Homoseksualnost na Svetoj gori

Jacques Lacarriere: Homoseksualnost na Svetoj gori

Odlomak iz putopisa ''Grčko leto''

Manastir Vatoped na Atosu

Među najjasnija sećanja koja su mi ostala sa Svete gore spadaju mirisi. Atoski manastiri imaju poseban, težak i raskošan miris, kojeg čini raznolika i promenjiva mirisna mešavina: od tamjana, iz kuhinje - i zahoda. Ovi mirisi nemaju po sebi ništa posebno, ali je njihov spoj, njihova blizina ono što iznenađuje nenaviknuti gradski nos. Najjači je, zapravo, miris nužnika. To su jednostavne ''kućice'' podignute iznad kakve uvale, sa kesonom od drveta, na kojem postoji rupa, i njihovo mesto se lako pogađa po mirisu, koji se svuda širi, ponekad sve do crkve. Na tim mestima izuzetno produvava, i to pričinjava muku da se stigne do cilja iznad ovog pretećeg, zlobnim vazdušnim kovitlacem napunjenog udubljenja '' vazdušnim kovitlacem koji odjednom odnese uvis papir koji bezuspešno pokušava da se zaustavi. Privučeni ovim darom što pada s neba, galebovi prave direktno ispod zahoda zaglušujuću buku. Jednostavna daska odvaja posebne kabine, ali ne i zvukove. Analni stid je ovde nepoznat. Muzika tela očigledno ne smeta nikome, čini se pre da svakog oduševljava.

Nakon ovog mirisa dolazi onaj iz kuhinje. Na Atosu se mnogo prže krompiri, patlidžani, krastavci, paradajzi, i ovi mirisi ispunjavaju hodnike ksenona. Što se bliže neko približava kuhinji, to jasnije nadvladuje sve druge fina i privlacna aroma mastike, koja se gostima neprekidno nudi.

Za vreme liturgijskih obreda, monasi uvek upotrebljavaju tamjan. Ima ga svake vrste - u prahu, u zrnastom obliku, ali većinom u obliku smole koja otače sa određenih vrsta drveća: pistacije, smrdljike i izmirne. Smola sa ove poslednje, koja se i najčešće upotrebljava, zove se mosholivano. U Grčkoj se može takođe naći (ali na Svetoj gori sam ga retko video) tamjan uvezen iz Indije ili Arabije 'od rastegljive smole, šafrana, sandalovine. Sa mirisom tamjana, meša se miris iz uljanih kandila. Ona gore dan i noć ispred ikonostasa i pred određenim ikonama, uz pomoć fitilja koji obično pliva u jeftinom ulju od sezamovog i konopljevog semena. Samo Hristos i Bogorodica imaju pravo na kandila sa maslinovim uljem. Svi ovi aromatični, opojni mirisi neprestano prodiru u zidove i kamenje crkve i nakon izvesnog vremena uzrokuju jednu vrstu vrtoglavice, jedan lak zanos koji po sebi nije škodljiv.

Sećam se takođe određenih zvukova sa Svete gore. Najkarakterističniji je simandro (klepalo). Ovaj instrument je zapravo grubo izrezana četvoroivična drvena ploča (neka simandra su masivna, neka izdubljena) po kojoj se ritmički udara nekom vrstom čekića da bi se najavio početak službe. Upotreba simandra je jako stara i zadržala se do današnjeg dana, njega zvono nikada nije zamenilo. Neka od ovih teških i masivnih simandara se kače u porti crkve. Ona daju tup, prigušen zvuk, koji - reflektujući se kroz zidove - može da se čuje u celom manastiru, i u stanju je čak da spavača probudi usred noći.

Svakodnevni zvukovi na Atosu nisu zapravo ništa posebno, pa ipak to nisu obični zvukovi zapadnjačkog manastira ili nekog sela. Ovde nedostaju glasovi životinja ženskog pola. Sva vika koja se čuje, potiče od bića muškog pola: magarčevo njakanje, njištanje mazge i ljudski glasovi, sve su to muški zvuci. Ovi glasovi i tonovi vladaju čitavim prepodnevom, a uoči popodneva umiruju se. Monasi se povlače u svoje ćelije na popodnevni počinak, svetovna radna snaga se ispruža u hladovini. Jedino dizel-motor čamca narušava ponekad svojim dvotaktom mir mora. Ništa i niko se ne miče sve do večernjeg, koje označava simandro.

