Za koga je Hristos vaskrsao ili zašto danas nismo išli na liturgiju?!
Za koga je Hristos vaskrsao ili
zašto danas nismo išli na liturgiju?!
"Bog je Srbin”, moglo se često čuti i pročitati u Srbiji devedesetih. Da je Bog muškarac, poodmaklih godina, to znamo od ranije. Iz ikonografskih predstava znamo i da je belac. Da je Bog "heteroseksualac”, ne verbalizuje se iz pristojnosti, ali se nekako podrazumeva. "Onom koji jeste“, omnipotentnom, nadistorijskom, nadličnom Bogu zvanična Crkva i narodna uobrazilja dodeljuju zemaljske, ovovremene atribute, društveno poželjne identitetske osobine - nacionalnosti, rase, roda i "polnosti“. To je sasvim lepo od njih ali time ipak subvertiraju univerzalnost hrišćanske poruke, smisao ovaploćenja i vaskrsenja se time implicitno vidi kao partikularistički. Takav Bog je u prvoj liniji tu radi onih koji su mu "podobije“, i on samo za njih ima "Lepu vest“. Zar to već nismo imali u samozainterosovanom i tribalnom judaizmu Hristovog vremena i šta je to uopšte "novo“ što hrišćanstvo trvdi da je donelo?
Možda niko nije pregnantnije izrazio šta je to u ljubav u hrišćanstvu do sv. Avgustin: "Volite, volite, ali pazite koga volite”. Hrišćanska "ljubav”, kao i svaka uostalom, ima svoj objekat, pravac, intenzitet, trajanje, ritam. Hrišćanska ljubav je pre svega selektivna i sub specie historiae nimalo slepa i bezinteresna. Da se "Evanđelje” pokazalo za čitave društvene grupe kao "Disanđelje” nije ništa novo. Ili ipak jeste. Recite sto puta kako je "vaš Bog ljubav” i poverovaće vam. Govorite to vekovima i u to će mnogi iskreno verovati. Pravoslavnim crkvenim ocima se "omaklo” da za desetak vekova, koliko je politički bila živa Vizantija, čije je zakonodavstvo i etiku u velikoj meri hrišćanstvo inspirisalo, ostave jedan jedini spis gde se osuđuje robovlasništvo kao takvo (može biti da hrišćanstvo nije došlo da donese socijalnu pravdu na zemlji, ali nema sumnje da bilo vrlo zainteresovano za očuvanje socijalne nepravde, pa makar i ovakvom diskurzivnom ćutnjom). Od devedeset dečaka koji su škopljeni (gnječenjem i rezanjem) trojica su preživljavala, i opet u sto šezdesetak tomova patrologije "Migne" ne primećujumo da su nekoga takve društvene činjenice sakaćenja ganula i podstakla da sastavi "Protiv evnuhočinjenja”. Preciznu refleksiju hrišćanske antropologije i teorije ličnosti pruža zapravo vizantijsko kazneno pravo: razvlačenje konjima na repove, vađenje očiju, sečenje ruku, vešanje, guljenje - jednom rečju ništa novo, tvrde istoričari prava, u odnosu na rimsko zakonodavnstvo. I opet isto pitanje - a šta je to "novo” u hrišćanskom carstvu u odnosu na rimsko, pagansko?
Gotovo sve istinski "novo”, radikalno i društveno revolucionarno, već po Hristovom vaskrsenju se, da parafraziramo jednog "nepomenika”, utapalo u zaparloženoj vodi populističke dokse svodivši tada svežu heterodoksiju, koja je obznanila nadu i za Samarićanku, i za grešnika, i za Grka i za Jevrejina, na svoju politikantsku meru i logiku "ovog sveta“, da bi je konačno udavilo u četvtom veku, krstivši je posthumno novim imenom - "ortodoksija“. Hristos se ovaplotio, razapet je i vaskrsao zarad nas pravednika! Avaj, avaj, avaj!!! Zarad nas muškaraca, belaca, heteroseksualaca i aseksualaca! Nama blagodat, drugima proklestvo, meni uticaj, ugled, moć, drugima osuda, poruga, diskriminacija, lomača... Protiv dokse, popularnog, uvreženog mišljenja, treba, kaže Rolan Bart, upotrebiti paradoks. A paradoks u slučaju crkve koja vekovima progoni gej ljude jeste da time dovodi u pitanje mnoga svoja teološka i etička ishodišta, koja se tiču ljubavi, univerzalne vrednosti i dometa njenog otkrovenja, ljudske prirode (i polnog identiteta), pada, društvenog i političkog oportunizma, da navedemo samo neke.
