- 18 Apr 2010, 13:51
#1842651
„Tiho, molim vas, odleteće!”, šapnuo je bradati dugajlija sa dvogledom mladom paru koji se, bučno razgovarajući, zaustavio kraj drveta iz čije je krošnje dotle neometano dopirao cvrkut. Odmah su ga prepoznali: „Pa, to je Timoti Bajford!”.
Autor kultnih dečjih televizijskih serija „Neven”, „Poletarac” i „Babino unuče” otpozdravio im je svojim čuvenim osmehom „od uva do uva” i nastavio sa omiljenim hobijem. Posmatranje ptica (bird watching) u Engleskoj je, gde je Bajford rođen, veoma popularno, ali u Srbiji je i dalje retkost, pa nije čudno što je Banjička šuma na Voždovcu stekla nadimak „Bajfordova” po čoveku koji već godinama proučava njene pernate žitelje.
Nije ga, međutim, ljubav prema pticama dovela u Beograd pre gotovo četiri decenije.
– U to vreme sam režirao dokumentarne filmove za dečji program Britanske javne televizije (Bi-Bi-Si) i umesto da budem presrećan što imam posao o kakvom su mnogi mogli samo da maštaju, osećao sam da me sputavaju kruta pravila, da nemam punu stvaralačku slobodu i ne mogu da pravim emisije po sopstvenoj ideji i osećanju. Onda su me poslali da uradim jednu emisiju u koprodukciji sa Televizijom Beograd. Iskustvo je bilo sjajno. Shvatio sam da ovde mogu da ostvarim svoje želje, da postanem samostalni autor kakav u Engleskoj nisam uspeo – pripoveda Bajford na izvrsnom srpskom, sa blagim nagoveštajima svog maternjeg jezika.
Tako je, u svojoj tridesetoj, Timi rešio da postane Beograđanin. Odluku je učvrstila ljubav prema Ljudmili Mili Stanojević (bila je dramaturg na Televiziji Beograd) koja mu je postala ne samo bračna partnerka, već i partner u stvaranju mnogih nezaboravnih serija za decu.
Bajford, koji je pre nekoliko godina stekao naše državljanstvo, kao „Srbin engleskog porekla”, imao je prilike da uz sve vrline života u novoj domovini, od kojih posebno ceni balkansku opuštenost, spontanost i umeće uživanja u svakodnevnim sitnicama, upozna i onu „tamnu stranu” ovdašnjeg mentaliteta.
– Više puta mi se dešavalo da mi saradnici kažu „Ne može to tako, nije ti ovo Bi-Bi-Si, ovo je Balkan!”, ali nisam prihvatao takve odgovore, ubeđivao sam ih da to što tražim ni ovde nije nemoguće. Šta mi je još smetalo? Pa, nedisciplina, neodgovornost, kašnjenje. Nikad nisam razumeo ni tolerisao ponašanje u stilu „lako ćemo” (zato su me, malo u šali, malo u zbilji, kolege prozvale „gonič robova”). Navikao sam da u Engleskoj glumac već na prvu probu dođe sasvim spreman, jer ako ne zadovolji, odmah ima ko da ga zameni. Ovde je malo glumaca, pa su razmaženi, kasne, ne nauče tekst, improvizuju i tamo gde je to nedopustivo: na primer, u emisiji za decu kažu netačne podatke, da mališani pogrešno nauče! – ljuti se Bajford.
„Naš” Englez koji je, praktično, ceo radni vek posvetio najmlađima, međutim, nema baš lepo mišljenje o ovdašnjem školskom sistemu, naročito kad ga uporedi sa britanskim.
– Kao dete sam zaista voleo školu, jer mi je bilo zanimljivo, imali smo dovoljno vremena i za učenje, i za druženje, i za druge aktivnosti kao što su muzika, sport, drama… A nastavnici su se trudili da nauče đake kako samostalno da misle i razvijamo svoju pamet i svoje posebne talente. Ovde, međutim, ne postoji „školski život” već se radi po smenama kao u fabrici, nema onog osećanja pripadnosti, prisnosti i zajedništva, uči se za ocene.
Poznajem mnogo učenika koji ne vole školu, nesrećni su u njoj i idu na nastavu uz osećanje straha ili stresa. Zašto? Zato što im je dosadno, od njih se najčešće traži da uče napamet činjenice koje bi, inače, lako mogli da pronađu u knjigama ili na internetu, naporno im je jer su svakodnevno pod pritiskom mnogobrojnih domaćih zadataka, usmenih i pismenih ispitivanja.
Mudra je osoba koja zna koliko je važnije biti nego imati. Svaka bubalica može imati znanje, ali ne može svako biti ono što stvarno jeste, umesto onoga što odrasli misle da treba da bude. Uloga škole je, pre svega, da pomogne detetu da otkrije svoje prave želje i mogućnosti, jer samo tako će ono moći da pruži sve od sebe – smatra Bajford.
