić Markovog jevanđelja. Taj nedostajući delić nije bio izgubljen. Kako izgleda, naprotiv; bio je namerno izbačen - na podsticaj, ako ne izričiti zahtev, episkopa Klimenta Aleksandrijskog (Clement), jednoga od, najuvaženijih ranockvenih otaca.

Kliment je, kako se čini, bio primio pismo od nekog Teodora (Theodore), koji se žalio na jednu gnostičku sektu, karpokratovce. Izgleda da su karpokratovci ­ tumačili izvesne delove Jevanđelja po Marku u skladu sa vlastitim načelima - načelima koja se nisu slagala sa stavovima Klimenta i Teodora. Teodor je, kako izgleda, zbog toga bio napao i o tome izvestio Klimenta. U pismu koje je našao profesor Smit, Kliment svom učeniku odgovara kao što sledi:

Postupio si dobro ućutkavši neizreciva učenja karpokratijanaca. Jer, ovi su "zvezde lutalice" što se pominju u proročanstvu, što tumaraju od uske staze zapovesti ka bezgraničnom ponoru putenih i telesnih grehova. Jer, gordeći se poznavanjem, kako sami kažu, "dubine Satanine", oni ne shvataju da se sami bacaju u "podzemni svet tame" i laži, a hvališući se svojom slobodom, postali su robovi niskih želja. Takvima se treba suprotstavljati na sve načine i potpuno. Jer, čak i kada bi oni rekli štogod istinito, onaj koji ljubi istinu ne bi smeo, čak ni tada, da se sa njima saglasi. Jer, sve što je istinito nije istina, niti bi trebalo tu istinu što (samo) izgleda istinita ljudskome mnjenju, pretpostaviti istinskoj istini, onoj koja je to prema veri .

Ovo je vanredan iskaz za jednog crkvenog oca. Kliment, u stvari, ne kaze ništa manje - do "Ako tvoj protivnik, nekim slučajem, govori istinu, ti to moraš poreći i lagati da bi ga pobio". To, međutim, nije sve. U narednom odlomku iz pisma Kliment nastavlja raspravu o Markovom jevandelju i njegovoj, ''zloupotrebi" koju, po njegovom mišljenju, čine karpokratovci:

(Što se tiče) Marka, dakle, tokom Petrovog boravka u Rimu on je zapisao (jedan prikaz) dela Gospodnjih, ne objavljujući, ipak, sve (o njima), niti, pak, ukazujući na (ona) tajna, već birajući ona koja je smatrao najprobitačnijima za uzdizanje vere u onih koji su bili poučavani. Ali, kada je Petar umro kao mučenik, Marko je došao ovamo u Aleksandriju, donoseći svoje vlastite zabeleške kao i one Petrove, iz kojih je preneo u svoju prvu knjigu stvari podesne za pospešivanje napredovanja ka znanju (gnozi). (Tako) je sročio jedno duhovnije Jevanđelje, na upotrebu.onima koji se usavršavaju. Pored toga, on ipak nije razglasio stvari koje se ne smeju izustiti, niti je zapisao jerofantsko učenje** Gospodovo, nego je povestima već napisanim dodao još i druge, štaviše, uneo je izvesne izreke čije će tumačenje, znao je, poput mistagogije*** odvesti slušaoce u samo najdublje svet iš te one istine skrivene iza sedam (koprena). Tako, sve u svemu, on je sadržaj preuredio, ni nasilno niti nesmotreno, po mojem mnjenju, a, umirući, ostavio je svoj sastav crkvi u Aleksandriji gde se ovaj čak i sada najbržljivije čuva, a čita se samo onima koji se posvećuju u velike tajne .

Pošto, međutim, zli dusi stalno smišljaju propast rodu ljudskome, Karpokrat (Carpocrates) poučen od njih i koristeci se veštinom obmane, tako zarobi jednog prezvitera crkve u Aleksandriji da mu ovaj predade jedan primerak toga tajnog Jevanđelja koje je, zatim, tumačio shodno svojem bogohulnom i bludnom nauku i koje je, štaviše, okaljao mešajući sa čistim i svetim rečima potpuno besramne laži .(2)

Kliment tako otvoreno saopštava da postoji jedno pravo tajno Jevanđelje po Marku. On zatim nalaze Teodoru da to poriče:

Njima (Karpokratovcima), stoga, kao što sam gore rekao, čovek nikada ne sme popustiti, niti treba, kada oni izlože svoje krivotvorine, da prizna da je ono tajno jevanđelje Markovo, već to treba da porekne, čak i pod zakletvom. Jer, "sve što je istinito nije govoriti svim ljudima."

