Slavimo 20 godina postojanja
Gej Srbija
queeropedia

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

       
Wilde, Oscar (Fingal O'Flahertie Wills) (1854-1900)
Britanski dramaturg, pesnik i kritičar

Sadržaj:

1. Biografija Oscara Wildea
2. Wildeovo govor na sudu
3. Eric Bentley: Odlomci predgovora komadu Lord Alfred's Lover
4. Bosie: Najgora stvar na svetu
5. Biografija Lorda Alfreda Douglasa

Rođen je u Irskoj, u porodici imućnih protestanata, Williama Wildea i Francesce Elgee - koja je više volela da je zovu Francesca Speranza - Lady Wilde; umro je u Francuskoj pet godina nakon nekoliko suđenja i zatvora, u bedi i usamljenosti koji su usledili nakon izuzetne književne karijere i ogromnog društvenog uspeha, koji je Wilde imao među višim i obrazovanim klasama u Londonu. Budući da je jednako bio popularan u otmenim kućama, umetničkim krugovima, kao i tadašnjem ''polusvetu', Wildea su obožavali zbog njegovih izvanrednih konverzacionih sposobnosti, duhovitosti, samouverenosti, dobroćudnosti i otvorenosti uma.

Wilde je upisao Oksfordski univerzitet 1874. godine i odlikovao se kao student klasičnih studija, flertovao je sa obraćenjem u katoličanstvo i upustio se u Oksfordski pokret, krug ljudi u Anglikanskoj crkvi koji su pokušavali da ovu crkvu bolje povežu sa rimokatoličkom. Pokret je osnovan 1833. godine u Oksfordu, i u međuvremenu je postao poznat po svom religijskom žaru i po svojoj posvećenosti idejama u vezi sa umetnošću i klasičnom kulturom; u Oksfordu se takođe sumnjalo da je ovaj krug posvećen i homoseksualnoj ljubavi. Mnogo pre nego što je diplomirao i uputio se za London, Wilde je odlučio da bude pesnik, dendi i, iznad svega, slavna ličnost. Napisao je dve tragedije u stihu, Vera: Or, the Nihilists i Duchess of Padua, koje niko nije želeo da izvede. Kada su Gilbert & Sullivan u svojoj predstavi Patience napravili parodiju na njega u vidu Bunthornea koji drži ljiljan u ruci, o Wildeu se već mnogo govorilo kao o simptomu svega što je loše u vezi sa novim estetizmom. Njegova se slava toliko raširila da je 1881. bio pozvan da održi turneju po celoj Americi, te da drži predavanja o svemu što nade zanimljivim. Kada se vratio u Englesku, dve godine se natenane udvarao Constance Lloyd, koju je oženio 1884. Sin Cyril rodio se 1885, a 1886. i njegov drugi sin, Vyvyan. Uglavnom se izdržavajući od prihoda svoje žene, Wilde je sledećih nekoliko godina radio kao novinar, a izdao je i knjigu bajki: Srećni princ i druge priče (The Happy Prince and Other Tales) 1888. godine a 1891. je objavio četiri knjige - dve zbirke kratkih priča, jedan kritički esej, roman Slika Dorijana Greja (The Picture of Dorian Grey), kao i svoju najpoznatiju političku raspravu: Čovekova duša u socijalizmu (The Soul of Man Under Socialism); uspeo je i da završi svoj prvi uspešni komad, Lady Windermere's Fan, kao i da napiše veci deo komada Salome. U sledeće četiri godine, napisao je komade An Ideal Husband, A Woman of No Importance i svoje remek-delo, kod nas prevedeno kao Važno je zvati se Ernest (The Importance of Being Earnest).

Na vrhuncu svoje slave, tužio je markiza od Queensberryja (oca svog ljubavnika, Lorda Alfreda Douglasa, poznatog kao Bosie) za klevetu, nakon što je ovaj optužio Wildea da se ''izdaje za somdomita [sic]''; Wilde je izgubio parnicu, ali zbog lažnog svedočenja i ogromnog skandala koji je izbio u vezi sa suđenjem, bio je optužen na osnovu 'moralne nepodobnosti'. Prvo suđenje se okončalo bez presude, i prijatelji su ga molili da pobegne u Francusku pre nego što dođe do ponovnog suđenja; ali njegova majka i Lord Douglas su ga nagovorili da ostane, uveravajući ga da ce biti oslobođen krivice. Međutim, na drugom suđenju proglašen krivim; detalji o gay životu koji su vodile više klase i londonski 'polusvet' tako su razbesneli sudiju da je doneo maksimalnu zatvorsku kaznu u trajanju od dve godine. Kada je Wilde pušten iz zatvora bio je slomljen, a zdravlje mu je bilo ozbiljno narušeno. Bankrotirao je, ostao je bez žene i oduzeti su mu sinovi; većina prijatelja ga je napustila, a ostao je i bez svoje društvene pozicije i publike, te je otišao u izgnanstvo u Italiju, a kasnije i u Francusku. Umro je u Parizu, gde je i sahranjen.

