- 16 Jul 2007, 17:31
#849748
Nekada sam bio mlad i zelen, dugih nogu da preskocim ceo svet. Svi su govorili da cu skakati visoko, daleko, dalje nego što um insekta može zamisliti. Skakao sam po travi i drvecu. Verao se po kucama i visokim zgradama. Gvirio sam kroy prozore mnogih ljudskih kupatila, gledao ih kako se tuširaju, posmatrao i proucavao njihove navike u kuhinji. Stariji su mi govorili da ne radim to jer cu jednog dana nastradati. No, ja sam ipak sve želeo da znam, sve da vidim.
Jednog dana. Sedeo sam u travi, odmarao 'opruge', pijuckao BiPov Hlorofil, kada sam spazio jedno divno ljudsko bice kako brzo kraj mene prolazi i ulazi u zgradu, pokušao sam da krenem za njim da vidim koji je njegov prozor, ali vrata su se brzo zalupila. Tužan, krenuo sam kuci. Lutao sam ulicama sam, mimoilazio autobuse i automobile, bežao od groznih stvorenja koja žele da me zgaze i dece koja bi se sa mnom igrala.
Sledeceg dana sam otišao ponovo do iste zgrade, skakao sam i skakao da stignem na vreme. Nije ga dugo bilo. Jedna devojcica je htela da me uhvati. Želeo sam da pobegnem, no ipak, skocio sam joj na ruku i pogledao je pravo u oci. Smešila se. Mazila me je po krilima. Zacuo se urlik njene mame koja ju je zvala u stan. Zgrabila me je obema šakama i ponela sa sobom. Kako je bilo mracno. Unela me je u stan i stavila u kutiju pored prozora. Kao ni od kuda, cuo sam i prepoznao njegove korake, kao i nezaobilazno treskanje vrata. Skakao sam, skakao sam, iskocio sam na obližnje drvo. Devojcica je rucala. Samo sam je gledao kroz prozor i shvatio da moram da idem. Upalilo se svetlo u susednom stanu. To je bio njegov stan. Skocio sam na susednu granu, pa na njegov prozor. Presvukao se u narandžastu majicu. Njegovo telo bilo je blistavo belo i nežno. Gledao sam. Ukljucio je neku šljaštecu mašinu koja je bacala svetlost pravo u njegove oci.
Spremalo se nevreme, a ja sam bio daleko od kuce. Ipak, nisam želeo da odem. Želeo sam da gledam to divno stvorenje. Poceo je da duva jak vetar, ali sam se cvrsto držao. Pala je prva kap kiše. Nije mi bilo druge, morao sam se negde sakriti, ali tako sam želeo da ga pogledam u oci izbliza. Kucao sam. Kucao sam iz sve snage. Ali on, ili me nije cuo ili je bio previše zauzet tom glupm mašinom. Nešto ispod nje je bila neka bela daska po kojoj je kucao neku cudnu melodiju svojim tananim prstima, slicnu onoj koju mi skakavci proizvodimo kada nam u skoku noge dodirnu list, samo puno glasnije i puno brže. Onda se zaculo zvono i kod njega je ušao neki decak koji ga je ugrizao – mislim da ljudi to nazivaju poljupcem. Gledao ga je u oci. Radio je upravo ono što ja želim. Zašto on može, a ja ne mogu??? Prvi put u svom kratkom životu, poželeo sam da budem ljudsko bice. Možda bih onda i ja mogao da ga pogledam u oci??? Možda bi onda cuo moje kucanje??? Možda…
Onda su se tukli potpuno goli, ali izgledalo je kao da im to prija. Nakon nekog vremena, ustao je, prošao baš pored prozora. Ja sam lupao iz sve snage, ali on je samo popio dosta vode, opet prošao pored mene, ne cuvši me i vratio se onom decaku. Svetlo se ugasilo i samo sam zvuke njihovog disanja mogao da razaznam koliko je to vetar dozvoljavao. Spustio sam se na zemlju i cekao ispod drveta. Svanulo je jutro i njh dvojica su izašli. Skocio sam što sam brže mogao, ali nisam mogao da ih pratim.
Nisam odlazio kuci. Sve što sam želeo je da postanem covek. Da ga pogledam u oci izbliza. Posmatrao sam ga tako danima. Nekada je bio sam, nekada je taj decak doalzio i tukao ga. Nikako nisam mogao da shavtim da li mu to prija ili ne. U jednom trnutku je uzdisao kao da ga boli, a u sledecem pravio nežan, predivan osmeh kakave ljudi ne prave.
Jednoga dana, cekao sam malo dalje od ulaza. Došao je. Skocio sam mu na patiku i odneo me je kod sebe u stan. Odmah sam procunjao da vidim gde se nalazim, i dok sam se osvrtao po stolu, hteo je da me zarobi velikom šoljom, ali skocio sam na tu šolju i uspeo sam na trenutak, pogledao sam ga u tamne oci. Kakav sjaj. Kakva tuga i sreca istovremeno sa užasom se u njima nalazila. Moje oci su se napunile suzama. Trenutak je trajao kao vecnost i nisam želeo da ikada prestane, ali izbacio me je kroz prozor kao potpunog stranca, što realno za njega i jesam bio.
Od tada svakodnevno gledam kroz njegov prozor, posmatram ga kako ujutru odlazi, popodne dolazi, nekada ode i uvece kasno, ali opet dode. Od tada dane provodim u nadi da cu postati covek koji ce moci da ga pogleda u oci i koga on nece izbaciti. Od toga dana svake noci kucam i nadam se da ce me jednom cuti i pustiti da udem, makar toliko da ga pogledam izbliza.
