www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
"Homofobija: nedostatak osećaja ljubavi za pripadnike vlastitog pola i posledična mržnja takvih osećaja kod drugih...verovanje u neodvojivu superiornost jednog oblika ljubavi i koja zbog toga treba dominirati."
Predugo se na seksualne i osećajne veze medu pripadnicima istog pola gledalo kao na glavni društveni problem. Problem, međutim, nije istopolna osećajna ili seksualna veza.
Društveni problem je homofobija - mnoštvo načina na koji se ljudi ponižavaju temeljem seksualne orijentacije i osećajnog izbora.
U mnogim kulturama istispolne veze su društveno prihvaćene kao normalan oblik ljudskog ponašanja. U našem pak društvu mnogi ljudi veruju kako je seksualni kontakt izmedu dva muškarca bolestan i nemoralan, a seksualni kontakt među ženama ne samo bolestan i nemoralan već i nepostojeći ili nemoguć.
U ovom tekstu se govori o tome kako prepoznati homofobiju kod sebe i drugih, kako homofobija šteti heteroseksualcima, koji su uzroci homofobije te kako se ona može lečiti.
Četiri su različita, ali povezana oblika homofobije:
Personalna homofobija je predrasuda temeljena na ličnom uverenju da su lezbejke, homoseksualci i biseksualci grešni, nemoralni, bolesni, inferiorni u odnosu na heteroseksualce ili nepotpuni muškarci i žene. Personalna homofobija se manifestuje osećajima straha, nelagode, nesviđanja, mržnje ili gađenja prema istopolnoj seksualnosti. Svako, bez obzira na seksualnu orijentaciju, može osetiti personalnu homofobiju. Kad je osećaju lezbejke, homoseksualci ili biseksualci naziva se internalizovana homofobija.
Kao i heteroseksualci, lezbejke, homoseksualci i biseksualci su učeni kako je istopolna seksualnost inferiorna heteroseksualnosti te mnogi ovo internalizuju, proživljavaju u sebi, do te mere da je samo-prihvatanje vrlo teško. Oni prihvataju stigmu koja je prikačna o lezbejke, homoseksualce i biseksualce bez da razmišljaju kako je njihovo iskustvo rezultat pritiska. Jedan rezultat ovakvog razmišljanja jeste da lezbejke, homoseksualci i biseksualci brižljivo kriju svoj identitet; drugi očajnički pokušavaju negirati ili promeniti svoju seksualnu orijentaciju; a neki pokušavaju ili uspeju počiniti samoubistvo.
Interpersonalna homofobija je individualno ponašanje temeljeno na personalnoj homofobiji. Ta mržnja ili nesviđanje može se izražavati smišljanjem različitih imena, pričanjem viceva, verbalnim i fizičkim zlostavljanjem i drugim individualnim diskriminacijskim postupcima.
Interpersonalna homofobija u svom ekstremnom obliku dovodi do toga da se lezbejke, homoseksualci i biseksualci fizički napadaju zbog nikakvog drugog razloga osim napadačeve homofobije. Mnogi ljudi iskazuju svoj strah od lezbejki, homoseksualaca i biseksualaca na nenasilan, uobičajeniji način. Rodbina često namerno izbegava svoje homoseksualne i biseksualne članove porodice; saradnici su distancirani i hladni prema svojim radnim kolegama lezbejkama, homoseksualcima i biseksualcima; heteroseksualni prijatelji nisu zainteresovani za slušanje o vezama svojih prijatelja lezbejki, homoseksualaca i biseksualaca.
Institucionalna homofobija se odnosi na brojne načine kojima vlada, poslovni sektor, crkve i druge institucije i organizacije diskriminišu ljude na temelju njihove seksualne orijentacije. Institucionalna homofobija se takođe naziva heteroseksizam.
Institucionalna homofobija se reflektuje u religijskim organizacijama koje imaju čvrste stavove ili pravila protiv toga da lezbejke, homoseksualci i biseksualci vode misu ili službu; agencijama koje odbijaju pružiti vodeće izvore i usluge lezbejkama, homoseksualcima i biseksualcima i vladama koje nisu uspele osigurati jednaka prava za sve građane, bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju.
Kulturalna homobija se odnosi na društvene norme i standarde koji diktiraju uverenje kako je biti heteroseksualan bolje ili moralnije nego biti lezbejke, homoseksualci i biseksualci te da svako jeste ili bi trebao biti heteroseksualan. I kulturalna homofobija se naziva heteroseksizam.
Kulturalna homofobija se vidi svaki dan na televiziji i u oglasima gde je doslovno svaki lik heteroseksualan, svaka erotska veza uključuje ženu i muškarca i za svako "normalno" dete se pretpostavlja da ga privlače te da će se venčati sa nekim suprotnog pola. U malobrojnim slučajevima gde se portretiraju lezbejke, homoseksualci ili biseksualci, prikazani su obično kao nesrećni, stereotipni, skloni samo-destruktivnom ponašanju ili ambivalentni u pogledu svoje seksualne orijentacije.
Homofobija i heteroseksizam jasno vrše pritisak na lezbejke, muške homoseksualce i biseksualne žene i muškarce kroz individualne oblike verbalnog i fizičkog napastovanja i kolektivnih delovanja koji uzrokuju nevidljivost, bezvrednost i diskriminaciju homoseksualaca i biseksualaca. Međutim, homofobija i heteroseksizam takođe štete i heteroseksualcima. Održavanjem rigidnih definicija "prikladnog" seksualnog ponašanja i veza, opušteno uživanje u bilo kakvoj senzualnoj interakciji ili emocionalnoj bliskosti među pripadnicima istog pola je ograničeno. Strah od toga da će biti shvaćen kao lezbejka ili homoseksualac ograničava razvoj prijateljstva među pripadnicima istog pola. Ovi strahovi doprinose razvoju stresa i emocionalne nefleksibilnosti i mogu uništiti heteroseksualnu vezu.
Homofobija često razara porodicu kad roditelji saznaju da im je dete lezbejka, homoseksualac ili biseksualac. Koliko bi bolje bilo sačuvati porodicu podupiranjem i poštovanjem svih rođaka, bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju.
U društvu gde su postignuća lezbejki, homoseksualaca i biseksualaca skrivena ili omalovažavana, heteroseksualci imaju iskrivljen pogled na stvarnost; uče jedino o životima drugih heteroseksualaca. Negiraju mogućnost učenja iz iskustava, veština i znanja lezbejki, homoseksualaca i biseksualaca. Heteroseksualci mogu obogatiti svoj život ukoliko ostanu u kontaktu s lezbejkama, homoseksualcima i heteroseksualcima.
Negiranje jednakih ljudskih prava lezbejkama, homoseksualacima i biseksualcima neodgodivo vodi ka ograničavanju prava svih ljudi. Vlade koje su najžešće potiskivale homoseksualce, takođe ograničavaju ljude na sonovu pola, rase, etničke pripadnosti, verskih uverenja i klase. Ako lezbejke, homoseksualci i biseksualci mogu biti meta diskriminacije, svaka druga grupa u društvu može postati meta. Ako duboko verujemo u slobodu i individualna prava, tada ćemo ceniti sve ljude i razlike među njima koje tako mnogo doprinose pluralističkom društvu.
Personalna homofobija (predrasude) prvenstveno je uzrokovana neinformisanošću. Kao što je slučaj sa seksizmom i rasizmom, ljude se uči da budu homofobični. Mitovi o lezbejkama, homoseksualcima i biseksualcima se nastavljaju prenositi u našem društvu usprkos dostupnosti tačnih informacija. Vrlo malo dece dobije nepristrasne informacije o lezbejkama, homoseksualcima i biseksualcima; mnogi odrasli nastavljaju verovati u stereotipe koje su naučili u detinjstvu, a neke verske i konzervativne organizacije promovišu laži o lezbejkama, homoseksualcima i biseksualcima.
Interpersonalna homofobija (zlostavljanje i individualna diskriminacija) se može objasniti razmatranjem psiholoških faktora u povezanosti s predrasudama. Osobe koje nisu "na ti" sa vlastitom seksualnošću, ili koje se osećaju ugrožene od istopolne seksualnosti, sklone su rigidnosti prema tome što je seksualno "ispravno" i mogu pokušati kazniti ili nametati svoja uverenja lezbejkama, homoseksualcima i biseksualcima.
Institucionalna homofobija je delimično uzrokovana takmičenjem za moć. Današnja društva stvaraju žrtvene jarce kako bi zadržala status quo i pozicije onih na vlasti. Tokom ovog stoleća su različite grupe kao što su Jevreji, Afrikanci, Azijati, Latinoamerikanci, Američki Indijanci, žene, lezbejke, homoseksualci i biseksualci bili okrivljavani za niz društvenih i ekonomskih problema. Kad je žrtvovanje jaraca uspešno, dominantna grupa nema potrebu za preuzimanjem odgovornosti za nepravdu ili odustajanje od privilegija.
Kulturalna homofobija je većinom uzrokovana društvenim normama koje diktiraju "korektnu" seksualnost. Seksualni kontakt među osobama istog pola događao se u svim društvima kroz istoriju i otvoreno je prihvaćen u mnogim kulturama. Ali zapadna civilizacija je uopšteno represivna prema seksualnosti u svakom obliku, osim prema snošaju potrebnom za prokreaciju ili seksualnoj aktivnosti u kontekstu heteroseksualnog braka. Zbog toga će istopolna seksualnost biti predmet strahovanja i proklinjanja.
Homofobija je raširena u ovom i mnogim drugim društvima. Zbog toga što smo svi produkt našeg društva, većina nas je homofobična, bez obzira na našu seksualnu orijentaciju.
Konstruktivno nošenje s homofobijom najpre zahteva priznanje njenom raširenom postojanju. Mi ne možemo jednostavno ukloniti naše homofobične osećaje, ali ako smo voljni priznati kako smo svi homofobični, tada možemo preuzeti odgovornost za svoje izbore i promenu našeg ponašanja.
Osim pretpostavke svugde prisutne homofobije, možemo učiniti sledeće:
Identifikovati homofobiju, a ne homoseksualnost, kao problem koji treba rešiti. U razgovorima s prijateljima i kolegama otvoreno govorite o homofobiji. Za mnoge je ljude jedino vreme kada razgovaraju o lezbejkama, homoseksualcima i biseksualcima - u kontekstu homofobičnih šala i viceva.
Razmišljati o sličnostima i razlikama između homofobije i drugih oblika potiskivanja. Korišćenje znanja o rasizmu, seksizmu, klasizmu itd. poslužiće za bolje razumevanje homofobije i traženje načina da se odgovori na homofobiju.
Slušati iskustva lezbejki, homoseksualaca i biseksualaca i pretpostaviti kako su njihova iskustva s potiskivanjem valjana i istinita. Slično, treba pretpostaviti kako je način na koji lezbejke, homoseksualci i biseksualci doživljavaju svet različit od načina na koji ga doživljavaju heteroseksualci.
Aktivno podupreti antidiskriminacijske napore, kao i kampanje u svrhu uklanjanja homofobičnih predrasuda i nasilja.