| Joachim Köhler: Zaratustrina duša II
Međutim, postoje stvari koje upućuju na to da je te spise Nietzsche poznavao. Šta više - bez Ulrichsove teze o nastanku homoseksualnosti, jedan određeni aspekt Zaratustre ne bi se mogao shvatiti. Ne samo da je, međutim, njegova originalnost, inspirisana Hösslievom teorijom seksualnosti, našla odraz u Nietzscheovom jevanđjelju o uzvišenim-ljudima (Edelmenschen), nego i Ulrichsove metafore za one zatajene delove, koje je Zaratustra na ''blaženim ostrvima'' objavio. Advokat Karl Heinrich Ulrichs (40), rođen 1825. u istočnoj Friziji, zauzeo se 1867. god. javno na jednom skupu pravnika za prava homoseksualaca, što pre njega niko nikad nije učinio. Zbog nemačkog zakona koji mu je pretio zatvorom, napušta 1880. god. domovinu, godinu nakon što je Nietzsche za sobom spalio sve mostove. Ulrichs je živeo tri godine u Napulju i preselio se potom u Aquilu, gde je, poput Gloedena u Taormini, privlačio intelektualne posetioce sa Severa, a možda i Nietzschea. On se juna 1883. god. iz Rima zaputio na izlet u Aquilu da ''nađe sebi mesto za letnji boravak'' (41) ali i stoga što je ovaj grad za njega ''suprotnost Rimu'' predstavljao, ''osnovan iz neprijateljstva prema Rimu'' (42). Ali ''morao sam ponovo natrag'', na onu Piazzu Berberini, gde je uz žubor fontane ''Noćnu pesmu'' ispevao, onu tužbalicu punu ''neutoljive sete'' (43) o tome da nije smeo da voli (Ima u meni nečeg neutoljenog, neutoljivog: htelo bi da se oglasi. Ima u meni neke požude za ljubavlju, koja sama govori jezikom ljubavi (44)).
Ulrichsove misli ne nalaze se samo u ''Tako je govorio Zaratustra'' nego i u drugim Nietzscheovim spisima, delom doslovno navedene, delom poetizovane. Pre svega zanosno agresivni ton, kojim je Ulrichs napadao malograđanski moral i zauzimao se za priznanje muške ljubavi, podseća na isprazan patos Zaratustre, isprazan, jer ono sto je zapravo hteo da kaže, morao je da šifruje pseudo-biblijskim, artificijelnim jezikom. Kod obojice radi se u nacelu o istom: konačno raskidanje sa stvarnošću neprijateljskom prema telu i seksu, i raskidanju lanaca u kojima muško telo i njegovi nagoni, kako to Nietzsche sažima u ''Volji za moć'', trunu. Poput Zaratustre kojeg su ''dobri i pravedni mrzeli''(45) i iz grada izgnali, Ulrichs vidi sebe takođe prognanim; kao i on, nalazi sigurnost samo na ''blaženim ostrvima'' svoje nove italijanske domovine.
Kako je Ulrichs na svojoj publikaciji ''Vindex'' istakao oslobodilački moto ''Vincula frango'' - ''raskidam lance''(46), a 1870. god. jednu drugu nazvao ''Prometheus'', tako je Nietzsche sledeće godine na svoju knjigu ''Rodjenje tragedije iz duha muzike'' stavio motiv (Vignette) (47), koji prikazuje oslobođenog titana sa slomljenim lancima. Za Ulrichsa je svaki progonjeni zaljubljenik svezan, i čim sretne druga po patnji ''čiju tajnu znam, za mene su to, kada čujem kako zveče, nedostojni lanci koje on nevidljivo sa sobom vuče''(48) - jedna metafora koja je i čitaocima Nietzschea prisna. Dok Ulrichs piše da su ''progon i ruženje plemenitog nagona'' grčkog erosa, ''kojeg nikom nije poslo za rukom da iskoreni'', njega degradirali na nivo ''gadnog poroka'' (49), to u Nietzscheovom izbrušenom jeziku glasi: Hrišćanstvo je dalo Erosu otrov da popije: - on od toga, doduše, nije umro, ali je izopačen u porok. (50) Ako Ulrichs vidi kao grešku ''proglašavati svrhu oplođavanja za glavnu svrhu polnog ljubavnog nagona'' (51) Nietzsche grmi da je ''prokleta laž ... govoriti o pravljenju dece kao stvarnom cilju svake požude (Wollust).'' (52) Šta onda zapravo ''hoće'' požuda? Za Ulrichsa je odgovor jasan - njegov grčki Eros čezne za pogledom i ljubavlju ''lepih mladića'' (53), u čemu se Nietzsche sa njim bezuslovno slaže u svom tumačenju Grka. ''Šta je naše brbljanje o Grcima?'' - trijumfalno pita. ''Ono što mi razumemo o njihovoj umetnosti, njihovoj duši - strast za nagu mušku lepotu jeste!'' (54) I u najkuriozitetnijim detaljima nalazimo podudarnosti. Kada Ulrichs Goetheov završetak ''Fausta'' sličnim šaljivim obrtom porodira ''večno muško vuče nas ka tome'' (''das ewig Männliche zieht uns hinan'') (55), Nietzsche ovo varira u ''Večno-Muško vuče nas u to'' (''Das Ewig-Männliche zieht uns hinein'') (56). Ali i u odlučujućoj tački, sledi Zaratustrin nastup poboljšavanja sveta seksualnu teoriju pobunjenog pravnika. Do danas je ostalo zagonetno kako to da Zaratustra s jedne strane može da tvrdi da ne postoji nikakva duša - čovek je ''potpuno i do kraja telo, i ništa osim toga'' (57), dok s druge strane on sam raspolaže jednom dušom. Zaratustra, smrtni neprijatelj svakog onostranog verovanja, poseduje dušu i čitalac knjige ga može često prisluškivati dok on tajnovito sa njom razgovara. Ova čudna duša u ''Tako je govorio Zaratustra'' faktički igra ključnu ulogu, budući da otelovljava skrivenu suštinu proroka. Kada mu starica, u možda najčuvenijoj sceni, daje savet da se pre nego sto ode ženama snabde vaspitnim stapom, ona ovu malu mudrost ne odaje Zaratustri, nego njegovoj duši.
U središtu njegovog najdirljivijeg pevanja - ''Noćne pesme'', u kojoj on, uz žubor vodoskoka, o svojoj nemirnoj čežnji za jednim partnerom tuži, ne stoji njegovo izmučeno asketsko telo, nego njegova duša. ''Noć je: sad se tek bude sve pesme zaljubljenih. A i moja duša je pesma zaljubljenika'' (58). Autor, uzdržavajući se, sada objavljuje svoju tajnu, koju nikad otvoreno ne kazuje, nego se usuđuje tek da na nju aludira svojim slikovitim baroknim jezikom. Dopušta da ova unutrašnja suština svog junaka ''podrhtava od božanskih požuda'' (59), požude koja se ne samo božanski oseća, nego i upravo za bogom uzdiše. ''Ovo je, naime, tajna duša'' obzanjuje on, i istovremeno zaključuje: ''Tek kad je napusti junak, približava joj se, u snu - nad junak''(60). Da se odgonetnuti da Nietzsche ovde asocira na mit o Arijadni koju je njen ljubljenik Tezej ostavio na usamljenom ostrvu, gde čezne za smrću, ali umesto toga biva spašena od božanskog mladoženje Dionisa. Otuda proizilazi da Zaratustrina duša očigledno pripada ženskom polu i poput očajne princeze, razdire se u čežnji za dalekim ljubljenikom, bilo da je ovo sada Dionisije ''nad-junak'' ili natčovek - muškog roda je u svakom slučaju, i onaj ko ''Tako je govorio Zaratustra'' nepristrasno čita, to ga neće čuditi. Prilikom redovnih razgovora u četiri oka između proroka i njegove duše dolazi konačno do priznanja svoje ''velike čežnje'' (61) za velikim nepoznanikom. U istoimenom poglavlju, koji je nosio alternativni naziv ''Arijadna'', filozof govori često o tajnim požudama, zbog kojih se duša junaka pati - i upravo stoga jer ne može otvoreno o njoj da govori. Jer ''velika čežnja'' njegove duše potpada pod seksualni tabu, i njegov poetski inventivni duh mora se pomučiti za smele metafore, kako bi progonjenu poruku preneo. ''O moja dušo'' šapuće Zaratustra, ''sprao sam sa tebe sićušni stid i vrlinu što se krila po kutovima i nagovorio sam te da naga staneš pred Sunčeve oči.'' Nakon ovog prvog emancipatorskog koraka, koji uključuje poštenje prema samom sebi i napuštanje malograđjanskog morala, mora se polako naviknuti na novi identitet i na nove potrebe prilagoditi. ''Oh, dušo moja, svakim sam te suncem zalivao i svakom noći i svakim ćutanjem i svakom čežnjom: - i ti si mi porasla kao čokot,... sa nabujalim vimenima i zbijenim i smeđim i zlatnim grozdovima'', dakle atributi oba pola. I sa ovim neobičnim ''preobiljem'' (Uber-Fülle) istovremeno muškog i ženskog, Zaratustrina duša pruža pogled ''preko hučnih mora i traži i čeka'' dragog, koji će je od ''naviranja čokota'' seksualne želje, spasti. Na odgovarajućem metaforičnom nivou, istupa ovaj snoviđeni ljubljenik kao ''Vinogradar'', koji kao vinovom lozom ovenčan Dionis u čunu preko mora dolazi, da sa njegovim oštrim ''vinogradarovim nožem'' plodove sa čokota seče, što će reći: da izbavi Zaratustrinu dušu od prejakog pritiska zaprečene požude. ''Doći će'', zaklinje Zaratustra očajnike, ''tvoj veliki iskupitelj, oh, dušo moja, bezimeni!'' On zna, zahvaljujući mitološkoj datosti, sasvim izvesno da njegova duša pripada polu Arijadne. Skrivena suština tako muškog Zaratustre, što on sam svojom dušom naziva, jeste ženska.
Nietzsche je još od internatskih dana slutio, ali crno na belo je tek kod Ulrichsa mogao o tome da čita. Njegova teza, koja je jos od šezdesetih bila u opticaju, glasi: društvo koje tako loše postupa prema homoseksualnosti, nema pojma o njenoj pravoj suštini, ono jako malo poznaje homoseksualce, koje isključuje i kazneno progoni. Predstava da je homoseksualac muškarac kojem je polni nagon skrenuo u suprotnom pravcu, ne odgovara istini. Strogo uzevši, on nije uopšte muškarac, nego pripada, pored muškog i ženskog, ''trećem polu''. Homoseksualac, prema Ulrichsu, otelovljava jedan spoj oba pola: u muškom telu, glasi njegova revolucionarna teza, on ima žensku dušu. Kako seksualnost izbija iz duše, za njega je potpuno normalno, da se oseća privučenim od muškaraca. Homoseksualnost, ovo je poruka, koje je Ulrichs u bujici publikacija širio, nije nikakva perverzna izopačenost normalne seksualnosti, nego urođeni seksualni nagon trećeg pola, zbog čega nema nikakvog razloga da se homoseksualci kazneno progone. Kakva sugestivna slika za nekoga kao Nietzsche, čija ženska suština nije ostala skrivena nijednom od njegovih prijatelja. ''Anima muliebris in corpore virili inclusa'' (62) glasila je na latinskom čarobna rec, koju je Ulrichs istakao u svojoj prosvetitljskoj kampanji: ''Duša žene zatočena u muškom telu'' gde ona, kao Arijadna sa čežnjivim ženskim očima upire pogled ka iskupitelju. I Ulrichs je podsetio na taj mit, kada je govorio da njegovo otkriće o ''ženskom polu duše, ženskosti ljubavnog nagona'' (63) jeste jedini konac koji iz ''lavirinta homoseksualnosti'' (iz)vodi. Za Nietzschea tamo leže ''blažena ostrva''. Njegovim rečima: ''S onu stranu severa, leda, smrti - naš život, naša sreća... Mi smo otkrili sreću, mi znamo put, našli smo izlaz iz vekova lavirinta.'' (64) Ovaj lavirint skriva za homoseksualca mnoge opasnosti. Pored opasnosti spolja, dakle od stalne pretnje njegovoj građanskoj egzistenciji i slobodi, on mora takođe da živi sa unutrašnom rascepljenošću, jer duša, znao je Ulrichs, ne stoji saglasno telu, nego nasuprot, kao ''suprotan pol'', i ''u izvesnoj meri neprijateljski'' (65).
Ovaj rat obaju polova u ljudskom telu, sreće se ponovo u Nietscheovim sadomazohističkim ''Dionizijskim ditirambima''. Neposredno pred izbijanje njegovog ludila, upućuje na njega i u zagonetnoj pesmi ''Veštica'' (66), napisanoj u torinskoj sobici u pokrovlju. ''Mislili smo loše jedno o drugom?'' počinje dijalog sa velikim neznancem. ''Bili smo daleko. Ali sada, u ovoj maloj kolibi, podupreti na jednu sudbinu, treba li da budemo i dalje neprijatelji? Mora se sebe voleti, kad se ne moze pobeći od sebe.'' Reči poput onih koje Nietzscheov Dionis, svojoj ljubljenoj u ''Plaču Arijadne'' šapuće: ''Zar se ne mora prvo mrzeti sebe, ako treba da se voli sebe? Ja sam tvoj lavirint.''(67) To je strano, muško telo, u kom je ženska duša čitavog života zatočena. Ulrichsa takođe privlače ostrva blaženih heroja. On sanja o jednom raju istopolne ljubavi, kojem on, poput Zaratustrinog autora, daje klasično ime ''blaženih ostrva''. Jer onda kada ''južnjak, vesnik proleća'' otopljuje ''kruti led'' (68) predrasuda, stoji takođe muškarcima sa ženskom dušom ''Učešće u blaženstvu'' otvorenim. Tako isplovljuje njegov brod, kao onaj Kolumba Nietzschea, na nepoznato more - ''ja plovim morem, argonaut, ka čudesnim zemljama... žudim da vidim iskupljujuću zemlju, zemlju moje čežnje''(69), uzdiše Ulrichs. Tamo želi on, zajedno sa ljubljenim Antinojem, koga je još Hössli opevao. ''Sa njim zapućuje se rado ka blaženim ostrvima svetskog mora... sa njim bi on putovao do zemaljskog kraja'' (70). Kako je Nietzsche kriptografski svom uslužnom prijatelju Peteru
Gastu sa Sicilije pisao? Preveo i priredio: Nicodemus
1. Friedrich Nietzsche, Sämtliche Werke, Kritische Studienaugabe,
herausgegeben von Giorgio Colli und Mazzino Montinari, München/Berlin
1980, t. 15 (Chronik zu Nietzsches Leben), str. 147. Dalje citate
iz ovog izdanja Nietzschenovih sabranih dela, navodićemo skraćenicom
KSA (Kritische Studienausgabe). Fus note ovog poglavlja u originalnom
nemačkom izdanju počinju brojem 148. Linkovi: Kraća (i nešto drugačija) verzija teksta Zaratustrina duša, na nemačkom:
|