Evo me i sada. Stojim nemo ispod svog drveta i cekam. Cekam njega…
Jednog dana. Sedeo sam u travi, odmarao 'opruge', pijuckao BiPov Hlorofil, kada sam spazio jedno divno ljudsko bice kako brzo kraj mene prolazi i ulazi u zgradu, pokušao sam da krenem za njim da vidim koji je njegov prozor, ali vrata su se brzo zalupila. Tužan, krenuo sam kuci. Lutao sam ulicama sam, mimoilazio autobuse i automobile, bežao od groznih stvorenja koja žele da me zgaze i dece koja bi se sa mnom igrala.
Sledeceg dana sam otišao ponovo do iste zgrade, skakao sam i skakao da stignem na vreme. Nije ga dugo bilo. Jedna devojcica je htela da me uhvati. Želeo sam da pobegnem, no ipak, skocio sam joj na ruku i pogledao je pravo u oci. Smešila se. Mazila me je po krilima. Zacuo se urlik njene mame koja ju je zvala u stan. Zgrabila me je obema šakama i ponela sa sobom. Kako je bilo mracno. Unela me je u stan i stavila u kutiju pored prozora. Kao ni od kuda, cuo sam i prepoznao njegove korake, kao i nezaobilazno treskanje vrata. Skakao sam, skakao sam, iskocio sam na obližnje drvo. Devojcica je rucala. Samo sam je gledao kroz prozor i shvatio da moram da idem. Upalilo se svetlo u susednom stanu. To je bio njegov stan. Skocio sam na susednu granu, pa na njegov prozor. Presvukao se u narandžastu majicu. Njegovo telo bilo je blistavo belo i nežno. Gledao sam. Ukljucio je neku šljaštecu mašinu koja je bacala svetlost pravo u njegove oci.
Spremalo se nevreme, a ja sam bio daleko od kuce. Ipak, nisam želeo da odem. Želeo sam da gledam to divno stvorenje. Poceo je da duva jak vetar, ali sam se cvrsto držao. Pala je prva kap kiše. Nije mi bilo druge, morao sam se negde sakriti, ali tako sam želeo da ga pogledam u oci izbliza. Kucao sam. Kucao sam iz sve snage. Ali on, ili me nije cuo ili je bio previše zauzet tom glupm mašinom. Nešto ispod nje je bila neka bela daska po kojoj je kucao neku cudnu melodiju svojim tananim prstima, slicnu onoj koju mi skakavci proizvodimo kada nam u skoku noge dodirnu list, samo puno glasnije i puno brže. Onda se zaculo zvono i kod njega je ušao neki decak koji ga je ugrizao – mislim da ljudi to nazivaju poljupcem. Gledao ga je u oci. Radio je upravo ono što ja želim. Zašto on može, a ja ne mogu??? Prvi put u svom kratkom životu, poželeo sam da budem ljudsko bice. Možda bih onda i ja mogao da ga pogledam u oci??? Možda bi onda cuo moje kucanje??? Možda…
Onda su se tukli potpuno goli, ali izgledalo je kao da im to prija. Nakon nekog vremena, ustao je, prošao baš pored prozora. Ja sam lupao iz sve snage, ali on je samo popio dosta vode, opet prošao pored mene, ne cuvši me i vratio se onom decaku. Svetlo se ugasilo i samo sam zvuke njihovog disanja mogao da razaznam koliko je to vetar dozvoljavao. Spustio sam se na zemlju i cekao ispod drveta. Svanulo je jutro i njh dvojica su izašli. Skocio sam što sam brže mogao, ali nisam mogao da ih pratim.
Nisam odlazio kuci. Sve što sam želeo je da postanem covek. Da ga pogledam u oci izbliza. Posmatrao sam ga tako danima. Nekada je bio sam, nekada je taj decak doalzio i tukao ga. Nikako nisam mogao da shavtim da li mu to prija ili ne. U jednom trnutku je uzdisao kao da ga boli, a u sledecem pravio nežan, predivan osmeh kakave ljudi ne prave.
Jednoga dana, cekao sam malo dalje od ulaza. Došao je. Skocio sam mu na patiku i odneo me je kod sebe u stan. Odmah sam procunjao da vidim gde se nalazim, i dok sam se osvrtao po stolu, hteo je da me zarobi velikom šoljom, ali skocio sam na tu šolju i uspeo sam na trenutak, pogledao sam ga u tamne oci. Kakav sjaj. Kakva tuga i sreca istovremeno sa užasom se u njima nalazila. Moje oci su se napunile suzama. Trenutak je trajao kao vecnost i nisam želeo da ikada prestane, ali izbacio me je kroz prozor kao potpunog stranca, što realno za njega i jesam bio.
Od tada svakodnevno gledam kroz njegov prozor, posmatram ga kako ujutru odlazi, popodne dolazi, nekada ode i uvece kasno, ali opet dode. Od tada dane provodim u nadi da cu postati covek koji ce moci da ga pogleda u oci i koga on nece izbaciti. Od toga dana svake noci kucam i nadam se da ce me jednom cuti i pustiti da udem, makar toliko da ga pogledam izbliza.
Evo me i sada. Stojim nemo ispod svog drveta i cekam. Cekam njega…
by :dmk: