- 27 Sep 2005, 22:18
#356990
NIKAD NE RECI
Laješ na zvezde misle?i da su predaleko da ti to tvoje lajanje vrate. Kad ono, ti ve? i zaboravio na koznakadašnje lajanje, u neko doba dana ili no?i, sbejedno je, lavež ti se vrati u najgorem mogu?em obliku - ne kao lajanje nego kao teška i neizbežna tegoba u obliku ludila, raka, droge, side i ko zna kakvih još mogu?ih i nemogu?ih patnji.
Sedneš onda pa se misliš - Bože moj šta me ovo snadje, šta li ja Bogu zgreših toliko da me ovako teško kazni? Pa onda odvrneš film unazad : šta si radio, kako si radio, koga si uništio, koga si povredio, koga nisi poštovao, koga nisi pomogao a mogao si, koga si...
Svejedno, onog jednog jedinog lajanja ne možeš ni da se setiš, jer ko zna kada je to bilo a šta je pa to i bilo toliko zna?ajno, grdna mi posla, lanuo sam jednom pa šta? Opsovao sam Sunce, zvezdu Danicu, Nebesa, Mesec, Zemlju, oblak i kišu, vrelinu i sušu...Pa šta? Svi to rade?!
Odjednom - ?ovek se naprasno i navodno preobrazi. On /ja/ koji nikada nije ni privirio u crkvu a možda nije ni kršten /mama i tata bili komunisti pa nisu krstili, krstio ih Broz/ pošne da posti, da ide nedeljom na službu, da ?ini ,,dobra dela,, / svaki put se time hvali/ kako je eto ,,dobar vernik,, jer daje ,,onim,, cigankama i invalidima po neku sitnu paru zaostalu u džepu od kaputa. Onda se i naprasno krsti u ranim pedesetim godinama /nikad nije kasno, misli/ a krste ga oni isti pajtaši koji su se i sami krstili pod stare dane.
Slede?i korak je kopanje po tavanu i traženje ikone, kandila, kadionice, sve?njaka radi zapo?injanja ponovnog slavljenja slave / možda svetac pomogne u nevolji koja ga snadje zbog lajanja na zvezde /. Opet staro ateisti?ko društvo po?ne da slavi i da pose?uje slave, sve se raspituju?i za te ,,narodne,, obi?aje, sa sveštenikom se održavaju prisni odnosi, onako uzgred ga pitaju kad se sveti vodica, u koji dan ta?no se farbaju uskršnja jaja / dal beše na Veliki ?etvrtak ili na Veliki petak /. Neka baba mu rekla u ?etvrtak, druga u petak a ona tre?a u subotu, pa da konsultuje stru?no lice da mu to razjasni /naravno nikako ne pominje pedeset godina slavljenja Velikog Voljenog Voðe, tada je sve obi?aje dobro znao/.
Komšiluk onda po?ne da šuška, koliko su i koga ,,olešili njegovi,, ?eterespete, koga su ojadili njegov otac, stri?evi, ujaci sve podobni za ono vreme sa pesmom na usnama ,,Nas ne?e ni pakao smest...,, Pa se onda pojave iz nekih rupa starice sa olinjalim lisicama i ?oravim kunama oko vrata kojima su mladi partizani uzeli i crno ispod nokta i po?nu da nabrajaju vile, ku?e, bakalnice, njive koje su sticale generacije njhovih za vreme blaženopo?ivšeg NJ.K.V. Aleksandra a mladi partizani oteli za dva dana...Tako mu i treba, gunðaju bakice, neka ispašta za ono što su radili ,,njegovi,, ispašta?e mu i ,,deveto koleno,, mada on nema ni drugo /pošto nije oženjen/.
I tako, jadni junak naše pri?e, sagledavši stvari i rešivši da se vrati veri ,,svojih dedova,, doðe do zaklju?ka da mu baš tako i treba jer njegovi su došli do bogatstva baš tako kako bakice rekoše pa je red da on i ispašta i sre?a je da nema decu jer bi i ona i deca njihove dece ispaštala. Nekako mu se ?ini da mu sad ne vredi ni povratak Majci Crkvi, ni popo-rukoljub, ni milostinja od dva dinara, baš ništa.
Samo, opet, po Novom zavetu, sve bi to trebalo da mu bude oprošteno - konfiskacije, otima?ine, ucene, streljanja ,,narodnih neprijatelja,,. Izgleda mu da Bog baš i nije tako sklon da sve oprašta, možda koristi ,,Stari zavet,, - oko za oko, zub za zub u malo sporijoj i blažoj verziji.
Eno ga i dalje je vernik, i dalje slavi /zbog tradicije/ ali nikako da se reši sve one bede koja ga je snašla...Nikako da se seti da ga je sve to snašlo samo zbog onog pijanog lajanja na zvezde.