Kakvo je bilo to "tajno Jevanđelje" kojega je Klimentov učenik po njegovoj naredbi, trebalo da se odrekne i koje su karpokratovci "rđavo tumačili"? Kliment na to pitanje odgovara uključujući u svoje pismo doslovni prepis teksta:

Neću, zato, oklevati da tebi odgovorim na (pitanja) koja si postavio, opovrgavajući krivotvorine rečima samoga Jevandelja. Na primer, iza "A kad iđahu putem u Jerusalem" i onoga š to sledi, pa do "i treći dan ustaće", (tajno Jevandelje) iznosi sledeće (štivo) od reči do reči:

"I oni dođoše u Vitaniju, i jedna žena, čiji brat bij aš e umro, bi tamo. I pristupivši, ona pade ničice pred Isusom i reče mu: Sine Davidov, smiluj mi se. All je učenici prekoriše. A Isus, rasrdivši se, otide s njome u vrt gdje stajaše grob, i istoga se časa iz groba začu glasna vriska. I pristupivši, Isus odvali kamen od vrata grobnijeh. I odmah, ušavši tamo gdje beše mladić, on poseže i podiže ga uzevši mu ruku. A mladić, pogledavši, izljubi ga i stade ga moliti da bude sa njime. I kad izađoše iz groba oni dođoše kući mladićevoj, jer ovaj bješe bogat. A kad prođe šest dana, Isus mu reče šta da čini i kad bi veče, mladić mu dođe noseći lanenu haljinu preko (svojeg) golog (tijela). I on ostade s njime tu noć, jer Isus ga učaše tajnama kraljevstva Božjega. A potom ustavši on opet otide na drugu stranu Jordana." (4) (Nag mladić pokriven platnom javlja se kasnije u Jevanđelju po Marku: A za njim iđaše neki mladić ogrnut platnom po golom tijelu; i uhvatiše onoga mladića. A on ostavivši platno, go pobježe od njih. 14: 51-52)

Ovaj se uzgredni događaj ne pojavljuje ni u jednoj postojećoj verziji Jevanđelja po Marku. On je, ipak, u opšim crtama dovoljno poznat. To je, razume se, podizanje Lazarevo, opisano u četvtom jevandelju, pripisanom Jovanu. Tu je, kao prvo, "glasna vriska" iz groba pre no što Isus odgura kamen u stranu ili naloži onome koji zauzima grob da izađe. To navodi na pomisao da onaj koji je ležao u grobu nije bio mrtav i time, jednim udarcem, poništava svaki udeo čudotvornog. Kao drugo, čini se jasnim da je tu upleteno nešto više no što prihvaćeni prikazi zgode sa Lazarom navode čoveka da poveruje. Izvesno je da navedeni odlomak svedoči o nekom naročitom odnosu između čoveka u grobu i čoveka koji ga je "vaskrsao".

Savremeni bi čitalac možda bio u iskušenju da u tome vidi nagoveštaj homoseksualnosti. Mogućno je da su kapokratovci - jedna sekta koja je težila prevazilaženju čulnosti putem zasićenja čula - razaznali upravo takav nagoveštaj. Kako sudi profesor Smit, međutim, mnogo je verovatnije, u stvari, da se ceo događaj odnosi na posvećivanje svojstveno školama misterija - na obrednu i simboličnu smrt i ponovno rođenje kakve su bile sasvim uobičajene - na Srednjem istoku toga doba.

U svakom slučaju, glavno je da se ta zgoda, i gore navedeni odlomak, ne pojavljuju ni u jednoj savremenoj ili prihvaćenoj verziji Markovog jevanđelja. Zbilja, jedini pomeni Lazara ili osobe slične Lazaru u Novom zavetu nalaze se u jevanđelju pripisivanom Jovanu. Jasno je, otuda, da je Klimentov savet bio prihvaćen - ne samo od strane Teodora, već i od potonjih moćnika isto tako. Čitav događaj sa Lazarom je, prosto, bio u celosti uklonjen iz Jevanđelja po Marku.