Autor kultnih dečjih televizijskih serija „Neven”, „Poletarac” i „Babino unuče” otpozdravio im je svojim čuvenim osmehom „od uva do uva” i nastavio sa omiljenim hobijem. Posmatranje ptica (bird watching) u Engleskoj je, gde je Bajford rođen, veoma popularno, ali u Srbiji je i dalje retkost, pa nije čudno što je Banjička šuma na Voždovcu stekla nadimak „Bajfordova” po čoveku koji već godinama proučava njene pernate žitelje.
Nije ga, međutim, ljubav prema pticama dovela u Beograd pre gotovo četiri decenije.
– U to vreme sam režirao dokumentarne filmove za dečji program Britanske javne televizije (Bi-Bi-Si) i umesto da budem presrećan što imam posao o kakvom su mnogi mogli samo da maštaju, osećao sam da me sputavaju kruta pravila, da nemam punu stvaralačku slobodu i ne mogu da pravim emisije po sopstvenoj ideji i osećanju. Onda su me poslali da uradim jednu emisiju u koprodukciji sa Televizijom Beograd. Iskustvo je bilo sjajno. Shvatio sam da ovde mogu da ostvarim svoje želje, da postanem samostalni autor kakav u Engleskoj nisam uspeo – pripoveda Bajford na izvrsnom srpskom, sa blagim nagoveštajima svog maternjeg jezika.
Tako je, u svojoj tridesetoj, Timi rešio da postane Beograđanin. Odluku je učvrstila ljubav prema Ljudmili Mili Stanojević (bila je dramaturg na Televiziji Beograd) koja mu je postala ne samo bračna partnerka, već i partner u stvaranju mnogih nezaboravnih serija za decu.
Bajford, koji je pre nekoliko godina stekao naše državljanstvo, kao „Srbin engleskog porekla”, imao je prilike da uz sve vrline života u novoj domovini, od kojih posebno ceni balkansku opuštenost, spontanost i umeće uživanja u svakodnevnim sitnicama, upozna i onu „tamnu stranu” ovdašnjeg mentaliteta.
– Više puta mi se dešavalo da mi saradnici kažu „Ne može to tako, nije ti ovo Bi-Bi-Si, ovo je Balkan!”, ali nisam prihvatao takve odgovore, ubeđivao sam ih da to što tražim ni ovde nije nemoguće. Šta mi je još smetalo? Pa, nedisciplina, neodgovornost, kašnjenje. Nikad nisam razumeo ni tolerisao ponašanje u stilu „lako ćemo” (zato su me, malo u šali, malo u zbilji, kolege prozvale „gonič robova”). Navikao sam da u Engleskoj glumac već na prvu probu dođe sasvim spreman, jer ako ne zadovolji, odmah ima ko da ga zameni. Ovde je malo glumaca, pa su razmaženi, kasne, ne nauče tekst, improvizuju i tamo gde je to nedopustivo: na primer, u emisiji za decu kažu netačne podatke, da mališani pogrešno nauče! – ljuti se Bajford.
„Naš” Englez koji je, praktično, ceo radni vek posvetio najmlađima, međutim, nema baš lepo mišljenje o ovdašnjem školskom sistemu, naročito kad ga uporedi sa britanskim.
– Kao dete sam zaista voleo školu, jer mi je bilo zanimljivo, imali smo dovoljno vremena i za učenje, i za druženje, i za druge aktivnosti kao što su muzika, sport, drama… A nastavnici su se trudili da nauče đake kako samostalno da misle i razvijamo svoju pamet i svoje posebne talente. Ovde, međutim, ne postoji „školski život” već se radi po smenama kao u fabrici, nema onog osećanja pripadnosti, prisnosti i zajedništva, uči se za ocene.
Poznajem mnogo učenika koji ne vole školu, nesrećni su u njoj i idu na nastavu uz osećanje straha ili stresa. Zašto? Zato što im je dosadno, od njih se najčešće traži da uče napamet činjenice koje bi, inače, lako mogli da pronađu u knjigama ili na internetu, naporno im je jer su svakodnevno pod pritiskom mnogobrojnih domaćih zadataka, usmenih i pismenih ispitivanja.
Mudra je osoba koja zna koliko je važnije biti nego imati. Svaka bubalica može imati znanje, ali ne može svako biti ono što stvarno jeste, umesto onoga što odrasli misle da treba da bude. Uloga škole je, pre svega, da pomogne detetu da otkrije svoje prave želje i mogućnosti, jer samo tako će ono moći da pruži sve od sebe – smatra Bajford.