- 23 Sep 2006, 15:18
#581653
“Za sve ljude koji su grešili zakonici imaju kazne,a pesnici traže pomilovanje“
"Na tamnom putu ove čudne zemlje,gde svako oko gleda i svaka zvezda trepti,našli smo se zatočeni između večnih istina i privremenih laži...našli smo se zatočeni između pisanih zakona i zakona prirode.
Koja je svrha kazniti nekog kada već zgreši,zar nije bolje usmeriti ga na pravi put i pomoći mu da pronadje sebe.Od prostih dana do bezdušnih noći pesnici će biti ti koji će usmeravati izgubljene i vraćati ih na pravi put.Naći će dovoljno razloga,dovoljno samilosti i na kraju tražiće pomilovanje.
Tražiće pomilovanje za nas koji se krećemo kao akrobate po tankoj žici srljajući u ponor koji nas čeka,srljajući u propast koja nas čeka na kraju neizbežnog puta
Čemu zakoni koji se ne primenjuju?Jednom davno i sam car Dušan je rekao:“Sve sudije treba da sude pravo,po zakonu...“,ali kako ćemo danas tražiti pravdu kada su sudije samo obični pioni,možda ima izuzetaka,ali takvi su retki.Retki su oni koji će suditi pravo,ne razmišljajući kakva bi ih sudbina zadesila nakon izrečenog:“KRIV JE...“.
Pesnik sve vidi u večnosti,za pesnika sve je lepo,sve je jače i od samog čoveka.Zakoni se često menjaju,dolaze novi na snagu,ali velike istine su rekli samo pesnici.Samo njihove istine imaju trajnu vrednost i za razliku od zakona koji se mogu menjati...reči pesnika se ne menjaju.Te reči nekom mogu pružiti nadu za bolji život,mogu ga trajno usrećiti naučivši ga da sigurnost nije samo u ćutanju.
Jedan pisac je rekao da pesnik uvek govori o sebi,a nama uvek izgleda da govori o nama.Šta je to što nas stavlja u prednost u odnosu na zakonike i sudije?
Pa mi ćemo čoveku dati pomilovanje koje je važnije od pomilovanja običnog službenika.Mi ćemo mu dati pomilovanje za njegovu već izmučenu dušu,a to je važnije od nekog parčeta papira na kojem piše da se oslobađa svake optužbe.
Uništili su nas u korenu,i na samom početku našeg razvoja nisu nam ni dali priliku da živimo.Kažu da će se čovek boriti za svoj cilj sve dok u njemu ima bar plamičak nade,ali koji su naši ciljevi,za šta da se borimo kada smo svesni da ne napredujemo.Ako napravimo bar dva koraka napred,neko će nas povući za rukav i reći:“ne moze to tako,gde ideš...vrati se nazad“i tako će nas vratiti tri koraka nazad,tako će uništiti svaku našu želju za daljim napredovanjem.
Gubimo se u magli koja se polako spustila i ne namerava da se podigne,ne namerava da ode jer joj je ovde lepo. Lepo joj je da ovde traga za sitnim dušama koje će povesti sa sobom i odovesti ih do samih granica bespuća,odvesti ih do provalije u koju će ih baciti kada na kraju ne bude više imala nikakve koristi od njih.Pa kako onda da očekujemo da će nam od zakonika biti bolje,oni su kao ta magla što se spustila.Tu su da nas opominju kada nesto dobro uradiimo,jer smeta im svako ko razmišlja svojom glavom.Smeta im svako ko pokuša da izmeni već ustaljene šablone po kojim žive svoj monoton život.
Većina misli da je lako biti pesnik.Varaju se.Možda je lako ako si Šekspir,Gete,Petrarka,Sapfo...oni na tom belom listu hartije mogu ispisati najlepše reči,ali nama običnim smrtnim dušama potrebno je malo više vremena.Prenosimo na taj list sva naša osećanja,sve naše žudnje,sve naše želje...i nekad,taj list hartije zna više o nama nego naši najbliži.Reči pesnika mogu dati formu stvarima bez oblika i mogu da imaju sopstvenu muziku.Ima li ičeg tako stvarnog kao te reči?
Mnogi će uništiti sebe i druge koristeći zakonike,koristeći reči koje su već izgubile na značenju jer su izrečene hiljadu puta .Uništiće sebe jer ne biraju način kojim će doći do željenog cilja.Doći će do kraja puta gde će ih sačekati samo zakonici.Oni će im odrediti kaznu za sve greške.Kazniće ih,a pri tom neće ni obratiti pažnju na to koga sve kažnjavaju tom presudom,jer znate...kod nas je svako kriv dok se ne dokaže suprotno.
Pitanja je suviše,a odgovora skoro da nema.Svi govore samo ono sto drugi žele da čuju,a ne ono što zapravo misle,žive zbog drugih a ne zbog sebe,na kraju će I otići odavde zbog drugih a ne zbog sebe
Da li je samoća jedino na šta možemo u ovo gluvo doba noći da se oslonimo?Da li ima još nade za naše duše koje lutaju van granica svemira?Izgleda da ćemo zivot provesti u lutanju,jer niko noćas ne čuje naš poziv u pomoć.
Možda će nam neko nekada udeliti kao prosjaku mrvicu ljubavi ili tračak nade da bitka nije izgubljena,ali uzaludno će biti sve.Sve ladje večeras plove ka svojim odredištima a mi smo zauvek izgubljeni na ostrvu iluzija.
Na kraju kada sagledamo celu situaciju i kada dobro razmislimo o svemu...za koga bi mi trebalo da tražimo pomilovanje?Da li za ljude koji su grešili ili za one koji kažnjavaju te greške?"
Kritike...dobre ili lose...
"Na tamnom putu ove čudne zemlje,gde svako oko gleda i svaka zvezda trepti,našli smo se zatočeni između večnih istina i privremenih laži...našli smo se zatočeni između pisanih zakona i zakona prirode.
Koja je svrha kazniti nekog kada već zgreši,zar nije bolje usmeriti ga na pravi put i pomoći mu da pronadje sebe.Od prostih dana do bezdušnih noći pesnici će biti ti koji će usmeravati izgubljene i vraćati ih na pravi put.Naći će dovoljno razloga,dovoljno samilosti i na kraju tražiće pomilovanje.
Tražiće pomilovanje za nas koji se krećemo kao akrobate po tankoj žici srljajući u ponor koji nas čeka,srljajući u propast koja nas čeka na kraju neizbežnog puta
Čemu zakoni koji se ne primenjuju?Jednom davno i sam car Dušan je rekao:“Sve sudije treba da sude pravo,po zakonu...“,ali kako ćemo danas tražiti pravdu kada su sudije samo obični pioni,možda ima izuzetaka,ali takvi su retki.Retki su oni koji će suditi pravo,ne razmišljajući kakva bi ih sudbina zadesila nakon izrečenog:“KRIV JE...“.
Pesnik sve vidi u večnosti,za pesnika sve je lepo,sve je jače i od samog čoveka.Zakoni se često menjaju,dolaze novi na snagu,ali velike istine su rekli samo pesnici.Samo njihove istine imaju trajnu vrednost i za razliku od zakona koji se mogu menjati...reči pesnika se ne menjaju.Te reči nekom mogu pružiti nadu za bolji život,mogu ga trajno usrećiti naučivši ga da sigurnost nije samo u ćutanju.
Jedan pisac je rekao da pesnik uvek govori o sebi,a nama uvek izgleda da govori o nama.Šta je to što nas stavlja u prednost u odnosu na zakonike i sudije?
Pa mi ćemo čoveku dati pomilovanje koje je važnije od pomilovanja običnog službenika.Mi ćemo mu dati pomilovanje za njegovu već izmučenu dušu,a to je važnije od nekog parčeta papira na kojem piše da se oslobađa svake optužbe.
Uništili su nas u korenu,i na samom početku našeg razvoja nisu nam ni dali priliku da živimo.Kažu da će se čovek boriti za svoj cilj sve dok u njemu ima bar plamičak nade,ali koji su naši ciljevi,za šta da se borimo kada smo svesni da ne napredujemo.Ako napravimo bar dva koraka napred,neko će nas povući za rukav i reći:“ne moze to tako,gde ideš...vrati se nazad“i tako će nas vratiti tri koraka nazad,tako će uništiti svaku našu želju za daljim napredovanjem.
Gubimo se u magli koja se polako spustila i ne namerava da se podigne,ne namerava da ode jer joj je ovde lepo. Lepo joj je da ovde traga za sitnim dušama koje će povesti sa sobom i odovesti ih do samih granica bespuća,odvesti ih do provalije u koju će ih baciti kada na kraju ne bude više imala nikakve koristi od njih.Pa kako onda da očekujemo da će nam od zakonika biti bolje,oni su kao ta magla što se spustila.Tu su da nas opominju kada nesto dobro uradiimo,jer smeta im svako ko razmišlja svojom glavom.Smeta im svako ko pokuša da izmeni već ustaljene šablone po kojim žive svoj monoton život.
Većina misli da je lako biti pesnik.Varaju se.Možda je lako ako si Šekspir,Gete,Petrarka,Sapfo...oni na tom belom listu hartije mogu ispisati najlepše reči,ali nama običnim smrtnim dušama potrebno je malo više vremena.Prenosimo na taj list sva naša osećanja,sve naše žudnje,sve naše želje...i nekad,taj list hartije zna više o nama nego naši najbliži.Reči pesnika mogu dati formu stvarima bez oblika i mogu da imaju sopstvenu muziku.Ima li ičeg tako stvarnog kao te reči?
Mnogi će uništiti sebe i druge koristeći zakonike,koristeći reči koje su već izgubile na značenju jer su izrečene hiljadu puta .Uništiće sebe jer ne biraju način kojim će doći do željenog cilja.Doći će do kraja puta gde će ih sačekati samo zakonici.Oni će im odrediti kaznu za sve greške.Kazniće ih,a pri tom neće ni obratiti pažnju na to koga sve kažnjavaju tom presudom,jer znate...kod nas je svako kriv dok se ne dokaže suprotno.
Pitanja je suviše,a odgovora skoro da nema.Svi govore samo ono sto drugi žele da čuju,a ne ono što zapravo misle,žive zbog drugih a ne zbog sebe,na kraju će I otići odavde zbog drugih a ne zbog sebe
Da li je samoća jedino na šta možemo u ovo gluvo doba noći da se oslonimo?Da li ima još nade za naše duše koje lutaju van granica svemira?Izgleda da ćemo zivot provesti u lutanju,jer niko noćas ne čuje naš poziv u pomoć.
Možda će nam neko nekada udeliti kao prosjaku mrvicu ljubavi ili tračak nade da bitka nije izgubljena,ali uzaludno će biti sve.Sve ladje večeras plove ka svojim odredištima a mi smo zauvek izgubljeni na ostrvu iluzija.
Na kraju kada sagledamo celu situaciju i kada dobro razmislimo o svemu...za koga bi mi trebalo da tražimo pomilovanje?Da li za ljude koji su grešili ili za one koji kažnjavaju te greške?"
Kritike...dobre ili lose...