Ako je Markovo jevanđelje bilo tako temeljno pročišćeno, bilo je, takođe, natovareno sumnjivim dodacima. Ono se, u izvornoj verziji, okončava Raspećem, sahranom i praznim grobom. U njemu nema prizora Vaskrsenja niti ponovnog sastanka sa učenicima. Ima, doduše, izvesnih savremenih Biblija koje sadrže jedan uobičajeni završetak Jevanđelja po Marku - završetak u koji jeste uključeno i Vaskrsenje. Bezmalo se svi savremeni biblisti, međutim, slažu u mišljenju da je tako prošireni završetak kasnija dopuna nastala u poznom drugom veku i pridodata izvornom spisu. (5)

Jevanđelje po Marku tako pruža dva primera jednoga svetog spisa - tobože Bogom nadahnutog - koji je bio iskvaren, preuređivan, cenzurisan i prerađivan ljudskom rukom. A ta dva slučaja nisu teorijska. Oni su, naprotiv, danas među naučnicima prihvaćeni kao očevidni i dokazani. Sme li se, onda, pretpostaviti da je Markovo jevanđelje jedinstveno po tome što je bilo podvrgnuto preinačavanju? Ako je Markovo jevanđelje bilo tako bez ustezanja doterivano, razumno je pretpostaviti da se sa ostalim jevanđeljima postupilo na sličan način.

Za ciljeve našeg istraživanja, dakle, nismo nikako mogli prihvatiti jevanđelja kao konačne i nepobitne izvore ali ih, istovremeno, nismo mogli ni odbaciti. Ona, svakako, nisu bila u celosti izmišljena, i pružala su neke od dostupnih ključeva za razumevanje onoga što se stvarno dogodilo u Svetoj zemlji pre dve hiljade godina. Poduhvatili smo se, dakle, njihovog pomnijeg proučavanja, pažljivog istraživanja, rasplitanja činjenica i bajki, razdvajanja istina koje su ona sadžavala od neistinitog kalupa u koji su to istine često bile usađene. A da bismo to uspeli da izvedemo, bili smo, kao prvo, prinuđeni da se upoznamo sa istorijskom stvarnošću i prilikama u Svetoj zemlji u praskozorje hrišćanske ere. Jevanđelja, naime, nisu nezavisni entiteti, čarolijom prizvani iz ništavila, koji plutaju, večni i sveopšti, kroz vekove. Ona su istorijski spisi kao i svi drugi - kao svici sa Mrtvog mora, epopeje Homera, Vergilija, gralske romanse. Ona su proizvodi jednog sasvim određenog mesta, sasvim određenog vremena, sasvim određenog skupa ljudi i sasvim određenih istorijskih činilaca.

Fusnote:

1. Morton Smith, The Secret Gospel. London 1973, str. 14 ff. 2. Ibid. str. 15 ff. 3. Ibid. str. 16. 4. Ibid. str. 16 ff. 5. Najstariji rukopisi Svetog pisma, uključujući i Codex Vaticanus i Codex Sinaiticus ne sadrže sadašnji završetak Markovog jevanđelja. U oba Jevanđelje po Marku završava kod 16:18. Oba rukopisa potiču iz četvrtog veka, kada je čitava biblija po prvi put sabrana u jedan tom.

Primedbe prevodioca:

* mesto u Numidiji, danas Anabi ** jerofant (hijerofant) - tumači i učitelj bogoslužbenih obreda kod Grka i Egipćana; Demetrin prvosveštenik *** mistagogija - priprema za posvećivanje u misterije; uvođenje u misterije, uvođenje u učenje hrišćanske crkve

Odlomak iz: , M. Bejdžent , R. Li , H. Linkoln, prev. B. Mićunović, Beograd 1987.

O knjizi: http://www.geocities.com/Athens/Olympus/8784/gral.html

Tajno jevanđelje po Marku

Godine 1958. u manastiru Sv. Sava u blizini Jerusalima, naučnik Morton Smith >>> (1915-1991) je pronašao pismo pripisano Klimentu Aleksandijskom (III vek n. e.), napisano na praznoj poledjini manuskripta iz XVII sa delima sv. Ignjatija. Upozorava na koje šire i citiraju karpokrati. Čak iako je pismo autentično, tvrdnje da citati potiču iz izvorne aramejske verzije Markovog jevanđelja, koje je služilo kao izvor kako za kanonsko Markovo tako i za Jovanovo jevanđelje, nije naišlo na odobravanje među naučnicima.

Iz: Oxford Dictionary of the Christian Church, Cross and Livingstone (izd.), 3. izd., Oxford University Press 1997, str. 1040.

O ovom pronalasku vidi >>>

Za dalje čitanje:

http://www.queeria.org.yu/arhiva/gay/gay-jesus.htm

Morton Smith, The Secret Gospel. The Discovery and Interpretation of the Secret Gospel According to Mark, Harper & Row, New York 1973.

Morton Smith, Clement of Alexandria and a Secret Gospel of Mark, Harvard University Press 1973, 454 str.

Theodore W. Jennings, The Man Jesus Loved. Homoerotic Narratives from the New Testament, The Pilgrim Press (Ohio) 2003.