Sećam se jednog posebnog doživljaja što se odigrao u ovim nesnosno vrućim satima, u manastiru Iviron. Došao sam iz Kareje, odakle sam krenuo oko podneva i oko pola tri, kada sam stigao u manastir, svi su već bili na počinku. Prazno dvorište je blještalo na suncu, ništa živo se nije micalo. Ispužio sam se na kamenoj ploči u hladu trema, u čijoj svežini i monasi rado sede. Utom ugledah crnu senku na drugom kraju dvorišta koja mi daje znak da dolazi ka meni. To je bio monah, postariji i dostojanstvenog nastupa. Izgledalo je da je bio iznenađen što je me je ugledao samog. ''Ukoliko niste umorni'', reče, ''mogli bismo zajedno da obiđemo manastir do kraja popodnevnog odmora. Možemo krenuti od pirga''. Iako sam bio prilično umoran, prihvatio sam ponudu kako ga ne bih uvredio, te krenuh za njim u pravcu dvorišta. Ispred pirga, zastao je i propustio me da prođem prvi. Nakon blještavog svetla na otvorenom, unutra nisam mogao da vidim ni korak ispred. Pipajući našao sam izuzetno strme, zavojite stepenice. Počeo sam da se penjem, pazeći da se ne spotaknem o stepenike. Monah me je sledio. Ali zašto je tako dahtao? Uskoro je stigao odgovor. Nisam bio odmakao ni tri stepenika, kada se on doslovno bacio na mene, pokušavajući da me poljubi. Došlo je do neme borbe u tami, sa stisnutim usnama, bez ijedne reči. Konačno sam se otrgnuo, pojurio nagore i sklonio se na poluotvoreni balkon kule. Pratio me je, došao do mene i počeo, glasom turističkog vodiča, da mi priča o istoriji i lepoti manastira. Jesam li ja to samo sanjao? Bio je uzdisao još i pri pomisli da me pribije na stepenicama u pirgu, a sada govori ozbiljnim glasom o jednoj čudotvornoj ikoni koja je navodno više puta napuštala manastir, da bi se posle potpuno sama pojavljivala na porti manastira! Jednom rukom mi je pokazivao to mesto, drugom je hteo iznova da me obavije. Pošto sam ustuknuo, nije više insistirao na svojoj želji. Na povratku, insistirao sam da se spušta niz stepenice ispred mene. Oklevao je, ali je na to ipak, rezignirano, pristao. Na izlasku iz kule stavio je ruku na srce i ceremonijalno se poklonio.

U toku moje tri posete Atosu, slučajevi ove vrste ponavljali su se više puta. Nisu se svi završavali ovako jednostavno. Ali sa rastućim iskustvom učio sam da budem doduše ne nepoverljiv, ali obazriviji. Kada sam na osnovu raznih znakova, koji su retko varali, slutio nastupajući napad, pokušavao sam disketno da umaknem. Jedan jedini put sopstveni instinkt me je isuviše kasno upozorio. Moram reći da je monah koji je bio u pitanju, odavno bio prevalio šezdesetu. Osim toga, nosio je dugu, belu bradu kao u patrijarha, koja ga je još činila nekako sličnim Karlu Marksu. Nije mi uopšte padalo na pamet, dok sam razgovarao sa njim u njegovoj keliji, da pretpostavim namere koje su mu sigurno prolazile kroz glavu. Te godine sam počeo da slikam akvarele i radi toga sam nosio slikarski pribor sa sobom. Kako je ovaj monah bio ikonopisac, na dan mog odlaska zamolio me da mu pokažem svoje radove. Pričali smo već podugo, kada je njegovo disanje iznenada postalo ubrzano, a lice mu se ukočilo. Mislio sam da mu nije dobro i ustao da pozovem nekoga za pomoć. Pritom sam mu uhvatio pogled. Želja je na ovom licu nalik patrijarhu doslovno izmenila svaki izraz, naprćio je usne i pokazao tako tragičnu masku, da sam ostao kao ukočen. Sručio se na mene i ljubio me tako žustro u usta, da sam sav pribor bacio. Branio sam se gotovo svom svojom snagom, ne želeći, naravno, da ga povredim. Konačno, uspeo sam da se oslobodim njegovog lepljivog zagrljaja, pokupio svoje četkice i rasute listove po sobi i izašao napolje, bez osvrtanja. Pošto sam zatvorio vrata, čuo sam prigušene zvukove: ''Karl Marks'' je plakao kao dete!

Već je toliko toga neukusnog o homoseksualnosti svetogorskih monaha napisano, da nemam niti volje, niti osećam potrebu da se na ovoj temi duže zadržavam. Danas mi se ti događaji, čija sam žrtva bio, čine, a činili su mi se čak i tada, pre burleskni nego šokantni. Neke sam čak sa saosećanjem zadržao u pamćenju, tako jako sam osećao kod nekih monaha teskobu i unutrašnju borbu. I ako o ovim događajima uopšte govorim, to je stoga što su prilikom svakog boravka na Svetoj gori, bili deo mog iskustva. Ovim slučajevima, uzgred, imam da zahvalim, nakon što se situacija razjasnila, što sam uopšte mogao sa pojedinim monasima da o ovoj temi vodim otvorene razgovore, na primer sa arhondarom (hôtelier) jednog manastira u kojem sam uvek odsedao za vreme svog boravka na Svetoj gori, i koji je jednom usred noći pokušao da provali vrata moje sobe. Jasno sam mu dao do znanja da nema čemu da se nada, i stvar je bila na taj način sređena. Sledećeg jutra je izgledao toliko postiđen, da sam mu, kako bi ga obodrio, obećao da o tome niko neće ništa saznati. Od tog dana bili smo dobri prijatelji. Kada sam se posle kraćeg vremena vratio u manastir, video sam da se utešio: izabrao je za partnera jednog izazovnog iskušenika koji mu je pomagao pri svakodnevnim obavezama. Nikad mi nije otvoreno priznao svoj liaison, ali jednog dana, kada sam sedeo u kuhinji i jeo, klimnuo mi je bradom u pravcu efeba, koji je prao sudove, i namignuo mi tako da sam odmah sve razumeo. Kad sam, međutim, nakon godinu dana ponovo svratio u taj manastir, atmosfera je bila potpuno izmenjena. Bio je početak oktobra i shvatio sam da je berba grožda bila fatalna za njegovu ljubav. Taj iskušenik se zaljubio u jednog mladog monaha koji je došao u berbu i nije hteo više ništa da ima sa ''starim'', kako je zvao arhondara. Ovaj je, pak, odavao tužan pogled. Nije više jeo, nije spavao i provodio je vreme pijući rakiju. Mora da su se među njima odigrale neprijatne scene, jer nakon kraćeg vremena iskušenik je dobio dozvolu da napusti manastir i ode u drugi. Uzgred, iskušenika sam video ponovo kada sam posetio taj manastir. Ali u mom prisustvu se stideo i očigledno me izbegavao. Tada mi je bilo jasno koliko sam bio slep, za vreme prvog putovanja, za skrovite drame, za strast koja se u tami kelija odvijala. Takve drame, međutim, nisu proživljavali svi parovi, jer neki podsećaju po svojoj običnosti na dugovečne, stabilne heteroseksualne bračne parove.

Jedan od monaha sa kojim sam jednog dana otvoreno o ovim problemima razgovarao bio je kultivisan čovek, bibliotekar u jednom od najznačajnijih atoskih manastira. Studirao je filozofiju u Francuskoj pre nego što se vratio u Grčku i tek u kasnim godinama došao je na Svetu goru. Nije izgledao uopšte iznenađen kada sam mu prepričao svoje doživljaje. ''Postoji homoseksualnost na Svetoj gori'', smireno mi je govorio. ''Ne pomaže ništa ako se oci pred tim zatvaraju. Ali bilo bi isto tako pogrešno da joj se pripisuje velika važnost. Ona se tiče manjine i od svih grehova monaha, po mom mišljenju, nije najgora. To je greh tela koji krši zavet devičanstva, ali koji isto tako može biti i izvor ljubavi. Najopasnija iskušenja koja vrebaju monahe jesu gordost i sumnja, jer ona razjedaju i uništavaju dušu. A duša je ta koju mi treba na ovom mestu da ponovo pronađemo i spasemo''.

Putopis ''Grčko leto'' (''L'été grec'') (prvo izd. 1975. god.) francuskog književnika Jacquesa Lacarrierea (Žak Lakarjer) (1925 - ) jeste jedno od njegovih najpoznatijih dela, prevodeno na više jezika; u samoj Grčkoj je doživelo više izdanja (Lacarriere u Grčkoj uživa veliko poštovanje kao filhelen i kao poznavalac grčke književne tradicije. Često se oglašava i u atinskoj štampi, npr. u Kathimerini-u). Inspirisan putovanjima u Grčku u periodu od 1947. do 1966. god., Lacarriere u ovom putopisu ne beleži samo puka sećanja, ona su pre povod za sofisticirani uvod u panhelensku istoriju, muziku, ples, religiju, mitologiju, geografiju, književnost, u kom ima podjednako mesta za poetičnost i erudiciju, faktografiju i lični doživljaj.

Preveo i priredio: Nicodemus