Dok je bio u zatvoru zbog svoje homoseksualnosti, napisao je De Profundis (objavljen posthumno), jedno izuzetno pismo, zapravo jednu vrstu memoara, u kome se priseća kako je došlo do njegovog samouništenja; takode je napisao Baladu o redinškoj tamnici (The Ballad of Reading Gaol), koja je bila njegovo poslednje objavljeno delo. Wilde je često tvrdio da je u pisanje uložio sav svoj talenat, ali da je svoju genijalnost uložio u svoj život, od koga je želeo da napravi umetničko delo. Ali nije očekivao da će to 'umetničko delo' biti tragično, i na ličnom i na umetničkom planu. Izgnanstvo je bilo smrt za Wildea, a godine usamljenosti dovele su ga do očaja i osipanja snage, čime se konačno okončalo propadanje njegovog zdravlja, koje je počelo još u zatvoru.

Wildeov značaj je dvostruk: on je bio pisac cija je senzibilnost pomogla da se definiše modernizam i bio je figura čija je žrtva ukazala na težak položaj homoseksualaca u društvu koje može da toleriše tajnost, ali nikad otvorenost. Njegovo mučenje skrenulo je pažnju javnosti ne samo na nepravdu prema homoseksualcima, vec i na razlog te zajedljive homofobičnosti: Wilde je izneo na svetlost dana ne samo predmet seksualnog odstupanja, nego i mnogo širu temu o prirodi same seksualnosti, pri čemu je skandal vezan za njega stavio pod znak pitanja mnoga usađena stanovišta o seksualnom ponašanju i željama. Kao i Whitman, Wilde nikada nije javno priznao svoju homoseksualnost, ali za istoriju homoseksualnosti on ostaje možda najpoznatiji primer onoga što ce se kasnije utvrditi kao ''gay''. On sam je otkrio da njegova seksualnost nije bila samo stvar ponašanja ili želje; njegova seksualnost dala mu je identitet, a naposletku je dala i smisao njegovom životu. Njegova priča je jedna od priča o transformaciji seksualne želje u seksualni identitet, i možda najbolji primer stvaranja ideje o homoseksualcima u 19. veku.

Seymour Kleinberg


Literatura:
R. Ellmann, Oscar Wilde, New York, 1988.
V. B. Holland, Oscar Wilde, London, 1960., rev. edn. 1988.
H. Montgomery Hyde, Oscar Wilde. A Biography, New York, 1975.
N. Bartlett, Who Was That Man?, London, 1988.
D. Coakley, Oscar Wilde, The Importance of Being Irish, Dublin, 1994.
G. Schmidgall, The Strabger Wilde: Interpreting Oscar, New York, 1994.
A. Sinfield, The Wilde Century: Effeminacy, Oscar Wilde, and the Queer Movement, London, 1994;
J. Nunokawa, Oscar Wilde, New York, 1995;
M. S. Foldy, The Trials of Oscar Wilde: Deviance, Morality, and Late-Victorian Society, New Haven, 1997.
Hesketh Pearson, The Life of Oscar Wilde, London, 1945.
H. Montgomery Hyde, Oscar Wilde: The Aftermath, London, 1963.
H. Montgomery Hyde, The Trials of Oscar Wilde, London, 1948.
Karl Beckson, Oscar Wilde: The Critical Heritage, London, 1970.
Ian Small, Oscar Wilde Revalued, Greensboro, 1993.
Richard Ellmann, Oscar Wilde: A Collection of Critical Essays, New York, 1969.
Arthur Symons, A Study of Oscar Wilde, London, 1930.
Regenia Gagnier, Idylls of the Marketplace: Oscar Wilde and the Victorian Public, Stanford, 1986.

Iz: Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 486-487.

Wildeov govor na sudu
(Govor koji je Wilde održao u sopstvenu odbranu na svom suđenju 1885. godine)

''Ljubav koja se ne usuđuje izgovoriti svoje ime'' [citat iz jednog soneta Lorda Alfreda Douglasa, prim. prev.] u ovome veku predstavlja onu veliku privrženost zrelog muškarca mladiću, slicnu onoj koja je postojala između Davida i Jonatana, na kojoj je Platon zasnovao celu svoju filozofiju, i koju možete naći i u Shakespeareovim sonetima. To je ono duboko duhovno prijateljstvo, koje je isto toliko čisto koliko je savršeno. Ono prožima i definiše velika umetnicka dela kao što su Shakespeareova i Michelangelova, pa i ova dva moja pisma [Wildeova pisma upućena Douglasu, koja su čitana na suđenju, prim. prev.], takva kakva jesu. Taj odnos je u ovom veku sasvim pogrešno shvaćen, toliko pogrešno da se on onda i može opisati kao ''ljubav koja se ne usuđuje izgovoriti svoje ime'', te se, zahvaljujući tom nerazumevanju, ja sada i nalazim tu gde se nalazim. No ova privrženost je lepa, ona je prefinjena i predstavlja najuzvišeniji oblik koji privrženost može zauzeti. Nema ničeg neprirodnog u vezi sa njom. Jer ona je intelektualne prirode, i uvek se iznova obnavlja između odraslog i mlađeg muškarca, gde odrastao muškarac poseduje intelekt, a mladić svu onu radost, nadu i sjaj života koga ima pred sobom. Da to mora biti tako, svet ne može da shvati. On se tome ruga, i ponekad, zbog te privrženosti, stavlja čoveka na stub srama.


Priredila i prevela:
Bosie

Strana 2 >>

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi