Eric Bentley (1916- ) - americki knjizevni kriticar, teatrolog i pisac

GEORGE STAMBOLIAN: Da li postoji nešto kao izričito homoseksualna imaginacija? Ili isključivo homoseksualna osećajnost?

ERIC BENTLEY: Ne postoji jedan ili stalni oblik imaginacije ili senzibilnosti koji bi bio primereno definisan epitetom "homoseksualnog". Ipak, s druge strane, čini se mogućim da se ova reč primeni sa izvesnom merom uverljivosti na izvesnu vrstu senzibiliteta i imaginacije, smeštene u određene prostorne i vremenske okvire, recimo reći "ovako su se homoseksualne osobe u to-i-to vreme i na tom-i-tom mestu osećale i stvarale.". Koja bi druga reč pala na pamet ikome ko je čitao Ronalda Firbanka? (1) Samo su se homoseksualci - u njegovo vreme, koristeći se engleskim jezikom - tako kempali. Naravno, argumentum a contrario je svakako koristan u ovom slučaju - nisu svi britanski homoseksualci s početka 20. veka usvojili ovaj "životni stil", niti su bili sledbenici "kempa". To je bila mogućnost koju su pružali mesto i vreme. Prihvatiti je, značilo je deklarisati se homoseksualnim. Ukoliko bi se na to odlučila heteroseksualna osoba, ona bi svakako bila vrlo ekscentrični tip čudaka, izuzetak koji potvrđuje pravilo.

G.S.: Može li homoseksualna osoba posedovati imaginaciju one ne-homoseksualne?

E.B.: To je škakljivo pitanje. Ono pretpostavlja upravo onu stvar koju sam već odbio da pretpostavim - da postoji nešto saznatljivo i opisivo kao tačno određena homoseksualna mentalna mapa. Kako ja vidim stvari, ono što nazivate "ne-homoseksualnim" ne mora uopšte biti tako opisano. Može, na primer, biti samo ne-kempično, ne-firbankovsko.

G.S.: I kao takvo, u potpunosti ne razlikovati od ne-homoseksualne imaginacije? Što me dovodi do drugog pitanja. Raskorak između homoseksualnog i heteroseksualnog: da li ga treba prevazići ili naglašavati?

E.B. Ono što treba naglašavati je potpuna indiferentnost prema celoj stvari. Ne bi trebalo brinuti da li je neko isti ili različit od nekog drugog. Firbank nije pogrešio time što se distancirao od heteroseksualnih osoba svog vremena. Neko drugi ne bi pogrešio ukoliko sebe ne bi na taj način odvojio.

G.S.: Nekoliko sumnjivih slučajeva mi pada na pamet.

E.B.: Somerset Maugham?

G.S.: Recimo.

E.B.: Nisam dovoljno upoznat s njegovim radom, ali ono što sam pročitao o njemu ukazuje da je bio licemer, a mene licemerje ne zanima. U "Don Fernandu" - tu sam knjigu pročitao - on omalovažava gej ljude. Teško da bi čitalac pretpostavio da je pisac tog dela bio gej. Voleo bih da verujem da mi pisci pokušavamo da se što manje pretvaramo. Maughamova mačo poza više deluje kao greh, ako treba verovati onome što o njemu kaže Beverly Nichols u svojoj knjizi "Slučaj ljudskih okova". (2)

G.S.: Da li homoseksualnost autora izbija na druge načine osim kroz nesporni homoseksulni stil i teme?

E.B.: Sada želim da zavapim "Gogolj"! Moj prijatelj, Simon Karlinsky, ubeđivao me je da Gogolja treba smatrati homoseksualcem i da veći deo njegovog pisanja treba razumevati kroz prizmu situacije u kojoj se homoseksualna osoba mogla naći u Rusiji, inače rigidnom heteroseksualnom društvu. Svakako, Gogoljeva lična situacija jeste uticala na njegovu imaginaciju, humor, čak i na duševno zdravlje. On je stoga zbilja imao - u nekom ograničenom smislu - specifičan homoseksualni senzibilitet, osećanje dakako limitirano, kao što sam prethodno izložio, vremenom i mestom. On je posedovao tu vrstu homoseksualnog senzibiliteta, koju heteroseksualni pritisak može podstaći u homoseksualcu. To ni u kom slučaju nije definicija njegovog senzibiliteta, inače bi bilo koji Rus tog vremena, a homoseksualnih sklonosti, bio neki Gogolj. Ali, na senzibilitet utiču okolnosti, a ja sam ukazao na okolnosti koje naprosto nisu mogle a da ne utiču u velikoj meri na prijemčivog, preosetljivog Gogolja.

G.S.: A šta utiče, u tom smislu, na heteroseksualne pisce?

E.B.: Odgovor na to pitanje je ili vrlo očit ili potpuno nejasan. Takođe, ovo pokreće dilemu da li je iko potpuno heteroseksualan. Hajde da pretpostavimo da postoji potpuno heteroseksualan pisac. Kako na njega utiče tradicionalno društvo? Izdaje mu zahvalnicu zbog njegove heteroseksualnosti? Traži da obavlja tu laskavu službu, čime ga je priroda tako dobro obdarila? Postoje tomovi ljubavne poezije u zapadnjačkoj književnosti, toliko dosadne koliko se već može i očekivati u takvom predodređujućem okruženju, a sve su ih ispisali heteroseksualni muškarci opisujući pri tom svoje beskrajno obožavanje prema, pretpostavimo, heteroseksualnim ženama, pod uslovom da ove ne mrdaju iz fioka koje su za njih muškarci iskonstruisali.

