Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
queeropedia

 

 

 

 

 


Bentley Eric

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Alla Nazimova u all-gay verziji Wildeove Salome (1923)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Bertolt Brecht und Eric Bentley (Zürich 1948)

       
Sadržaj:

1. Biografija Oscara Wildea
2. Wildeovo govor na sudu
3. Eric Bentley: Odlomci predgovora komadu Lord Alfred's Lover
4. Bosie: Najgora stvar na svetu
5. Biografija Lorda Alfreda Douglasa


Eric Bentley:
Odlomci predgovora komadu: Lord Alfred's Lover (1976)


Šta će biti sada kada se ljubav, napokon, usudila da izgovori svoje ime? Istini za volju, izgovoreno je nekoliko imena, od kojih nijedno ne obećava mnogo. "Homoseksualac"? Ta reč je svojevrstan lingvistički hibrid, tako reći čudovišnost, na šta je Edward Carpenter još odavno ukazao. Osim toga, ova reč, kao što danas znamo, može samo podstaći stvaranje novih lingvističkih užasa kao što je reč "homofobičan''. Još strašnija od porekla ove reči je njena sugestivnost: nijedan heteroseksualac se ne oseća definisanim preko svoje seksualnosti, dok je opšti stav da mi, koji to nismo, moramo baš na taj način biti posmatrani; mi smo oni čudni - da, nastrani - ljudi, koji ukrevetu izvode antičke poze a, b i c. Reč ''gay'' možda zvuči manje klinički, ali sigurno nije ništa laskavija. (...)

Carpenterova zamerka reči "homoseksualan" je da je reč homo grčkog, a sexual latinskog porekla, a postojalo je pravilo po kome je nemoguće praviti takve kovanice u engleskom jeziku. Isto tako, dešava se da se grčki prefiks homo ("isti") pomeša sa latinskom imenicom homo ("čovek"). "Homofobija" je fobija od tog istog nečega. (...)

Za sve nas, koji pripadamo jednoj od nepostojećih vrsta, sada već skoro slavnoj manjini nazvanoj "homoseksualci" ili, češće, "pederi", svo to "mahanje zastavom" ne može ništa da učini, a najmanje od svega može da nam pomogne da shvatimo ko smo i šta smo, ili šta smo bili. Naprotiv, samo nas može obmanuti. Jer, "homofobija", dopustite mi da potvrdim, nije individualna neuroza, lična nastranost, čudno preračunavanje ili neslaganje u shvatanju. Ono čime bi sada trebalo da se pozabavimo nije psihologija ličnosti ili, čak, mentalna patologija, već istorija, i to, pre svega, istorija ideologije.

Reč "ideologija" ovde koristim da bih označio čitav jedan sistem ideja i uređenih osećanja, pomoću kojih društveni poredak ili društveni pokret žele da zasnuju i održe svoju egzistenciju. (...)

Šta se zapravo dogodilo? Koje je pravo lice istorije zapadnog društva? Ono sa čime smo trenutno suočeni je društveni poredak - ili, ako hoćete, čitav niz poredaka - koji su doveli do stvaranja homoseksualnog tabua. Šta ovo zaista znači? Šta je tabu, i po čemu? Ovo poslednje pitanje bih uputio bilo kom čitaocu koji bi znao da pronade bolji odgovor od onih koje sam ja pronalazio pri svojim povremenim izletima u antropologiju i psihologiju. Zaključak do koga sam došao je sledeći: svako društvo, ili barem vladajuća klasa u njemu, nagonski oseća šta je za nju loše, te šta je to što predstavlja pretnju njenom postojanju. Bez obzira na to da li su u moralnom pogledu ovi nagoni dobri ili loši, oni se neumitno poštuju. (...) Milom ili silom - ako ne ozakonjivanjem, onda postepenim uvođenjem - sve ono što je loše biva bespogovorno zabranjeno. (...)

Homoseksualni tabu, bilo da je odista bio neophodan ili ne, smatran je za takvog u celom civilizovanom društvu, a pošto do sada, mislim, niko nije uspeo i da dokaže njegovu neophodnost, lako se može zamisliti logika pomocu koje je do takvog zakljucka došlo – ili, bolje, anti-logika koja je dovela do takve pretpostavke.

Najpre moramo izbaciti iz glave "mit o civilizaciji". Homo sapiens uopšte nije sapiens, niti je ikada i bio civilizovano biće. Ljudi možda imaju pojma, ali, osim u retkim slučajevima, taj pojam se nije postvario. Sve one razne revolucije koje su čitave narode ispunjavale uverenjem da je civilizacija tu, na dohvat ruke, ustupile su u potpunosti mesto otrežnjenju: nakon Oktobarske revolucije, došao je Gulag. Prijatelj Bernarda Shawa napisao je knjigu pod imenom "Sedamdeset godina medu divljacima'', za koju je Shaw voleo da kaže: "Moj prijatelj, naravno, nikada nije napustio Britanska ostrva".

Ono što smo mi, u stvari, stvorili su polucivilizacije, od kojih su se sve, kako je s pravom držao Markes, zasnivale na ugnjetavanju određenih društvenih klasa od strane drugih. U celokupnoj ljudskoj povesti, blagostanje jednih žrtvovano je radi blagostanja drugih, i kroz celu poznatu istoriju zapadnog društva, žene svih klasa bile su u potlačenom položaju, a njihova je sreća, kad god je to bilo potrebno, bila žrtvovana radi dobrobiti muškaraca. Kažem "kad god je bilo potrebno" jer neke su žene, očito, znale za sreću ali ta je sreća bila od one vrste koja bi mogla da bude, kao što je često i bila, podređena tuđoj sreći. Ako ne već nesreća sama po sebi, onda je pretnja sreći bila stalno prisutan faktor. Rob nije uvek bedan, ali je u svakom trenutku spreman da to postane, i to zahvaljujući zakonskim merama. Nanošenje bede drugima je institucionalizovano, i rob nema nikakva prava da uradi bilo šta po tom pitanju.

Ovo "porobljavanje žena" preduslov je za stvaranje homoseksualnog tabua. Osnovni princip (i pokretač) za ovo je dominacija jedne određene klase muškaraca. Oni smatraju, po svoj prilici, da im je potrebna određena vrsta muškosti da ih gurne na vrh, a zatim da se postara da tamo i ostanu. Ova muškost se ne može izjednačiti sa bilo kojim postojećim, univerzalističkim, "religioznim" pojmom vrline, jer njegova funkcija je da tiraniše: pobediti i održati se. (...)

Žena je "anđeo" sve dok u potpunosti igra ulogu koju joj je namenio njen tiranin. I najmanji znak pobune je "satanski", shvaćen u strogom smislu prežvakavanja Luciferove neposlušnosti, a postoji nešto idiotski jednostavno u vezi sa činjenicom da je čuveni dijabolizam žene samo mit, sem ako se izuzme njeno povremeno odbijanje da se pokori muškoj tiraniji. (...)

No, u mom razmatranju pojavljuje se jedan paradoks. Heteroseksualni svet odlučio je sledeće: da homoseksualci, iako po svemu nalik na ljudska bića, moraju biti definisani isključivo preko svojih seksualnih aktivnosti; takva definicija dovešće do njihovog znatnog opadanja u broju. A opet, ono što taj isti heteroseksualni svet najviše pogađa kada su homoseksualci u pitanju je to što oni odbijaju da svedu seks na ono što je njegova primarna funkcija, a to je produžetak vrste. Naprotiv, oni ta dva pojma potpuno odvajaju, te time impliciraju da seksualni odnos može služiti ljudskoj vrsti i u druge svrhe. Homoseksualci "ne rade ništa drugo sem što se tucaju", a opet je njihovo tucanje sve, samo ne ono "pravo tucanje" - kako to, služeci se biološkim terminima, kažu Papa i Norman Mailer - ono je samo kombinacija grljenja, ljubljenja, šaputanja slatkih besmislica, čak i običnog gleduckanja. Bog je rekao "Budite plodni i množite se!" ali ovi ljudi koriste tela koja su im data u svrhe... čega to? U neozbiljne svrhe, očigledno. Oni se tucaju, i uživaju u tome. Šta bi moglo biti sramnije od toga?

Jedna stvar: religija koja ne zna za eros i koja još uvek uporno, u dvadesetom veku, propoveda plodnost. Sem toga, kao što smo do sada već uvideli, "Budite plodni i množite se" nije religija, već politika, a danas je to politika katastrofe. (...)

Ako se deviza "Budite plodni i množite se!" dovodi isključivo u vezu sa Starim Zavetom, dozvolite mi da vam predočim neke događaje od pre manje od sto godina, iz doba imperijalizma, odnosno kolonijalističkog (kolonijalnog) slavljenja kulta plodnosti. Tipični pobornik ove politike bio je i jedan američki predsednik, Theodore Roosevelt, koji je živeo u ubeđenju da se bela rasa mora množiti u što većem broju, da bi izbegla da je potisnu druge rase. Smanjenje stope rasta na Zapadu Roosevelt je pripisao "najvecem zločinu protiv ljudske vrste i cele civilizacije - dobrovoljnoj neplodnosti u braku". Takođe, "žena koja izbegava da ispuni osnovnu bračnu dužnost, rađanje dece", pisao je on, čini zločin ravan onome koji čini "vojnik koji baca svoju pušku i beži sa bojnog polja".

"Onaj čovek ili žena koja svojom voljom izbegava brak, i srca je tako hladnog da u njemu nema nikakvih osećanja, a uma tako plitkog i sebičnog da ne želi imati dece, ogrešuje se, u stvari, o čitavu ljudsku vrstu, te treba da bude predmet prezira i gnušanja svim zdravim ljudima."

Nije li zanimljivo da je Roosevelt doživljavao nevenčane ljude kao bica lišena osećanja i sa vrlo malo pameti, drugim rečima, da ih je jedva smatrao za ljude? Rooseveltovo poznavanje ljudskog tela i duše, čini se, gotovo i da ne postoji, čim on zaključuje da ljudi koji nisu stupili u brak to nisu učinili samo iz sopstvene sebičnosti i mržnje prema deci. Očigledno on ne poznaje ni jednu sebičnu osobu koja ima decu. Opet, da Roosevelt nije postao predsednik, mogao bi vrlo lako biti Papa. Sasvim sigurno je sa Vatikanom delio ono apsurdno verovanje da pristojni mladi parovi, vodeći ljubav, čine to na prvom mestu sa ciljem da bi postigli trudnoću, a zatim radi povećanja nataliteta. Čoveka koji seksualni odnos povezuje sa bilo kakvim trenutnim zadovoljstvom, naš predsednik naziva zločincem protiv "'naše" rase, a znamo da "naša" rasa u stvari znači bela rasa, te onaj ostali, veći deo čovečanstva, budući da pripada crnoj, crvenoj ili žutoj rasi, ima potpunu slobodu da vodi ljubav bez oplođavanja a da ih niko pri tome ne smatra zločincima. Šta više, što se oni manje razmnožavaju, tim bolje! (...)

