Biti gej u Pregradi

Na portalu Pregrada.info naišli smo na kolumnu Hrvoja Novaka "Gay u gradu" u kojoj opisuje svoje odrastanje, autovanje prijateljima, roditeljima, razne situacije iz škole i fakulteta, s posla, a koja će mnogima koji se još pitaju "Kako je to biti gej?" ponuditi niz odgovora.

Hrvoje, kako piše, poslednjih nekoliko meseci boravi uglavnom kući, trenutno je nezaposlen, uz kafu i cigarete i druženje preko Fejsbuka. A kad iziđe van s društvom kreću - pogledi i pitanja.

"Najčešće kad odem na kafu, počinju priče - najčešće kad vikendom odem van. I da, ne gledaju me i ne pričaju o meni jer sam zgodan (iako bi i to mogli jer stvarno jesam zgodan), nego pričaju o mom životu 'pedera' i sve se vrti oko pitanja - kako, zašto?", piše Hrvoje.

Kaže kako danas lako odgovara na sva ta pitanja, što baš i nije bio slučaj dok se u pubertetu i sâm borio s vlastitim identitetom i kad su mu to bila "teška pitanja".

Izmišljene devojke

"Teško je tada uopšte pitati se ko si ti jer te odgovori plaše, ali moraš se pitati. Znate ono, kad vas uče šta smeš, šta ne smeš. Kad ti govore šta je ispravno, a šta ne. Kad imaš zapravo sve odgovore koje ne bi trebao preispitivati, ali jednostavno moraš. Moraš se pitati jesu li stvari kojima su te podučavali ispravne. Moraš se boriti ponajpre sa sobom".

U vreme kad je svakome tinejdžeru ionako teško zbog promena u izgledu, snalaženja u društvu i još milion drugih sitnica koje su u to doba najbitnije na svetu, Hrvoje se morao boriti i s tim da ga ne proglase "pederom", pa je znao govoriti o izmišljenim curama koje mu se sviđaju.

"Tada počinje prava borba. Počinješ se pitati šta ćeš sada, jesi li normalan, šta nije u redu s tobom. Pokušavaš se sakriti, tražiš utočište, spas. Pokušavaš zaboraviti samog sebe, pokušavaš se ponovno 'programirati'. Ponajpre to počinješ raditi zbog osećaja krivice i srama jer su te tako vaspitali, rekli ti kako se trebaš ponašati i ti taj uzorak održavaš i nastojiš poštovati. No, svemu jednom dođe kraj".

Ponadao se kako će mu u srednjoj školi biti lakše, ali kaže kako mu je tada "u glavi vladao haos". Spas je pronašao u najboljoj prijateljici iz detinjstva kojoj se prvoj autovao. "Neopisiva bol u prsima, hladan znoj, osećaj da imaš knedlu u grlu i kamen u želucu. Pogledao sam je i rekao: "Znaš, ja već neko vreme, ali nisam siguran, ne znam kako da ti to velim, ali mislim da sam gay." Kratka pauza, pogled, osmeh na njenom licu i reči: "Znala sam!" Od toga dana imala je svog prvog gay prijatelja u životu, a ja još bolju prijateljicu. Uistinu, ona je bila spas u mom životu".

"On mi je dečko"

Krug prijatelja kojima se autovao se počeo širiti, život više "nije bio tako težak". Do odlaska na fakultet već su svi njegovi prijatelji znali da je gej. Došla je i prva velika ljubav, koja je bila i presudna za autovanje roditeljima kojima se do tada još uvek plašio otkriti istinu o sebi.

"Počelo je s pitanjima poput 'Imaš li koga, šta radiš u Zagrebu, ko ti je taj prijatelj, kako ste se upoznali, jel ti on kupio taj poklon...?' Izbezumljeno gledaš, odgovaraš im te se najednom suočiš s pitanjem "Šta, on ti je cura?", na koje sam k'o iz topa odgovorio: "Ne, on mi je dečko." Muk i tišina, suze u očima, strah. Nekoliko rečenica i vidiš kako odlaziš iz stana. Bio je to težak period", priznaje Hrvoje.

Kaže kako ih može razumeti jer "imali su sliku svog deteta koju su sami stvorili i za koju su želeli da se ostvari. Nisam ja uništio svoje snove, nego samo nisam ostvario njihove". Nakon što je odustao od studiranja, počeo je raditi u kompaniji u kojoj je radio i njegov tadašnji dečko.

"Naravno, u početku se opet skrivaš, a opet dovoljno pokazuješ. Znaš da bi merodavan trebao biti samo tvoj rad, a ne i tvoje seksualno ili bilo koje drugo opredeljenje. Malo pomalo, počinješ se sve više i više zbližavati s kolegama i koleginicama. I nikako ne smeš zaboraviti da radiš s dečkom i da moraš balansirati između osećaja i posla, što je iscrpljujuće".

U jednom trenu su se zajedno autovali kolegama i sve je, kaže, dobro prošlo. Danas više ne radi tamo, a i veza je okončana. No, pitanja i pogledi su još uvek tu.

"Sve koji me pitaju kako je to biti gay, ja pitam kako je to biti strejt? Je li to neki poseban osećaj, je li to osećaj 'ponosa i slave', je li to osećaj nenormalnosti ili normalnosti? Kako je to biti gay? Pa meni čisto ok. Neki me se boje, a upravo oni najčešće imaju neverovatne predrasude. Ponekad me se toliko boje da ne pričaju sa mnom, kao da je 'gejnost' prenosiva", piše Hrvoje čiju kolumnu u celosti možete pročitati na portalu Pregrada.info.