Uzmimo drugu pretpostavku: pisac koji je potpuno homoseksualan, ali kome heteroseksistička ideologija služi kao zaštita od homoseksualnih iskušenja. U umetnosti svaka podnošljiva tenzija može biti produktivna, pa što ne bi i ova? Premda, pitam se da li je izraz "heteroseksualni senzibilitet" dobar opis konačnog rezultata? Dodao bih i da potpuno, istinski heteroseksualni muškarac, ukoliko postoji, ima problem: osećanje krivice. On ne može izbeći osećanje krivice zbog represije nad ženama i homoseksualcima, kao ni bela rasa zbog represije sprovođene nad crvenima, crnima i tako dalje. Stoga očekujem da homoseksualna imaginacija (ukoliko uopšte postoji) bude obeležena stigmom nečiste savesti zavojevača. Ovo pogotovo u vremenima kada se carstva ljuljaju i kada su, po rečima D.H. Lawrencea, "žene u previranju i metežu".

G.S.: Neki ukazuju da "liberalne" tendencije da se homoseksualnost prihvati nisu ostavile samo katastrofalne posledice na razvoj homoseksualne svesti, već su dovele i do kritičke neodgovornosti koja, pokušavajući da izjednači sve vrste iskustava, negira različite seksualne i društvene okolnosti u kojima su homoseksualni i heteroseksualni stvaraoci.

E.B.: To je nešto što sam ja od početka osporavao, a to je naime postojanje nečeg takvog kao što je homoseksualna svest (imaginacija, senzibilitet, kako hoćete), koja postoji u nekakvom obliku još od praskozorja vremena i koju treba sačuvati vo vjek i vjekova. Kada bi zaista postojala takva "platonska ideja" homoseksualnosti, pitanje je da li bi na nju uticalo prihvatanje ili bila šta drugo. Činjenice ukazuju na nešto drugo. Ono što se naziva "homoseksualnim" je u dobroj meri proizvod heteroseksualne publike, koja je možda danas tolerantna i prijateljska, ali koje je do juče bila neprijateljska i netrpeljiva. Treba li da shvatim da gej ljudi sada traže povratak te neodobravajuće i nesklone publike? Ima li samoprezir granice? Koji bi Jevrejin koji iole drži do sebe poželeo očuvanje onih predstava o "židovstvu" koje su proizvod antisemitizma? Da se poslužimo drugom rasnom analogijom, tačno je da trvenja koja rasizam stvara dovode do toga da mnogi pripadnici crne rase danas žele da žive odvojeno a ne integrisano, tek - marš ka integraciji je neumitan. Danas barem ne postoji izražen tabu prema mešovitim brakovima, pa će biti sve više i više ljudi mešovite rase. Tako će biti i sa gej ljudima. Privremeno, oslobođeni (tj. polu-oslobođeni) homoseksualci odlučiće da se povuku. Na duge staze, upravo će se suprotno desiti. Što manje ljudi insistira na svojoj heteroseksualnosti, biće manje onih koji će insistirati na sopstvenoj homoseksualnosti. Naša prirodna biseksualnost - ako je to prava reč - na kraju će trijumfovati. Gej pisce će manje zanimati da osnažuju nekakvu gej svest, stoga biće manje gej svesti koju treba osnaživati.

G.S.: Da li hoćete da kažete, u pirandellovskom maniru, da gej svest postoji ukoliko mislite tako, a ne postoji ukoliko u to ne verujete?

E.B. Pa, nešto postoji. Može se zvati gej svešću ili ne mora. Ljudi koji danas strasno nastoje da afirmišu gej svest, možda to neće hteti već sutra. U tome će sama ideja nestati. Po Pirandellu, svakako. Ako ne želite da nešto bude stvarno, ono to nije. To je kao i sa pripisivanjem polnih i rodnih karakteristika u prošlosti - da bi se bilo "pravim muškarcem" trebalo je imati osobine takve i takve. Ali, uskoro se mišljenje ljudi promeni, pa više nisu ranije osobine bitne, već neke nove, ili se jednostavno prizna da nije poznato kakve kvalitete treba posedovati - možda baš zato što to i nisu neki "kvaliteti".

G.S.: Svi poznajemo kritičare koji, suočeni sa homoerotskim elementima u radu autora, kreću naširoko da opovrgavaju da je on homoseksualac, posebno u slučajevima gde nema opipljivijih biografskih navoda. Osim homofobičnih predrasuda koje utiču na ove kritičare, ne reflektuje li ovakav pristup, možda u najakutnijoj formi, problem kritičkog vokabulara koji delimo svi?

E.B.: Ono što meni pada na pamet nije problem rečnika, a voleo bih da jeste to. Problem je u samim kritičarima, onima koji "nadugačko i naširoko" opovrgavaju da je pisac bio homoseksualac. Čemu tolika opširnost?

G.S.: Možete li vi da odgovorite?

E.B.: Zato što su homoseksualni pisci pretnja. Oni ljuljaju čamac. Zamislite sad taj uvaženi skup, poput Ivy League koledža (3). Veliki pisac homoseksualac? Puno osrednjih pisaca homoseksualaca? Onda bi - pazite sad - malo jebavanja u muškoj spavaonici bilo sasvim u redu. Ne dao Bog! Bolje časna smrt nego sramota! A šta bismo rekli roditeljima? Sve što bismo im rekli jeste da je nastavnik koji je na času sa takvim entuzijazmom deklamovao Gavestonove reči (4) - nije li taj namigivao onom zgodnom fudbalskom kapitenu u drugoj klupi? - otpušten sa posla. Zar ne treba da budemo čisti u stavovima i čvrsti u našim vrednostima? Čovek koji je napisao "Captain my Captain" ne može biti peder, barem ne zato što bi onda pederluk prešao na Abrahama Lincolna (5), a odatle je samo korak do tvrdnje da je Washington lagao, dakle, lagao je da je izdrkao Georgu III tokom tajne misije u Londonu. Upravo je bilo obrnuto, Georgeova "trešnjica" je bila tom prilikom "obrana", kako se već prepričava (6).Ostalo zaključite sami. Ruka koja ljulja kolevku je ta koja vlada svetom, ne ruka koja ljulja čamac, a pogotovo ne ruka kojom se drka.

G.S.: Niste se osvrnuli na moju tezu o homofobičnom kriticizmu.