Laješ na zvezde misle?i da su predaleko da ti to tvoje lajanje vrate. Kad ono, ti ve? i zaboravio na koznakadašnje lajanje, u neko doba dana ili no?i, sbejedno je, lavež ti se vrati u najgorem mogu?em obliku - ne kao lajanje nego kao teška i neizbežna tegoba u obliku ludila, raka, droge, side i ko zna kakvih još mogu?ih i nemogu?ih patnji.
Sedneš onda pa se misliš - Bože moj šta me ovo snadje, šta li ja Bogu zgreših toliko da me ovako teško kazni? Pa onda odvrneš film unazad : šta si radio, kako si radio, koga si uništio, koga si povredio, koga nisi poštovao, koga nisi pomogao a mogao si, koga si...
Svejedno, onog jednog jedinog lajanja ne možeš ni da se setiš, jer ko zna kada je to bilo a šta je pa to i bilo toliko zna?ajno, grdna mi posla, lanuo sam jednom pa šta? Opsovao sam Sunce, zvezdu Danicu, Nebesa, Mesec, Zemlju, oblak i kišu, vrelinu i sušu...Pa šta? Svi to rade?!
Odjednom - ?ovek se naprasno i navodno preobrazi. On /ja/ koji nikada nije ni privirio u crkvu a možda nije ni kršten /mama i tata bili komunisti pa nisu krstili, krstio ih Broz/ pošne da posti, da ide nedeljom na službu, da ?ini ,,dobra dela,, / svaki put se time hvali/ kako je eto ,,dobar vernik,, jer daje ,,onim,, cigankama i invalidima po neku sitnu paru zaostalu u džepu od kaputa. Onda se i naprasno krsti u ranim pedesetim godinama /nikad nije kasno, misli/ a krste ga oni isti pajtaši koji su se i sami krstili pod stare dane.
Slede?i korak je kopanje po tavanu i traženje ikone, kandila, kadionice, sve?njaka radi zapo?injanja ponovnog slavljenja slave / možda svetac pomogne u nevolji koja ga snadje zbog lajanja na zvezde /. Opet staro ateisti?ko društvo po?ne da slavi i da pose?uje slave, sve se raspituju?i za te ,,narodne,, obi?aje, sa sveštenikom se održavaju prisni odnosi, onako uzgred ga pitaju kad se sveti vodica, u koji dan ta?no se farbaju uskršnja jaja / dal beše na Veliki ?etvrtak ili na Veliki petak /. Neka baba mu rekla u ?etvrtak, druga u petak a ona tre?a u subotu, pa da konsultuje stru?no lice da mu to razjasni /naravno nikako ne pominje pedeset godina slavljenja Velikog Voljenog Voðe, tada je sve obi?aje dobro znao/.
Komšiluk onda po?ne da šuška, koliko su i koga ,,olešili njegovi,, ?eterespete, koga su ojadili njegov otac, stri?evi, ujaci sve podobni za ono vreme sa pesmom na usnama ,,Nas ne?e ni pakao smest...,, Pa se onda pojave iz nekih rupa starice sa olinjalim lisicama i ?oravim kunama oko vrata kojima su mladi partizani uzeli i crno ispod nokta i po?nu da nabrajaju vile, ku?e, bakalnice, njive koje su sticale generacije njhovih za vreme blaženopo?ivšeg NJ.K.V. Aleksandra a mladi partizani oteli za dva dana...Tako mu i treba, gunðaju bakice, neka ispašta za ono što su radili ,,njegovi,, ispašta?e mu i ,,deveto koleno,, mada on nema ni drugo /pošto nije oženjen/.
I tako, jadni junak naše pri?e, sagledavši stvari i rešivši da se vrati veri ,,svojih dedova,, doðe do zaklju?ka da mu baš tako i treba jer njegovi su došli do bogatstva baš tako kako bakice rekoše pa je red da on i ispašta i sre?a je da nema decu jer bi i ona i deca njihove dece ispaštala. Nekako mu se ?ini da mu sad ne vredi ni povratak Majci Crkvi, ni popo-rukoljub, ni milostinja od dva dinara, baš ništa.
Samo, opet, po Novom zavetu, sve bi to trebalo da mu bude oprošteno - konfiskacije, otima?ine, ucene, streljanja ,,narodnih neprijatelja,,. Izgleda mu da Bog baš i nije tako sklon da sve oprašta, možda koristi ,,Stari zavet,, - oko za oko, zub za zub u malo sporijoj i blažoj verziji.
Eno ga i dalje je vernik, i dalje slavi /zbog tradicije/ ali nikako da se reši sve one bede koja ga je snašla...Nikako da se seti da ga je sve to snašlo samo zbog onog pijanog lajanja na zvezde.