Ako bi nekakav modus operandi ponajbolje objašnjavao odnos crkve prema homoseksualnosti, zajednički svim hrišćanskim konfesijama, onda bi verovatno glasio: biti netolerantan svuda gde se može, tolerantan gde se mora. Crkva nije nekakav apstrahovan entitet nezavisan od verujućih subjekata i prosto njima nadređen, te otuda i razlozi zašto se identitet i lice crkve, kao i svaki identitet, menja. Onda kada za šire društvene slojeve diskriminacioni postupci i izjave (mizogini, rasistički itd.) postanu u velikoj meri neprihvatljivi, sasvim je izvesno da to crkva, odnosno njena elita, neće moći i smeti da ignoriše. Pa čak ni Srpska pravoslavna crkva. (Podsetićemo samo na slučaj sa anglikanskim sveštenikom, od pre nekoliko godina, gde su najuticajniji ljudi crkve oštro osudili osujećivanje zajedničkog bogosluženja u patrijaršijskoj kapeli. Za takvo sasluživanje, u kakvoj god formi da je, sa nekim ko nije u tzv. "liturgijsko-evharistijskoj zajednici“ pravoslavni sveštenici nemaju podršku tradicije, gde se katkad ni rukovanje sa "jereticima“ ne preporučuju (sedamdeset godina te prakse, na koje se izvesni mitropolit pozivao, nije nikakav argument u odnosu na devetnaest vekova tokom kojih bi tako nešto bilo apsolutno neprihvatljivo), ali su imali širu društveno (i političku) podršku gde se taj čin protesta video kao varvarski, fundamentalistički, nazadan itd.) Gay issue, međutim, još zadugo neće biti predmet pritiska na crkvu, srpsko društvo za homofobiju čak traži oslonac u crkvi (homofobija u Srbiji često ima psiho-socijalne funkcije: kažnjavanje prestupnika oslobađa agresivne nagone stanovništva, čime ono kompenzuje mnoge svoje nametnute neuspehe, ekonomske, seksualne itd, up. Fromm, Analytische Socialpsychologie 1970, str. 139). Crkva danas u Srbiji ne samo što sme da bude homofobna, ona to gotovo mora da bude. Crkvena homofobija, s druge strane, sama od sebe neće naravno početi da kopni, pogotovo ako se ima u vidu struktura pravoslavne crkve, odnosno dominacija kaluđera (seksualna represija stvara nagonski zastoj, kom se neophodni ventil za umirenje otvara upravo u pravcu "devijantnih“, manjina itd.).
I zašto nismo išli na liturgiju? "Umro je za svoju krivicu“, kaže Niče o Isusu, "nema nikakvog osnova, iako je to često bilo tvrđeno, da je umro za krivicu drugog.“ "Vaskrsao je za nas“, kaže Srpska pravoslavna crkva, "nema nikakvog osnova da se tvdi da je vaskrsao za vas“. Ali ipak smo danas pre podne malo više nasapunjali kola.
Nicodemus,
o Vaskrsu 2006. god.
Nedon
Nedon
Svaka cast na ovako lepo i suzdrzano elokventno napisanom clanku koji diskretno govori o onome o cemu mnogi vise vole da cute! Cestitam piscu!
Autore, i svi ostali koje ova tema uopse interesuje, ako imas nameru da saznas bilo sta pravoslavnoj crkvi, prvo porazgovaraj licno (khm, ako smes) sa nekim od duhovnih otaca prema kojima osecas toliki prezir. Prosto kao licno istrazivanje po terenu. Objektivno. I sta ces videti? Koliko homfobije, koliko osudjivanja, koliko potisnute seksualne nergije koja je postala devijantna!!! Da, ali samo u nekakvim jadnim i bezivotnim teorijama koje se medjusobno hrane, tekst na tekst, bez odnosa prema realnosti.
Ja sam kao homoseksualac (imam 30 god, btw) vodio duge ragovore sa mnogo pravoslavnih svestenika, a narocito sa starijim monasima, i bez ikakve ograde i otvoreno smo razgovarali o svemu sto se tice svake moje zelje i potrebe, kako telesne, tako i duhovne (ne znam da li znas na sta se misli kad se to kaze?). Sa mnogima od njih sam vec godinama blizak prijatelj. I mnogo nas je takvih. Gay ljudi u crkvi. NIKAD ni od kog svestenika nisam cuo prezrivu rec, a na iskrenoj ispovesti (znas li uopste sta je to?) nikad je niko nece ni cuti, nego ce otici ociscen i utesen.
Stoga, umesto da ti kazem "nazad na Kanta", reci cu ti - nazad na cinjenice.
Svima sve najbolje, a gay ljudima koji se osecaju tuzno, potlaceno, neostvareno, ili kako god - depresivno (prema istrazivanjima mnogo ih je), iz bilo kog razloga, jednostavno i toplo preporucujem da razgovaraju sa svojim svestenikom, otvoreno i ljudski. Ako hocete potrazite i nekog iskusnijeg duhovnika u manastiru. Videce da oslobodjenje od represije (bilo kakve) dolazi iznutra, odnosno, odozgo... i svakom je besplatno dato. Nista se ne trazi zauzvrat, osim duboke iskrenosti.
I prestanite vise da plasite ljude Crkvom!?
Sta smo onda svi mi pederi i lezbejke u crkvi, budale? Ko zna koliko je gay ljudi do sad moglo da pronadje svoj duhovni mir i licnu slobodu? Pustite svakog da licnim opitom vidi dal mu duhovni zivot u crkvi i u Hristu odgovara ili ne...
Draga moja gay braco, ne dajte da nam opinion makeri budu ljudi koji su nerelevantni.
Samo onaj koji se licno susreo sa svetinjom o njoj moze da sudi.
pozdrav svima,
Vladimir
Jos nismo kao Humanoidi ( svaka cast izuzecima - ostanite u tajnosti - jos nije vreme da se pokazete ) postigli ni priblizan nivo Filantropije da bi bili u stanju da razumemo smisao onoga sto je crkva proglasila Tajnom Krstenja i Tajnom Uskrsnuca. Crkva ima svojih mana kao organizacija, i katolicka i pravoslavna i protestantska, ali njena sustinska energija potice od Hristosa i kao Kralja Izrailja i ( citaj Coveka u sluzbi Boga ) i kao Sina Bozjeg, i ni Vi Nikodemuse niti bilo koji smrtnik ZA SAD, ne mozete protivureciti Istoriji koja je iza nas, koja je uostalom stvorila i Vas i Mene.
Jednom recju clanak je promasaj napisan sa ciljem da izazove halabuku s potpuno oprecnim ciljem. Ne vidim koji smisao ovaj clanak nosi na ovom sajtu?
Da skratim, u razgovoru sa verouciteljem, upitao sam ga da li se za vreme posta treba suzdrzavati sexa? Znate sta je bio odgovor coveka koji zna da sam homosexualac? Ne sine, sve sto se radi iz ljubavi bogougodno je, jer, Bog je ljubav.
Iz ovoga se da zakljuciti da autor pojma nemam o onome o cemu pise tako da bih mu savetovao "ne govori o Bogu dok dobro ne utvrdis veru u njega" a ja bih dodao i znanje o njemu.
Apart from that, kritika aktuelnih stavova SPC mi se cini sjajno izvedenom i utemeljenom, kao i odnos prema gay issues uopste.
No, mozda u toj nepopustljivosti crkve -- pravoslavne, srpske, kao i nekih drugih -- treba traziti elemente onog kriticko-fanatickog stava koji se opire ideologizaciji gej-identiteta, koja je takodje, kao svaka politika identiteta, osudjena na stvaranje diskriminativnih ucinaka. U tom smislu, jedna partikularizovana ideologija suprotstavlja se drugoj -- jer se gay liberation ne obraca heteroseksualcima (a ni aseksualcima), nego ih iskljucuje kao pretpostavljeno privilegovane subjekte, sto je lik u ogledalu tretmana SPC prema "gresnima". Prema tome, treba raskrstiti sa obe pozicije, a ne sa pozicija jedne kritikovati drugu. Seksualna revolucija se u tom kontekstu takodje obracala svima, jer su po pretpostavci svi bili seksualno zarobljeni, ali, kako je Foucault pokazao, proizvedeni su samo novi mehanizmi kontrole posredstvom kreacije najraznovrsnijih partikularnih identiteta za koje su posebno spremljeni novokomponovani ideoloski aparati drzave -- i dok se za lezbejsko zdravlje brinu citave klinike dotle u Africi od gladi i izlecivih bolesti umiru milioni. Milioni, ciji identitet jos uvek odgovara amorfnom statusu "ljudskog bica".
Partikularizam je rasizam, ali i univerzalizam, jer nosi uvek-vec klicu partikularizma -- takav diskurs moze biti isprican iskljucivo sa partikularne pozicije, jer univerzalne pozicije i nema, ustvrdili bi neki.
Dusan Maljkovic
Sve cestitke.