Coming Out (Paravani) - Drugi deo

Primetićete da su osobe koje su pristale podeliti svoje priče uglavnom mlađe životne dobi (srednja i kasna adolescencija te rana zrela dob). To je zato što mlađe generacije, usled promena u društvu, već zalaganja LGBTIQ aktivista i aktivistkinja te veće podrške i više sadržaja koji im se nude kao pripadnicima LGBTIQ zajednice, spremnije otvoreno se izjasniti o svojoj seksualnosti. Sami se uključuju u različite aktivnosti (udruženja za ljudska prava, organizacija tribina, performansa, queer zbor, izlasci na tzv. gay friendly mesta, sportske aktivnosti, zajednička druženja uz društvene igre, izleti, posete lezbejskoj knjižnici, grupe za osobni rast i razvoj) unutar LGBTIQ zajednice.

Jača njihov osećaj pripadnosti grupi, a time i samopouzdanje te su samosvesniji. Imaju manju potrebu za skrivanjem vlastite seksualnosti pred svojom okolinom.

S druge strane, starije generacije, tzv. generacije pre Interneta, obično su se sastajale u dogovoreno vreme na tajnim mestima ili izabranim lokalima te su kao grupa delovali u zatvorenom, uskom krugu daleko od očiju javnosti. Većina ih se nikada nije javno deklarisala kao gej ili lezbejka iz straha od društvene osude. Mnogi od njih danas su u heteroseksualnim brakovima te imaju decu i ljubavnika/cu s obzirom na to da se istinska seksualna orijentacija ne može tek tako odbaciti. Njihovi brakovi se održavaju po principu «dogovora», «zbog dece» ili postoji sporazum da i jedan i drugi supružnik imaju slobodu «raditi šta hoće». Brak tako postaje još jedan paravan za onaj drugi, pravi život. U najboljem slučaju postoje razumevanje i tolerancija te obe strane zadržavaju kontakt, jasne odnose i uspevaju pronaći partnera sa strane te ostvariti s njim kvalitetan odnos tako da onaj prividni porodični život ostane naizgled očuvan.

U lošijoj varijanti dvostruki život partnera i partnerki, bilo da su upoznati s njime ili ne, izaziva niz problema i sukoba. Niti jedan od supružnika nije u potpunosti srećan, što se odražava na kvalitet njihovog odnosa, narušava sklad te remeti i odnos prema deci ako ih imaju.

Ovo su samo neki od problema s kojima se susreće starija LGBTIQ populacija, pre svega oni njeni članovi porodice koji su brak izabrali kao oklop kojim će od okoline sakriti svoju seksualnost. Heteroseksualna veza ili brak, izabran svojom voljom ili nametnut od strane okoline, u kojem jedna strana ne može izraziti i aktuelizovati vlastitu seksualnu orijentaciju, dovodi i do mnogih drugih poteškoća i problema koji bi, kada bih o njima pisala, zahtevali još jednu knjigu. Ovi problemi neautovanih starijih LGBTIQ osoba često služe kao dobra podloga za koju se hvataju predrasude prema kojima su homoseksualne osobe sklone promiskuitetu, rizičnom ponašanju , nezrele i neodgovorne prema partnerima.

Naravno, kao u svakoj grupi, postoji i sukob između generacija. Neretko mlade osobe, koje se javno deklarišu kao homoseksualne, imaju malo razumevanja za starije homoseksualne osobe i njihov strah od stigmatizacije. Stariji tako staju zatočeni u svom strahu, u svom ormaru. Kada smognu malčice odškrinuti vrata i proviriti van u zajednicu, brzo im entuzijazam, energija i nestrpljivost mlađih pripadnika LGBTIQ zajednice zalupi vrata pred nosom.

U grupama za rast i razvoj unutar LGBTIQ zajednice često se postavljalo pitanje kako podstaknuti starije LGBTIQ osobe da dođu u prostor udruženja? Da li bi bili voljni učestvovati u grupi koju vodi psiholog? Na koji način pozvati, a da se osećaju dobrodošlima, prihvaćenima i da se njihova anksioznost usled prvog iskoraka donekle ublaži? Koliko bi ih se odazvalo i bi li uopšte došli? Za sada je ideja o pokretanju grupa za starije LGBTIQ osobe zaživela jedino u brojnim diskusijama između mojih kolega i mene. No, što više razgovaramo, to smo bliže razradi programa koji bismo mogli ponuditi starijim LGBTIQ osobama te se domišljamo različitim strategijama kako bismo ih okupili i pokazali da nisu sami na svetu i jedini u svojoj dobnoj grupi homoseksualne orijentacije.

Upravo iz ovog razloga, bitno je graditi toleranciju u društvu i unutar pomagačkih zanimanja (psiholozi, socijalni radnici, pedagozi, psihijatri) te omogućiti LGBTIQ udruženjima da prošire i dobro iskoordiniraju svoje programe. Posebno valja istaći potrebu stvaranja LGBTIQ savetovališta za psihološku pomoć i potporu uz saradnju i superviziju stručnjaka. Od velike važnosti u svetu i Evropi pokazala su se i tzv. «vršnjačka savetovališta» koja, uz ovaj suportivni deo, izdaju različite info-letke o mentalnom zdravlju, prevencijama rizičnih oblika ponašanja, s informacijama o seksualno prenosivim bolestima, te adresama i kontaktima udruženja i organizacijama koje se bave LGBTIQ pitanjima, mestima za izlaske, te letke namenjene široj populaciji u kojima se javnost upoznaje s oblicima seksualne orijentacije, naravno u svrhu umanjivanja društvenih predrasuda, osuđivanja i isključivanja LGBTIQ osoba iz različitih segmenata društva.

Koliko su ovakvi programi potrebni i funkcionalni za čitavu zajednicu lično sam se uverila za vreme studijske posete Amsterdamu i njihov COC organizaciji koja se bavi pravima i pitanjima društvenih manjina pa tako i LGBTIQ zajednicom.