E.B.: Da li je ijedan kriticizam homofiličan osim onog koji podvriskuje: "Jupi, gej je ok, a Christopher Marlow  je jedan on naših."? Neki profesori književnosti, koji mrze homoseksualce i sami su homoseksualni. Možda oni preziru sebe. Što se drugih tiče, neki nas mrze onom ubitačnom i nepomirljivom mržnjom, upravo onom koju oni i njihovi prijatelji osećaju prema ženama, crncima, Jevrejima ili već prema kome, ali nisu oni najveći problem, zato što oni ne čine tu čvrstu masu predrasuda koja zapravo vlada ljudima i upravlja institucijama. Oni koji tu vode reč su hladnokrvi segregacionisti, oni koji odlučuju ko može a ko ne može, ko je poželjan a ko nije, koga možemo iskoristiti a koga ne, ti nadobudni ljudi koji znaju šta se sme raditi i ko može biti uključen u ono "mi", a ko definitivno spada u "one". Jedan od visokih zvaničnika na Univerzitetu Columbia ovo je demonstrirao rekavši mi da je Lionel Trilling (7) tako dobro prošao na fakultetu zato što nikome nije izgledao kao Jevrejin, premda su svi znali da jeste. Na sličan način, svako je mogao da zna da ste gej, tek ukoliko se to ne bi spolja videlo! Stoga, pustite neo-naciste, najdelotvorniji neprijatelji civilizacije su njeni samoimenovani zaštitnici. Istinski neprijatelji homoseksualaca nisu profesionalni mrzitelji pedera, već cela bulumenta finih dama i otmene gospode koji nikada ne pokreću ovu temu i vrlo su prilježni da se o tome ne progovori. Ponovo rasna analogija - crnci ne treba da pričaju o rasi, oni treba sebe da pobele (mnogi su to učinili). Gej ljudi su u redu, ako ne izgledaju pederasto, ne pričaju i ne oblače se tako i ne uživaju u pederskim zanimacijama. Oni su u redu, jer niko nije primoran da zna da oni postoje. U prošlosti, čim bi se saznalo da gej osoba postoji, ona je morala da završi svoje bitisanje. Mogla je izbeći metak, pod uslovom da sama sebi uperi pištolj u čelo, što bi obično i uradila, doslovce ili u mnogo bolnijem procesu, figurativno.

G.S.: Ako kažemo, kao što ste vi sugerisali, da je najsigurnija definicija homoseksualne literature ona da je reč o "književnosti koju su stvarali poznati homoseksualci", ne izlažemo li kriticizam ponovo navodnim opasnostima od "biografske zablude"? Ne bi li bilo smislenije (te, dopuštam, možda "sigurnije" za neke) govoriti o homoseksualnim tekstovima i pisanju, pre nego o homoseksualnim autorima?

E.B.: Ali, tekst nije ni muški ni ženski. Ako želite da izbegnete govor o homoseksualnim piscima, sve što možete reći jeste ili da razmatrate homoseksualne teme u pisanju (što može doći i od heteroseksualnih autora), ili da proučavate stvaranje na koje utiču homoseksualni stavovi. Ovo poslednje vratiće vas upravo na biografske privide, jer pričati o stavovima znači pričati o ljudima. Dodao bih još da ne bih želeo da moje zanimanje za autorov život bude protumačeno kao zamagljivanje stvari. Ono što je zanimljivo, takvo i ostaje, čak i ako biografsko istraživanje ne unapredi moje razumevanje dela. Postoji takva stvar kao što je posredno razjašnjavanje. Neke činjenice možda nemaju direktan upliv na umetničko delo, ali kako je sve međusobno povezano, one mogu imati veoma zanimljiv indirektan uticaj. Autorov život možda neće objasniti njegovo delo, ali znanje o njegovom životu stavlja njegovo delo u širi kontekst, dovodi ga u vezi sa većim poljem interakcija i na kraju, biografske studije mogu obogatiti nečiji doživljaj umetnosti, makar i nevoljno. Ovo je posebno značajno u slučaju homoseksualnih pisaca, jer vrlo je lako doneti pogrešne zaključke o homoseksualnosti, pa se izniman napor da se razume stvaralac na kraju isplati, jer nesporazumi nestaju ili se proređuju. Dugogodišnje rasprave o homoerotskim elementima u Shakespearovim sonetima sasvim sigurno nisu unapređene nemanjem znanja o tome šta je zapravo homoseksualnost - a takvo neznanje je karakteristično za mnoge naučnike.

G.S.: Mnogi kritičari smatraju da premda homoseksualnost ili heteroseksualnost mogu biti zanimljive u književnosti sa stanovišta psihologije, istorije ili sl., one su ipak fundamentalno vanestetski elementi u svemu, to jest, nemaju nikakve veze sa čisto estetskom vrednošću ili aspektom teksta. Šta mislite o ovom stavu? Delom mislim na vašu primedbu koja se tiče Forsterovog  Mauricea: "Zanima me propaganda i smatram je valjanom u umetnosti".

E.B.: Ono što sam upravo rekao o biografijama, odnosi se uopšte na istoriju. Istorija nije deo umetnosti, umetnost je deo istorije. Ovo zapravo samo znači da ljudskost nije deo naše umetnosti, već je umetnost deo naše ljudskosti. Zasigurno postoje estetske vrednosti. Ali, nije moguće izolovati estetske od neestetskih elemenata. Da bi se došlo do pouzdanog estetskog stava, potrebno je znati sve strane neestetskih činjenica. Samo delo pretpostavlja poznavanje ovoga.

G.S.: Šta je sa propagandom?

E.B.: Propaganda,  zasluženo priznajem, zavređuje sebi lošu reputaciju, ali ne postoji ništa loše u inicijalnoj ideji - širiti istinu, širiti veru u istinu. Sva umetnost je propaganda za istinu kakvom je autor vidi, te umetnost većma teži da afirmiše nešto što bi se moglo nazvati verom u takvu istinu. Antipropagandistička umetnost je propaganda za anti-propagandu. Propaganda protiv vere je propaganda za veru u neverovanje. Ovo nije samo igra reči. Čekajući Godoa ne iskazuje samo nevericu, već i samu veru u neverovanje, drugim rečima nevericu kao mesto časti, ako već ne čojstva. Slično ovome, ubeđeno zaklinjanje da umetnik ne sme, ponavljam, ne sme da se bavi propagandom predstavlja žestoku propagandu za ideju samosvojne umetnosti. Kada je Oscar Wilde rekao da je sva umetnost savršeno beskorisna, on je ušao u propagandu za beskorisnost, za nepraktično, za nepoučnu lepotu. Paradoks je da je takva beskorisnost krajnje korisna, da je takva lepota vredna sama po sebi.

G.S.: Rekli ste da je očajnički potrebno demistifikovati seks, da ga treba "oribati od stigme s jedne i lažne vrste glamura s druge strane". Kako?

E.B.: Odgovoriću jednom rečju: propaganda. Neko će reći: umetnost. Treći će reći: obrazovanje. A sve ovo znači isto.

G.S.: Kako se uklanja stigma?

E.B.: Tamnija pigmentacija ljudske kože nosila je stigmu u Americi 19. veka. Kako je ona uklonjena? Time što je neko rekao: "Crno je lepo". Ovo je bila propaganda, poezija i obrazovanje. Malcolm X dao je svoj doprinos duhovitošću. Ukazao je da belci odlaze da se sunčaju, "jer žele da izgledaju kao mi". Ključna reč u frazi koju ste citirali je "oribati". Stigma se ne skida tek tako. Ona se mora trljati, oribati. To je ozbiljan posao, pre svega za umetnike. Ispiranje mozga, ako vam se više sviđa. Čudno je kako se negativno gleda na ispiranje mozga! Zapravo, reč je o odličnoj ideji. Svima nam je potrebno da se iznova obrazujemo, čemu je uslov da se očistimo od prethodnog obrazovanja. Umetnost može da doprinese ovome, premda se koristi uopšte u potpuno suprotne svrhe. Umetnost je većinom sapunica, opijum za mase.

G.S.: Šta je sa glamurom?

E.B.: Izuzetak je lažni glamur. Lek za ovo je onaj istinski. Imajući to u vidu, D. H. Lawrence je napisao "Ljubavnika lejdi Četerli". E. M. Forster je izgleda imao slične namere sa svojim delom Maurice, koje sam ja pohvalio. Tek, u sadašnjim okolnostima ne mogu da izreknem pohvale za ovu knjigu, jer ljubavi između Mauricea i Aleca nedostaje glamur.

G.S.: Gde možemo naići na glamuroznu seksualnost u književnosti?

E.B.: Zgodnog li pitanja! Ali, vrlo kompleksnog. Bilo je mnogo pokušaja, ali često kao rezultat dobijamo lažni glamur, ili se barem takvim u nekom momentima pričinjava. Čitajte gej poeziju savremenika Oscara Wildea koju je Brian Read zgodno sabrao u antologiji Sexual Heretics ("Jeretici seksa"). Čak i ne-glamur, ili pogana raspusnost, kao u romanima u stilu Johna Rechya iz sredine 20. veka, potvrđuje sa kao neka vrsta zasenjenosti: lažni sjaj, sumnjiva zabava u potucanju, periferijska nostalgija za blatom (nostalgie de la boue). Ponekad pomislim da je najbolji pokušaj da se dosegne homoseksualni glamur onaj u delima s malo ili nimalo umetničkih pretenzija, koja se svrstavaju u pornografiju, poput pripovetke Song of the Loon (8) i filma Dust unto Dust (9). Dok većina pornografije koju sam gledao naginje ka ružnoći i brutalnosti, te pripadaju svetu koji je jeftin u stilu, a prozaičan u motivu i metodu, ova podklasa pornografskih dela ulazi u domen fantastične romantike, mekane i u nekom smislu, istinski glamurozne. Više od toga ne, jer reč je o otrcanoj fikciji. Neiskrenost nije samo dozvoljena, već se i ohrabruje. Iza sentimentalnosti, premda većinom dobro skrivena, izviruje ciničnost koja podržava grubu školu pornografije. Romantika je nažalost tlapnja: "Ne mislimo to zaista, ali bilo bi lepo da.".

G.S.: Koji veliki umetnik je uneo najviše glamura u homoseksualnost?

E.B.: Walt Whitman.

G.S.: Ali, on je takođe negirao svoju homoseksualnost u čuvenom pismu Johnu Addingtonu Symondsu (10).

E.B.: Biće da je pre negirao analni koitus. U svakom slučaju, ostajem pri svom odgovoru i dodajem da je vrlo moguće da je Whitman shvatio da u njegovo doba jedini način da se glorifikuje homoseksualni mentalitet jeste nauštrb fizičkog aspekta. Muškarci 19. veka nisu se mogli uplitati u kontradikcije tog vremena. Na suđenju, Oscar Wilde je nagrađen aplauzom za svoj perfektni omaž "grčkoj ljubavi", onoj između starijeg muškarca i mladića, ipak u svojoj odbrani je lagao - poricao je da je imao seksualne odnose sa dečacima. Čak ni heteroseksualni odnos nije mogao biti tretiran glamurozno sve do dvadesetih godina 20. veka, a i onda tek u zabranjenoj knjizi - "Ljubavnik lejdi Četerli". Ali, Wilde jeste unosio glamur u homoseksualnost, kao i Whitman. U njihovom slučaju, nije glamur ono što je lažno, već njihova "saopštenja za javnost". Naspram ovoga, pisac kao što je Symonds nije davao lažne izjave, ali je glamur homoseksualnosti u njegovoj poeziji veštački.

G.S.: Whitman. Wilde. Ima li istaknutih stvaralaca u ovoj oblasti koji nisu baš toliko gorostasni?

E.B.: Marguerite Yourcenar. Mary Renault (11). "Hadrijanovi memoari" i "Dečak iz Persije". Ove dve knjige imaju dosta zajedničkog, premda su različite. U jednom se autorka identifikuje sa dečakom, druga sa velikom istorijskom figurom, tek u oba slučaja čujemo ženski glas, koji govori o velikom čoveku i njegovom ljubavniku.

G.S.: Kako to da se muškarci nisu prvi latili ove teme?

E.B.: Jesu. O Aleksandrovoj i Hadrijanovoj homoseksualnosti pisalo se još od drevnih vremena.

G.S.: Ali, sa takvim neskrivenim simpatijama? Sa željom da se homoseksualnost ulepša?

E.B.: Ne. Opet, ove dve žene mogu odreći nameru da stvari ulepšavaju.

G.S.: Bi li ste vi to učinili?

E.B.: Ne. Ali bih istakao da im to nije jedina namera. One su obe, vidite, navučene na moć. Zaneseno se identifikuju sa muškom snagom. Začuđujuće je, u ovo vreme, toliko se baviti Antinojem i Bagoasom (12). Još je fascinantnije da se žena toliko bavi Hadrijanom  ili Aleksandrom.

G.S.: Da li bi ovo bili primeri ženske emancipacije - ili nečeg suprotnog?

E.B.: Pomalo od oba, rekao bih. Ambivalentnost karakteristična za sredinu 20. veka.

G.S.: Ima li za vas razlike između obrazaca mistifikacije na koje nailazimo u savremenoj homoseksualnoj i heteroseksualnoj ljubavi?

E.B.: Uvek ima razlike između čekića i nakovnja, kao i pozicije pod čekićem i one na nakovnju. Heteroseksualne osobe su mistifikovane od strane drugih heteroseksualaca, dok su homoseksualci morali da se podvrgnu ovom procesu od strane tlačitelja, tj. heteroseksualaca. Mi ili prihvatamo njihove mistifikacije o nama, ili ćemo otići u zatvor. U zatvoru nas podvrgavaju njihovom vidu homoseksualnosti - silovanju od strane heteroseksualnih muškaraca, što je već druga priča. Ili možda nije?

G.S.: Ali, zar homoseksualci nikada ne mistifikuju sami sebe?

E.B.: Nikad ne recite nikad! Veštački sjaj loše gej poezije je primer homoseksualnosti fabrikovane od samih homoseksualaca. Čak i ovde treba dodati da nas guraju u ovu vrstu samo-mistifikacije oni drugi. Agresor ostaje agresor, potlačeni ostaje potlačen i to sve do trenutka kad se odluči na pobunu. Do tog trenutka on je čiča-Toma, ne kao što ga je Harriet Stowe (13) opisala, već više u skladu sa savremenim stereotipima, on je poslušan, srećni rob čije ideje i osećanja moraju legitimisati i održavati tu blaženu trpeljivost. Mnogo od rane gej ideologije je varijanta homoseksualnog "čiča-Tomizma". Takva je naprimer, ideja da homoseksualac ima žensku dušu zarobljenu u muškom telu. Definicija žene je ona seksistička - žena je ukrasna vejka, odatle je homoseksualac polu-muškarac, polu-čovek. Uporedite to sa crnim ljudima i načinon na koji su prikazani u rasističkim filmovima poput "Prohujalo sa vihorom". Oni su po prirodi sluge, život za njih ne može biti punokrvna pustolovina kao za Clarkea Gablea i Vivien Leigh. Autori štiva poput ovog uzgredno postaju zaista uticajni reakcionari, daleko značajniji od konfederalista ili konzervativaca.

G.S.: Može li se to primeniti na zalaganje za gej prava?

E.B.: Apsolutno. Liberal poput Normana Mailera može biti veći neprijatelj nego bilo koji konzervativac.

G.S.: Da li pretpostavljate da je svaka umetnost koja "mistifikuje" loša, dok je umetnost koja "demistifikuje" dobra?

E.B.: Ne, ali to je vrlo komplikovana stvar, jer mistifikacija i demistifikacija postoje jedna pored druge, u istom delu, čak. U "Eneidi", Vergilije "mistifikuje" Rim, uspostavlja mističnu pojavu "Rima", kao što je Kipling 200 godina kasnije pomogao da se stvori, održava i uveća mit o Britanskom carstvu. U isto vreme, Vergilije je, kako bismo mi danas rekli, "surovo iskren" kada prikazuje načine vladanja, dok scene bitke u dobroj meri razaraju mit o Rimu. Nešto se slično može reći za Dantea. S jedne strane, njegovo stvaralaštvo vaspostavlja i potvrđuje žarišnu predstavu o rimokatoličkoj kulturi i univerzumu, posvećujući ga i slaveći celim tokom. S druge strane, nailazimo u Danteovom paklu na svet i ljude kakve poznajemo - razodenute, "demistifikovane". Književnost gradi i ruši, mistifikuje i demistifikuje.

Danas smo svedoci propadanja Zapada, sumraka kapitalističkih bogova. U ovom trenutku, književnost može da bira između najtupavije mistifikacije - neprikrivenog falsifikovanja, odbijanja da se prizna da su stvari takve kakve jesu - ili može insistirati na istini sa posebnom žestinom koja niče iz osećanja krize, što moderna literatura i čini. Istina je da je većina modernih romansijera u biti reakcionarna, ali takav je i Balzak, o kome je Karl Marx imao visoko mišljenje. Balzac bi izručio vrlo reakcionarno predavanje, ali kad su u pitanju opisi ličnosti i okolnosti, nije falsifikovao ništa, naprotiv.

G.S.: Još primera?

E.B.: Ezra Pound. Nazadan u svojim idejama i postupcima do kraja. Ipak, na kraju bio je više umetnik nego fašista, otkrivajući svoju budalastost, tako prikazujući svoj fašizam kao aspekt te blesavosti. Čitajte o životu Ezre Pounda, to će vam skinuti masku sa fašizma.