Ovo je najsubverzivnije pitanje na svetu: "Mogu li sada da radim ono što ja hoću?" Oni koji su na vlasti - osim možda na trenutke, kao u Parizu 1871. god. - na ovo pitanje ne daju potvrdan odgovor. Želite li da abortirate? Odgovor stiže iz vlada, bilo kapitalističkih bilo socijalističkih: ne možete to da učinite. Želite li da zagrlite osobu sa kojom niste u bračnom odnosu? Ne bi trebalo to da uradite. A osobu istog pola? Još manje. (Ograničenje: liberalne vlade dopustiće vam da se provučete s tim pod uslovom da pristanete da budete "nevidljivi" i odnosite se prema takvoj vrsti ljubavi kao prema nečemu čega se stidite i za šta ne biste želeli da vaša majka, tetka ili ćerka saznaju.)

Danas, mi osećamo da je nešto više moguće. Neki od nas su već rekli više. Neki takođe hoće uskoro. Niko od nas nema grižu savesti zbog ovoga. Osećamo da će Sile-Koje-Vladaju imati grižu savesti ovih dana. A kada Papa ima lošu savest, onda "grešnik" ima dobru. Kult plodnosti je samo kult plodnosti. Budimo hrabri i priznajmo: seksualni odnos skoncentrisan na ovu plodnost je varvarski (a da pri tom nije primitivan, pri čemu je jedina primitivna stvar voditi ljubav a ne znati da bi posledica mogla biti beba). (...)

Intelektualno, kao što naročito pokazuju njegovi eseji Critic as Artist i Soul of Man under Socialism, Oscar Wilde je bio sofisticiraniji čovek od Walt Whitmena. (Ovaj drugi esej mogao bi biti glavni razlog što nisam lenjinist.) Ali, hrabrost Wildeove osnovne doktrine leži u njenoj krajnjoj jednostavnosti, potpunom nedostatku ironije ili dvosmislenosti. Mislim na njegov hedonizam -a koji je, u službi literarne doktrine, bio nazvan estetizmom. To je, u stvari, isto što i njegova slavna - ili ozloglašena(?) - frivolnost. Kao što je Whitman, u eri nestalnosti predlagao lenčarenje, tako je Wilde, u doba kada je umetnost bila poštovana samo ako je imala nameru da pouči, ponudio jednu umetnost koja je bila ''potpuno beskorisna''. Bilo bi u nadležnosti nekog sa kliničkim mozgom ortodoksne (to jest, heteroseksualne) vere da zaključi kako je na ovaj način homoseksualnost dvojice autora uticala na njihovo razmišljanje. Seks nije svrsishodan i radi oplodavanja. On je radi sebe samog i radi zabave. Život nije svrsishodan i ne služi da se postane predsednik upravnog odbora. I on je radi sebe samog i radi zabave. Lenstvovati znači živeti. Što se tiče umetnosti kojoj su oba ova pisca posvetila svoj život, ona je, za Whitmana, slavljenje života u smislu lenčarenja. (...)

Vođenje ljubavi, kada ne služi u demografske ili imperijalističke svrhe, smatra se u najboljem slučaju trivijalnim a, u svom standardnom i uobičajenom obliku, čudovišnim, neizrecivim protivprirodnim bludom (peccatum contra naturam), najgorim od svih zločina, najozbiljnijim od svih prestupa. (...)

Wilde je zaista učinio najsubverzivniju od svih subverzija: da vodi ljubav sa osmehom i nikakvim daljim ciljem na umu.

Bentley Eric (1916-)

Američki književni kritičar (engleskog porekla), izdavač, prevodilac i dramski pisac. Autor je više čuvenih književno-teorijskih studija: A Century of Hero-Worship (1944), The Playwright as Thinker (1946), Bernard Shaw (1947), What Is Theatre? (1956), The Importance of Scrutiny (1964), i Theatre of War (1972). Poznat je i kao prevodilac na engleski Bertolda Brechta i Luigi Pirandella. Napisao je više drama od kojih su dve - Lord Alfred's Lover i Round 2 najpoznatije od onih sa gej tematikom. Bio je takode profesor dramske književnosti na više američkih univerziteta.

Priredila i prevela:

Bosie

Beleška o piscu: Nicodemus

<< 1 Strana 3 >>

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi