Razgovor o prihvatanju različitosti ili – kako se autovati deci?

Kako se autovati najmlađima iz naše porodice i bliskog okruženja? Na koji im način objasniti predrasude i kako se nositi s još uvek poprilično homofobnim društvom?

Podstaknuti pričom koju je s nama podelila poznata stand-up komičarka Marina Orsag o tome kako se autovala osmogodišnjoj nećakinji, o toj smo temi popričali s psihološkinjom Sandom Puljiz Vidović, upravnicom Centra za decu, mlade i porodicu Velika Gorica, psihološkinjom Sandrom Tolić iz Dečijeg doma Zagreb, neuropsihijatricom i specijalistom dečije i adolescentne psihijatrije prof.dr.sc. Vesnom Vidović s poliklinike A.B.R, te Ivom Žegurom, mr. spec. kliničke psihologije s Klinike za psihijatriju Vrapče.

Način na koji je Marina o toj osetljivoj temi popričala s malenom nećakinjom dobio je sve pohvale naših sagovornica kao dobar putokaz za odgovor na pitanje kako se autovati deci. Svaka je porodica jedinstvena, baš kao što je i svako dete individua za sebe. To je zapravo "razgovor o različitostima, prihvatanju različitosti i iskrenosti ", smatra Sanda Puljiz Vidović.

Sve je lakše ako dete raste u okruženju otvorenom prema različitostima

"Marina je odabrala jako dobar način, rekla je sve iz srca, a kad se tako govori nema greške koliko god bilo teško. Kad i kako, mislim da je to individualno, nema recepta, ali to je uopšteno važno i za sva teška pitanja koja treba reći detetu - nema razlike da li je reč o autovanju, razvodu, nekoj teškoj bolesti. Teško nam je reći, jer je nama teško, a puno veći problem je zbog okoline i društva koje to osuđuje. Lično mislim da bi bilo lakše tako nešto reći u Danskoj nego kod nas, dakle u jednoj zemlji u kojoj je razvijenija demokratija od naše. Ako dete raste u okruženju otvorenom prema različitostima puno je lakše nego ako odrasta u porodici koja ne prihvata različitosti", kaže Puljiz Vidović.

Dodaje i kako "deca osećaju i znaju bez obzira ako se skriva nešto, to je puno teže i komplikovanije za njegov razvoj, ne učimo ga poštenju nego laži" i svakako preporuka ako roditelji smatraju da trebaju detetu za nekog otkriti da je gej, "da to učine s poštovanjem prema svakoj osobi, ne kao tračanje", savetuje Puljiz Vidović.

Sandra Tolić takođe smatra da je "najbolji način - autentičan način".

"Pročitala sam članak o tome kako se Marina Orsag autovala svojoj nećakinji, ali isto tako sam čula puno iskustava autovanja najmlađim članovima porodice i ono što zapravo u velikoj većini slučajeva čujem su iznenađene reakcije poput ‘Njemu/njoj je to bilo sasvim OK!'. Dok su mala, deca još nisu ‘puna' stigmatizacije društva i reaguju puno prirodnije i iskrenije na situacije koje ih okružuju. Stoga, kao što sam rekla na početku, najbolje je na vama autentičan, iskren, podržavajuć i strpljiv način objasniti o čemu se radi. Deca odmah ‘prokuže' o čemu je reč, puno više znaju i shvataju nego što mi često mislimo i zato je bitno pristupiti im na taj način. Bitno je dati im vremena da razmisle, da propituju, da se zainteresuju, da sami dolaze do zaključaka kroz pitanja", smatra Tolić.

Svaki coming out vraćanje je samome ili samoj sebi

Ona preporučuje i da je u ovakvim situacijama "dobro što manje pričati, a što više slušati decu i odgovarati na njihova pitanja, jer su po prirodni znatiželjni".

Iva Žegura ističe kako ne postoji neko čvrsto "pravilo" i "koraci" prema kojima bi se LGBT osobe trebale autovati svojoj okolini i odraslima i mlađim članovima i članicama porodice". Otkriva i kako su braća i sestre, uz prijatelje i prijateljice prvi kojima se autuju LGBT osobe svih životnih dobi. "Kad braća i sestre odrastaju zajedno i ako imaju dobru komunikaciju vrlo se često dogodi da se spontano autuju jedni drugima i da brat ili sestra, ili pak sestrična ili bratić neke LGBT osobe, naročito ako su ista ili slična generacija i ako se često porodično druže, naprosto to "osete", "znaju" o svom bratu ili sestri ili bratiću ili sestrični, odnosno razgovaraju o tome kao što i heteroseksualni mladi razgovaraju o simpatijama, curama i momcima koji im se sviđaju, o prvim dejtovima, poljupcima itd.

U velikoj većini slučajeva ovo autovanje među braćom i sestrama prođe na način da LGBT osobe budu podržane i prihvaćene. Najčešće su braća i sestre, uz prijatelje i prijateljice, prvi kojima se autuju LGBT osobe svih životnih dobi. No, nekad se zna dogoditi da neko od braće ili sestara kaže roditeljima. Sve bude dobro ako su roditelji spremni prihvatiti, no ukoliko su neinformisani ili homofobni, nastaju problemi za maloletnu LGBT osobu, a takođe dolazi i do produbljivanja nepoverenja između braće, odnosno do udaljavanja ili sukoba", kaže Iva Žegura, koja ukazuje i na još jednu dimenziju svakog autovanja.

"Svaki coming out zapravo je vraćanje samome ili samoj sebi, polaženje od istinskog vlastitog ja i dobro ga je učiniti na autentičan način, onda kad smo prihvatili samog/samu sebe i možemo s manje-više razrešenom autohomofobijom stati pred druge svesni da je naša seksualna orijentacija samo jedan deo našeg identiteta".

Deca automatski prepoznaju neiskrenost, zato je istina bolja od laži

Vesna Vidović kaže kako je "dirljiva priča Marine Orsag lepo opisala način na koji to najbolje izvesti". Takođe smatra kako je svaka situacija posebna, a instant-rešenja ne postoje.

"Jako sumnjam u sve instant-recepte kako nešto treba napraviti, jer svaka je situacija posebna, zavisi od mnogo stvari i od samih ljudima. Pri tome treba jedino voditi računa da su deca veoma osetljiva na muljanje i prikrivanje, budući da im je psihičko funkcionisanje bliže nesvesnom i da svaku neiskrenost u drugome automatski prepoznaju, i da je istina bolja od laži, jer neizvesnost rađa u detetu veću teskobu i nesigurnost", kaže.

Jasno je kako razgovor takođe treba prilagoditi starosti deteta, proceniti koliko informacija treba čuti a da je prikladno za njegovu starost.

"Tu je na vama da procenite koliko možete vi sami reći, a da vam ne bude neugodno. Ponekad malo humora dobro dođe za opuštanje situacije, ali treba biti oprezan do koje granice. Isto tako, bitno je koristiti reči poput 'homoseksualac', 'gej', 'lezbejka' kako bi dete videlo da je to sasvim nešto normalno i da se ne koristi kao način vređanja nekoga kako to često sami možemo čuti u svakodnevnici", savetuje Sandra Tolić.

Nema pravila ni kod toga treba li čekati da dete samo počne postavljati pitanja, smatra Sanda Puljiz Vidović. Treba slušati sebe, ali i biti spremni na negativnu reakciju deteta.

"Za bilo šta u životu što treba reći trebamo slušati sebe, vodeći računa i o drugoj osobi. Važno je razumeti i da detetova reakcija može biti različita, jer deca žele biti ista kao sva druga. Deci je teško razlikovati, to im nije lako. Što smo mi više pomireni sami sa sobom, lakše ćemo se nositi sa svim tim, bez obzira što se razlikujemo imamo pravo biti to što jesmo. Šta ako dete pokaže negativnu reakciju? Treba reći kako se razume ta ljutnja, treba detetu reći 'uprkos tome ja te razumem i volim te i uradiću sve za tvoju dobrobit'. Važno je da je roditelj taj koji treba voditi priču i odgajati dete. Kod nas to jeste komplikovanije, ali deci svakako treba reći. Ona osećaju sve, imaju nesvesne mehanizme i onda kupe takve obrasce ponašanja", rekla nam je Puljiz Vidović.

Prikrivanjem se deci šalje negativna poruka

Davanjem informacija na način koji je prilagođen za starost dovodi da je dobar pedagoški pristup koji vodi do razvoja zdrave, zadovoljne osobe koja će biti odgovorna i prema sebi i prema drugim osobama, kaže Iva Žegura, koja takođe upozorava na sve loše strane skrivanja istine od dece.

"Nešto skrivati, prikrivati, praviti se da ne postoji, nazivati pogrešnim imenima je loše i na taj način se detetu stvara konfuzija između realnosti i tog nečega što služi za kamuflažu, šalje mu se negativna poruka i o njemu samom da ne razume, da su određene teme, kao npr. seksualnost, koja je deo života svakog živog bića od rođenja pa do smrti nešto što je loše, što ne valja, čega se treba sramiti, zbog čega valja osećati krivicu, mržnju, strah. To je ujedno i najefikasniji način kojim se možemo suočiti s homofobijom - odgajati edukovane, odgovorne, tolerantne mlade osobe koje prihvataju život u svim njegovim različitostima umesto da u nedostatku informacija i usled netačnih informacija izrastaju u mlade i odrasle ljude koji će gajiti predrasude, deliti, mrziti i na bilo koji način ugroziti neku osobu koja je različita od njih, od boje kože, nacionalnosti do seksualne orijentacije ili pak rodnog identiteta.", ističe Žegura.

Razlike u autovanju mlađoj djeci i adolescentima pojašnjava Sandra Tolić.

"Postoji razlika utoliko što dete razvojem može puno više shvatiti i o puno toga više promišljati. S mlađom decom je bitno koristiti što jednostavniji rečnik kako bi razumeli, te govoriti lagano u atmosferi i prostoru koji im ne bi previše odvlačio pažnju. Takođe i igra može biti neki način koji može i vama i detetu olakšati razgovor. Kada deca uđu u adolescenciju, tada počinju sve više razmišljati uopšteno o tome ko su i šta se događa u njihovoj okolini, počinju kritički sagledavati na situacije i propituju sve, od autoriteta do društvenih vrednosti i normi. Tada je zaista najvažnije pristupiti im s uvažavanjem i ravnopravnošću. Zajedno s njima komentarisati i razgovarati, biti iskreni, te im između ostalog postavljati pitanja nad kojima će i oni moći sami doći do odgovora, a ako treba i debatovati bez osuđivanja i procenjivanja", kaže Tolić.

Naša se deca više no ikad susreću s predrasudama u okolini

Osim samog autovanja bitno je detetu pojasniti i s kakvim se sve reakcijama u društvu može sresti kad je reč o homoseksualnosti. Ni odraslima nije lako razumeti predrasude, pa kako to pojasniti deci?

"Ljudi se uvek boje različitosti i svoje strahove i neprijateljstva lako upravljaju na nekoga ko nije kao 'mi', a u ovom slučaju teorija govori o strahu koji izvire iz vlastitih nejasnih i potisnutih potreba. Naravno, to je teško objasniti deci koristeći psihoanalitičku teoriju, međutim, nažalost naša se deca svakodnevno susreću s predrasudama u svojoj okolini, danas više nego ikada, pogledajte samo podele na osnovu nacionalnosti, vere, bogatstva, to je već jasno svima u vrtiću tako da poređenje ne bi trebalo nedostajati", kaže Vesna Vidović.

Iva Žegura smatra kako našem društvu predstoji još mnogo vremena za edukaciju, za rešavanje različitih mitova na kojima počivaju predrasude, homofobija, heteroseksizam, seksizam, transfobija i netrpeljivost prema osobama koje su na bilo koji način različite ili čine manjinu u društvu.

"Razmislite koliko se loše sama sa sobom mora osećati osoba koja ima potrebu apsolutno se stopiti s većinom, istaknuti se nad nekom drugom osobom, smatrati se vrednijom i superiornijom, braniti nekome prava koja imate kao većinska povlašćena grupa, braniti prava na naučno utemeljene informacije i edukaciju i na osnovu toga drugima ugrožavati prava i slobodu na egzistenciju sve ugrožavanja života fizičkim nasiljem?! Sva ljudska bića jednaka su", zaključuje Žegura.

Sandra Tolić podseća kako se deca rađaju bez predrasuda i kako je okolina ta "koja ih neretko na vrlo suptilne, ali i direktne načine ‘uči' šta je ispravno, a šta nije". Na koji način s decom razgovarati o predrasudama koje nas okružuju u društvu?

Roditelji deci moraju pojasniti i agresivne reakcije na homoseksualnost jer će u životu nailaziti na homofobne osobe

"Deca kao mala upijaju poput sunđerčića, ali još nemaju razvijeni sistem kritičkog razmišljanja i procenjivanja ima li to veze s njima ili nema i razmišljaju li zaista oni tako ili ne. Važno je imati na umu da smo svi mi jednaki u različitosti i da ponekad ljudi ne razmišljaju isto kao mi, ali da to ne znači da su oni u pravu ili čak mi. Time im pokazujemo i da mi uvažavamo različitosti. Takođe, možemo im objasniti da isto tako kao što oni imaju pravo na igru, učenje, sigurnost, itd., isto tako i mi imamo različita prava i onda malo raspraviti o tome šta se dogodi kada se ta prava krše. Time ih možda po prvi put upoznamo i s njihovim pravima. Pokušati razgovor dovesti na njihov nivo i videti imaju li oni u razredu nekoga ko krši njihova prava i videti šta oni misle zašto je to tako. Tu je isto tako važno biti kreativan, iskren i strpljiv, ali takođe oprezan i neosuđujuć jer je to jedno veće, društveno pitanje", upućuje Sandra Tolić.

Roditelji se moraju boriti s predrasudama i trebaju decu upozoriti na mogućnost homofobnih ispada na koje će zasigurno naići u svojoj okolini, kaže Sanda Puljiz Vidović.

"Danas je najlakše u društvu biti u većini. Teško je detetu pojasniti tuđe predrasude, s razumevanjem prema ljudima. Decu bi trebalo učiti prihvatanju različitosti. I prema nacionalnim, seksualnim manjinama, ovde je homoseksualnost samo povod da govorimo o tome. Roditelji će morati pojasniti deci i agresivne reakcije na homoseksualnost, o tome bi svakako trebali govoriti detetu, jer će nailaziti na homofobne osobe u okolini i sigurno će se susresti s takvim ponašanjem u školi, u medijima. Tu detetu treba dati podršku, poručiti mu da ima pravo biti ono što jeste, što možda nekim roditeljima može biti strano. Da će biti prihvaćeno bez obzira na različitosti. No, moramo biti svesni toga i da će deci možda teže biti prihvatiti tuđe predrasude", poručuje Puljiz Vidović.

Sandra Tolić za kraj otkriva i kako je jedan gej tata odgovorio na pitanje o tome kako deci odgovoriti na pitanja o gej roditeljima.

"Rekao je da zapravo i postoji 'gej agenda' o kojoj svi pričaju, samo što to nije ta da 'svako mora biti homoseksualac', već da 'svako mora biti svoj'. Mislim da je to lepo sažeo u jednu rečenicu i to je nekako i najbolji način pristupa razgovoru detetu, ne samo na ovu temu, već i na ostale koje su potencijalno neugodne."