G.S.: Proust, Gide i Genet , da li su oni za vas skinuli masku sa homoseksualnosti?

E.B.: Nisam siguran. Oseti se izvestan "duh prošlih vremena" u načinu na koji se pristupalo ovoj temi, čak i kod Geneta, premda je on još uvek veoma živ. To sada deluje starinski, demodirano. Danas se možemo smejati koliko god želimo "Slici Dorijana Greja" i viktorijanskom trućanju o "neizrecivim gresima", te ono što se probija iz svega kao duh prošlih vremena jeste mistifikacija homoseksualnosti, koja ponekad ide do krajnosti. Ocenjujem tu mistifikaciju kao ekstremnu, premda ona nije ništa drugo do prikrivanja. To je pretvaranje da je Albert u stvari Albertina (14), na primer.

G.S.: U vašem intervjuu za College English u novembru 1974. godine, primetili ste da to nije samo prikrivanje, da je Albertina postala istinska žena, te primer snage Proustove imaginacije.

E.B: Život je retko jednostavan, umetnost to nije nikada.

G.S.: Ne odnosi li se to i na homoseksualnost u Proustovom romanu koja je, na kraju, izravno prikazana kroz lik Charlusa (15)?

E.B.: Tačno. Ali sa gledišta gej emancipacije, Baron de Charlus je bio vrlo nesrećan Proustov izbor, zlosrećno stvorenje koje je ugledalo svetlost dana, naglašavajući postojeću stigmu homoseksualnosti, ili barem potvrđujući da ona već postoji, što sve samo održava jednu od odvratnijih mistifikacija seksizma, a to je naime ona o nečemu "demonskom" što postoji u "perverziji". Ovo je lažni glamur druge vrste. "Homoseksualnost je zlo, ali fascinantno zlo", iz čega proizilazi da je "homoseksualnost doista fascinantna, ali je to zlo".

G.S.: Ako je to vaša interpretacija, šta iskupljuje Prousta?

E.B.: Prvobitni greh, odnosno prvobitni ne-greh umetnika - a to je ironija. Baron Charlus nije sasvim loš. On je đavolji advokat, koji nije sasvim crn - zlo je takvo obično u znacima navoda, tj. ono što "strejt" konvencije kažu da je zlo.

G.S.: Nije li vaše stanovište o ovome, zapravo emancipatorsko?

E.B.: Ukoliko pod gej emancipacijom podrazumevate, kao ja maločas, politički pokret sa kratkoročnom taktikom koja se mora uzeti u obzir, kao i dugoročna strategija i ciljevi, onda se moraju usvojiti dupli standardi, pa ono što je oportuno i nužno u jednom trenutku ne mora uopšte biti takvo na duži rok. Politika odoleva ironiji u istoj onoj meri u kojoj je umetnost prihvata. Ako je cenzura ikada opravdana, onda bi bili u pravu da tražimo da većina kvalitetne umetnosti bude cenzurisana, barem na neko vreme, pošto u politici niko ne razume ironiju, a ostatak (rad bez ironije) jeste štetan.

G.S.: Da li predlažete da Prousta treba zabraniti?

E.B.: Recimo da bih podržao takvu zabranu - ne računajući moje protivljenje cenzuri kao takvoj - u vremenu koje je upravo iza nas. Mislim da je do sada dovoljno napretka ostvareno u gej emancipaciji, da bi takvo cenzurisanje učinilo bespotrebnim, opet pod pretpostavkom da je cenzura ikada neophodna.

G.S.: Veoma sam zbunjen ovim. Da li bi osnov za takvu zabranu moglo biti to da je Proust grešio po pitanju homoseksualnosti? Ili da je pogrešno shvaćen od onih kojima nedostaje smisao za ironiju?

E.B.: Iskreno, mislim da bi i osobe kojima ne nedostaje smisao za ironiju stekle pogrešne predstave o homoseksualcima kod Prousta, barem u onom vremenu kada su takve ideje bile široko rasprostranjene i uglavnom nenačete boljim predstavama. Takođe mislim da je ono vreme Proustu pružalo izvesne verbalne konstrukcije za koje je verovao da mogu da dočaraju homoseksualnost, ali bio je u krivu. Danas je njegova zabluda očita svima. Juče nije bilo tako.

G.S.: Da li bi ste komentarisali Christophera Isherwooda koji kaže: "Za mene kao pisca, nikad se nije postavljalo pitanje 'homoseksualnosti' već 'drugosti', tj. gledanja na stvari iz iskošene perspektive. Da je homoseksualnost norma, ne bi me zanimala kao pisca".

E.B.: Isherwood je savršeno razložan (nije li uvek?), kada odlučuje da od nepovoljnih okolnosti izvuče najbolje, predstavljajući to, ako hoćete, kao nužno zlo - lepo je ukoliko u tome uspete. Što samo znači da smo mi u istoriji, ne odlučujemo kada i gde ćemo se roditi, a najbolje čemu se možemo nadati jeste da budemo u stanju da preokrenemo date neprilike u prednost. Ako niste deo establišmenta, ali možete uspeti samo buneći se protiv njega, onda jašta, najbolje je da se založite za buntovništvo i pokažete svetu prednosti pobune, nepristajanja i nepravovernosti. Svet može biti baš briga, ali opet, možete ga i promeniti.

G.S.: Da li biste komentarisali sledeće? Kada je Gide primetio da je Proust možda želeo da stigmatizuje homoseksualnost u svom romanu, ovaj se nije složio. "Konačno razumem", piše Gide, "da ono što mi smatramo iskvarenim, predmetom gađenja ili podsmeha, za Prousta i nije toliko odbojno".

E.B.: Uopšte me ne impresioniraju ove Gideove reči. Ko smo mi? Uvek želim da znam ko smo to mi, što je, inače, zamenica koju samouvereni toliko vole. Da Proustu nije bilo toliko odbojno ono što mi smatramo iskvarenim, on sam to ne bi zvao iskvarenim i ne bi se toliko trudio da stvori klimu poroka. Utisak koji ostavlja "U potrazi za izgubljenim vremenom" je, naprotiv, da Proust smatra iskvarenost još gorom nego mi, ili ja, ili možda smatra homoseksualnost pokvarenom, dok ja to ne mislim. Uzgred, šta je to s vama, francuskim piscima homoseksualcima? Mogu li francuski pisci biti homoseksualci, a da pri tom ne izigravaju dripce? Taj nemoralni Gide! Pa, uz to još i lažov, sudeći po njegovim beleškama o Wildeu! Genet, prevejani lopov i robijaš! Da ne pominjemo opet Prousta. Pri tome ne kažem da kult demonskog nije sasvim na mestu. Samo, pitam se ko ga je tu postavio i zašto. Nije li to samo loša usluga za homoseksualce i da li nam je potrebna?

G.S.: Potrebna ili ne, tu je. Ona je deo kulturne i književne tradicije koju svi dele, te ako su francuski pisci toliko demonski kao što kažete, zar oni samo ne odražavaju takvu tradiciju?

E.B.: Takvo pitanje nagoveštava plodonosniji pristup. Ne treba da izazivamo ove ljude, treba da ih proučavamo. U 19. veku, kada je homoseksualac zaista bio van zakona, prestupnik sa noćnim navikama, istinski zavisnik od zločina, mašta je letela na sve strane, severno i južno. Severno, on je bio dendi, kraljica, "uranista", tetka, peša, egzibicionista, glumac - jednom rečju Oscar Wilde pre robije u redinškoj tamnici. Što Wildea čini simboličkom figurom kakvu svi poznajemo, jeste to što je nakon robijanja poleteo na jug, do drugog pola i postao Sebastian, hrišćanski mučenik proboden strelama, Melmoth, ukleti goj gotske fikcije (16), prognanik, Satana. Početak veka u kojem je Wilde živeo daje nam dve amblematične slike - to su Beau Brummell (17) i Byron. Ovaj drugi nam može biti zanimljiv zato što znamo da je bio mnogo više homoseksualac nego što se u 19. veku mislilo, a uz to je i začetnik te satansko-demonske tradicije u savremenom obliku. Byronov Kain  i Manfred (18), te drugi, imaju svoj izvor u njemu, a on je bio biseksualan, sa jakom homoseksualnom crtom.

G.S.: Gotovo da vas oduševljava Byronova demonska crta? Zašto nije tako kod Prousta, Gidea ili Geneta?

E.B.: Različita vremena traže različite odgovore.

G.S.: Hoćete da kažete da modernisti nisu odgovorili na izazove svog vremena? Ili nisu ovlašćeni na tu vrstu odgovora koje su dali?

E.B. Pa, sad možda nagađam, verovatno su imali svoje razloge da nastave u bajronovskoj tradiciji, ali učinivši tako, moglo se očekivati da će biti nevolja.

G.S.: Sa vama, u ovom intervjuu?

E.B.: Ne samo.

G.S.: To je vaša poslednja reč onda o gorostasima savremene francuske literature?

E.B.: Pre će biti da sam tek počeo. Kad sam to skinuo s vrata, voleo bih da nastavim i ispričam nešto o svom oduševljenju za svu trojicu. Puno su mi značili, Genet manje od ostalih. Srce mi se cepa kada moram Gidea da nazovem lažovom, premda, u pomenutoj prilici, on je to zaista bio. Što se Prousta tiče, pročitao sam "U potrazi za izgubljenim vremenom" do kraja u leto 1945. godine, dok su atomske bombe padale. To je jedno od velikih iskustava u mom životu. Ove godine sam se vratio knjizi i ponovo pročitao dobar deo toga. Verovatno ću je iščitati do kraja. Ponovo čitam mnoge pasuse u knjizi, vidite, ja se ne stidim da priznam da sam potpuno lud za Proustom.

G.S.: Vi i Platon ne biste zabranili ništa osim vrhunskog.

E.B.: Tako je. Koga briga za one loše? Mogu li još nešto da kažem o Proustu?

G.S.: Svakako.

E.B.: Ne slažem se sa Rogerom Shattuckom i slažem se sa mišljenjem Edmunda Wilsona kojeg Shattuck ismeva, a to je da je "U potrazi..." jedna od najsumornijih knjiga ikada napisanih. Ovo je zato što se, po mom mišljenju, Proust odriče Erosa, smatra ga prevarnim. Tek, erotski impulsi koji su prožimali Marcela, pravog Marcela Prousta, bili su do kraja homoerotski, što njegovo delo čini još više tužnm za homoseksualnog čitaoca.

G.S.: Shattuck tvrdi da je to pozitivna knjiga, "velika kome(n)dija", koja se završava afirmativno.

G.S.: Gej čitalac se verovatno neće složiti s njim. Poruka koju on dobija je drugačija i ispljunuta u lice. Ko bi uostalom mogao da se povodi za Proustovom afirmacijom? Lek za ljubavne boljke je pisanje remek-dela? Pa čak i kad je završio "U potrazi...", kako je mogao da živi sa sobom?

G.S.: Želite da kažete da su njegova razmišljanja o Erosu neistinita, ili da ne želite da se suočite sa istinom u njima?

E.B.: Mislim da sadrže mnogo istine, ali treba se suočiti sa neistinom u njima.

G.S.: Da je Proust bio heteroseksualan, da li bi bio veći optimista?

E.B. Racine nije bio. Morao je da se ratosilja Erosa zarad...religije beše? Proust se u istoj situaciji okrenuo umetnosti.

G.S.: Da li je iko dao odgovore na Proustove stavove o Erosu?

E.B.: Ne u obliku kritike samog Prousta. Ali odgovori se mogu naći u Orteginom O ljubavi  i Nature, Man, and Woman od Alana Wattsa. (19).

G.S.: Šta će sada kritičari uopšte raditi po pitanju homoseksualnosti?

E.B.: Iživeće u zaludnosti svoju istorijsku sudbinu. Izdaće prvu obavezu intelekta, a to je ne da se bude intelektualan već inteligentan, staviće se, kao obično, u službu oportunista, predvidljivih, "trendi" progresivnih ili reakcionarnih. Um nikada nije odgovarao na ljudski apel za prostodušnošću, tako da još izvesno vreme možemo očekivati da će "gej kritika" biti u ravni komunističke kakva je bila tokom tridesetih godina 20. veka, obračunavajući se sa podobnima i lomeći one nepodobne. Kao što je odgovor Drugih na komunizam u to doba bio pretvaranje da on ne postoji, tako je sadašnji odgovor Drugih da ne postoji homoseksualnost. Jedini pobliže obrazloženiji odgovor na izdanje College English-a posvećeno gej tematici, bilo je pismo koje iznosi uverenje da homoseksualci nisu kategorija od važnosti za gospodu i nauku.

G.S.: A ipak ste nahvalili Simona Karlinskog, koji pripada toj nauci, zbog onog što je napisao o Gogolju.

E.B.: Da, Simon ne kaže samo: "Jupi, Nidža Gogolj je bio peder!". On koristi svoje specifično poznavanje gej iskustava da bi identifikovao izvesna Gogoljeva iskustva kao homoseksualna i time bacio svetlo na neka inače nejasna mesta u Gogoljevom stvaralaštvu. Ako homoseksualni biograf i kritičar mogu videti dalje od neposrednih okolnosti gej emancipacije i suptilno iskoristiti svoje sopstveno poznavanje gej stvari i iskustva, on se može nadati da će steći poseban uvid u delo Gogolja, Wildea, Prousta, Gidea ili Geneta.

G.S.: Strejt kritičare ostavljate napolju u pomračini?

E.B.: U pomračini, pritom stvarajući svoj privatni pakao i sričući napeve sopstvenih demona? Ne, ne. Samo bih poručio šovinističkim učiteljima, pobesnelim belim rasistima i inima da se klone Shakespearovih soneta... Ozbiljno govoreći, ne bih želeo da sklonim homoseksualne pisce van domašaja heteroseksualnih kritičara, utoliko što bi onda, logično, oni tražili od nas da se klonimo heteroseksualnih pisaca. Mi to nećemo, pa zato i ne tražimo od njih da se klone "naših". Shakespearove sonete treba ostaviti u školskim knjigama, na milost i nemilost strejt učitelja. Možda se malo i priklone.

G.S.: Nisu to uvek činili u prošlosti.

E.B.: Vremena se menjaju, od starih podela do novog uniseksa. Ili, natrag do izvorne biseksualnosti, ako vam se tako više dopada. Ili, polimorfno perverznog.

G.S.: Zato što, prema vama, polimorfno nije perverzno, jel tako?

E.B.: Baš tako.

Napomene:

1. Ronald Firbank (1886 - 1926), engleski pisac, istančanog i ciničnog stila.
2. "Of Human Bondage", Ljudski okovi, novela Somerseta Maughama.
3. Ivy League, asocijacija osam najprestižnijih američkih univerziteta. Termin se često koristi da označi akademski elitizam i tradiciju.
4. Gaveston, miljenik engleskog kralja Edvarda II. Lik u istorijskoj tragediji "Edward II" Christophera Marlowa (1564-1593), poznatog dramatičara elizabetanske epohe.
5. "Captain my Captain", pesma američkog pesnika Walta Whitmana, o kapetanu koji gine nakon što je brod izašao iz oluje. Odnosi se na američkog predsednika Abrahama Lincolna, koji je poginuo od ruke atentatora neposredno posle završetka Građanskog rata. Uzgred,  knjiga C.A. Trippa, objavljena prošle godine- The Intimate World of Abraham Lincoln, izričito tvrdi da je ovaj bio gej (uz navođenje imena muškaraca s kojim je Lincoln delio krevet itd.), vest koja je u pravom smislu uzdrmala američko mnjenje:
   http://www.laweekly.com/ink/04/49/news-ireland.php
6. Aluzija na čuvenu apokrifnu priču o trešnjinom drvetu i mladom Georgeu Washingtonu, koja ističe moralni karakter prvog američkog predsednika.
7. Lionel Trilling (1905-1975), američki kritičar, književnik i predavač.
8. "Song of the Loon", roman Richarda Amorya iz 1966. godine, gej avanturistički roman čija je radnja smeštena među trapere i Indijance u divljini američkog Zapada 19. veka.
9. "Dust unto dust", gej porno-film iz 1970. godine
10. John Addington Symonds (1840-1893), britanski pisac i jedan od prvih autora studija o gej i lezbejskim pitanjima.
11. Mary Renault (1905-1983), engleska spisateljica, poznata po istorijskim romanima
12. Bagoas, ljubavnik Aleksandra Velikog, evnuh na dvoru persijskog kralja Artakserksa. O njegovom životu znamo iz dela grčkog istoričara Diodora sa Sicilije.
13. Harriet Beecher Stowe (1811-1896), američka spisateljica, bavila se temama ropstva na američkom Jugu, najpoznatija po romanu "Čiča-Tomina koliba".
14. Albertine Simonet, lik devojke iz Prustovog romana "U potrazi za izgubljenim vremenom".
15. Charlus, lik homoseksualnog barona iz romana "U potrazi za izgubljenim vremenom".
16. "Melmoth, the Wanderer" ("Melmoth, lutalica"), roman Charlesa Roberta Maturina iz 1820. godine
17. George Bryan "Beau" Brummell (1778-1840), poznati aristokrata i kicoš iz perioda Regenstva u Engleskoj.
18. Byronove drame "Manfred" (1817.) i "Cain" (1821.)
19. Jose Ortega y Gasset, O ljubavi, prev. Slavko Marojević, Sarajevo: Svjetlost 1989; "Nature, Man, and Woman" - Alan Watts, Vintage Books, 1958.
    
    Sve napomene: Vlada T