5. ANTIPSIHIJATRIJA

Izraz je skovan 60-tih godina i odnosi se na autore koji su oštro kritikovali ideje i prakse prihijatrije. Ko se tačno ubraja u ovu grupu (koja ja teoretski i politički heterogena), nije uvek uvek bilo najjasnije. Najčešće se pominje radikalni slobodar Thomas Szasz, potom R.D. Laing koji je bio pod uticajem levičarskih ideja i egzistencijalizma, njegov kolega David Cooper, italijanski reformator mentalnog zdravlja Franco Basaglia (svi pomenuti bili su psihijatri), dva sociologa - simbolički interakcionista Erving Goffman (1922-1982) i Thomass Scheff koji se bavio teorijom etiketiranja. Filozof Michel Foucault se takode uzima u ovom kontekstu. Svi ovi autori, sa njihovih različitih polazišta, vide ludilo i mentalnu bolest kao socijalne konstrukte i ističu način na koji psihijatrija funkcioniše kao posrednik socijalne kontrole koja ograničava i vrši prinudu nad pojedincima, naročito u institucionalnim okvirima.

Szaszovo delo je u tom smislu tipično. U Mitu o mentalnoj bolesti (1961) odlučno odbacuje primenu jezika bolesti na ljudsku misao i ponašanje, videći u tome procese mistifikacije socijalne kontrole. Mentalne bolesti su pre (izuzev organskih poremećaja) 'problemi u življenju' (problems in living), koji treba da se analiziraju u okviru društvenih pravila i uloga. Brojne druge knjige koje su usledile, reafirmišu ovu poruku, pozivajući na privatnu, ugovornu psihijatriju koja treba da zameni državnu prisilu.

U Britaniji i u SAD-u, prihvatanju politike o 'staranju zajednice' (community care) u velikoj meri je prethodio antipsihijatrijski pokret. U Italiji je antipsihijatrija uticala na program reformi što je kulminiralo u radikalnoj izmeni zakona (1978. god.) kojim se uvelo 'staranje zajednice' na državnom nivou.

Preuzeto iz:
Marshall Gordon, A Dictionary of Sociology, Oxford University Press, 1998, str. 23.

5.1 Laing, Ronald David (1927-1989)

Jedan od najkontroverznijih psihijatara XX veka, R.D.Laing je najbolje upamćen kao kritičar profesionalne psiijatrije i odlučni zastupnik, često zanemarenih, ljudskih prava psihotičnih ljudi. Rođen je u Glasgowu (Škotska) gde je studirao medicinu i psihijatriju, službovao je u Glasgowskoj kraljevskoj duševnoj bolnici. Godine 1957. priključio se čuvenoj Tavistock klinici u Londonu. Do data je već imao ozbiljne sumnje u profesiju psihijatrije. Osećao je da postoji veliki zjap između lekara i pacijenata i da je smisao ljudskih života izgubljen u dehumanizujucim kliničkim uslovima koji su ih stavljali u inferniorniji položaj. Laing je smatrao da je društvo dalo psihijatrima posebne moći nad drugima, što se često zloupotrebljava. Mnoge njegove knjige, počev od Podeljeno ja, (The Divided Self, 1960. srpski prev.: Beograd, Nolit (Sazvežda) 1977.), predstavljanju misaonu i provokativna kritiku savremenog stanja psihijatrije.

Laing i njegove kolege započeli su sa eksperimentalnom terapijom u Kingsley Hallu lečilištu juna 1965. god. tako sto su živeli zajedno sa ozbiljno poremećenim psihoticima koji bi inače bili zaključani u duševne institucije. Tu nije bilo osoblja per se, zabravljenih vrata, psihijatrijskih tretmana - samo grupa ljudi koja je živela zajedno i pokušavala da nađe zajednički jezik. Atmosfera je bila opisana kao da je sve to više ličilo na hipi komunu nego na odeljenje psihijatriske bolnice. 'Philadelphia Accociation' kako je ova humanitarna ustanova nazvana, završila je svoj eksperimentalni program u Kingsley Hallu u maju 1970. god.
Laing je za vreme svog života češće kritikovan nego podržavan. Njegovi pogledi su često smatrani mističnim ili potpuno opasnim za šizofrenike i za druge, koji su mogli biti zavedeni Laingovim antimedicinskim, optimistickim pogledom na psihozu i njeno uspešno prebrodavanje. Međutim, mnogi koji su sa simpatijama gledali na njegovo delo, uveli su njegove radikalne ideje u praksu i bili su poznati kao 'antipsihijatri - termin za kojeg sam Laing kaže u svojim memoarima (1985) da ga nikad nije odobravao. Njega je skovao Laingov kolega David Cooper koji je otvorio 'antipsihijatrijsko' odeljenje u velikoj duševnoj bolnici blizu Londona 1962. god. Laing se, doduše, slagao sa osnovnom postavkom antipsihijatrije: uloga psihijatrije je da isključuje i vrši represiju nad onim licima koje samo društo želi da odbaci ili da nad njima vrši represiju.

Literatura:
Boyers R. and Orrill, R. (izdavaci), R.D. Laing and Anti-Psiychiatry. New York: Harpers & Row, 1971.
Cooper D., Psychiatry and Anti-Psychiatry, London: Tavistock Publications, 1967.
Laing, R. D. , Wisdom, Madness, and Folly: The Making of a Psychiatrist. New York: McGraw-Hill, 1985.

Bibliografija R.D. Lainga:

R. D. Laing [1959 / 1965]. The Divided Self - An Existential Study in Sanity & Madness. Pelican Books.
R. D. Laing [1961]. Self and Others. Pelican Books.
R. D. Laing [1967]. The Politics of Experience & The Bird of Paradise. Penguin Books.
R. D. Laing [1969]. The Politics of the Family [and other essays]. Pelican Books.
R. D. Laing [1970]. Knots. Penguin Books.
R. D. Laing [1976]. The Facts of Life. Penguin Books.
R. D. Laing [1982]. The Voice of Experience - Experience, Science and Psychiatry. Penguin Books.
R. D. Laing & David Cooper [1964]. Reason & Violence - A Decade of Sartre’s Philosophy 1950-1960. Tavistock Publications.
R. D. Laing & A. Esterson [1964 / 1970]. Sanity, Madness and the Family - Families of schizophrenics. Penguin Books.
R.D. Laing - Creative Destroyer [ed] Bob Mullan [1997]. Published by
Cassell. London.
Roberta Russell and R.D. Laing [1992]. R.D. Laing & Me: Lessons in Love.
Hillgarth Press: New York.

Dodatna bibliografija:
David Cooper [1971]. The Death of the Family. Pelican Books.
David Cooper [1974]. The Grammar of Living : An Examination of Political Acts. Pelican Books.
Mary Barnes & Joe Berke [1982]. Two Accounts of a Journey Through Madness. Free Association Books, London.

5.2 Szasz Thomas Stephen (1920-)

Američki psihijatar i psihoanalitičar mađarskog porekla. Nakon studija na Univerzitetu Cincinnati, psihijatrijsku obuku je prošao na univerzitetskoj klinici u Čikagu, a psihoanalitičku na Institutu za psihoanalizu u istom gradu. Postaje profesor na Upstate University u New Yorku (1956); vodio je takođe privatnu psihoterapijsku praksu. Primio je brojna počasna akademska priznanja i nagrade.

Thomas Szasz je bio jedan od glavnih katalizatora društvenog i intelektualnog pokreta '60-tih i '70-tih koji je postao poznat kao 'antipsihijatrija'. Njegova centralna teze jeste da je psihijatrija nelegitimno produženje fizičke medicine. Koncepti bolesti koji su u upotrebi u fizičkoj medicini jesu, kako tvrdi, biološki koncepti koji se temelje na objektivnim normama telesnog funkcionisanja. Koncept mentalne bolesti, s druge strane, jeste moralni i pravni koncept definisan normama koje su po prirodi društveno-procenjive. Proširiti fizičku medicinu na taj način nije samo pogrešno nego izričito štetno. To skončava u dvostrukom zlu psihijatrijske opresije - u nedobrovoljnom 'tretmanu' ljudi koje može biti da su ojađeni, devijanti, čak delikventi ali ne u istinu bolesni, i u psihijatrijskoj zavisnosti, u pasivnom oslanjanje na 'terapiju' namesto sučeljavanja sa životnim problemima kakvi god da su, na otvoren i neposredan način. Szasz je razvio ovu tezu u brojnim detaljnim studijama različitih oblasti psihijatrijskog mišljenja i prakse, istorijskog i savremenog.

U njegovom kliničkom radu sledi sopstvena pravila, nudeći, kroz psihoterapiju, bolje razumevanje kao temelj za nezavisnu akciju. Szaszov radikalan stav često je izazivao žestoko denunciranje od strane psihijatara (Roth 1976). Međutim, institucionalizova zloupotreba psihijatrije u nekim zemljama i sporadične pojave tih zloupotreba bilo gde, pokazuju stepen do kojeg su psihijatrijski pacijenti ostaju povređeni na načine koje je on identifikovao (Fullford, Smirnoff i Snow 1993). Njegova skeptična analiza je služila kao podsticaj razvoju daleko sofisticiranijem razumevanju koncepta ne samo mentalnog nego i fizičkog poremećaja (Roth and Kroll, 1986), i time do poboljšanja u praksi (Fulford, 1989).

K.W.M. Fulford

Preuzeto iz:
Biographical Dictionary of Twentieth-Century Philosophers, edited by Stuart Brown, Diane Collinson, Robert Wilkinson, Routledge: New York-London, 1996, srt. 762-763.

Glavne Szaszove publikacije:

Sinteza njegovih filozofskih i psihijatrijskih stanovišta je data u :
The Idea and its Consequences, New York: John Wiley, 1987.
The Myth of Mental Illness, American Psychologist 15 (1960): 113-18.

Ostala važna dela (po hronologiji izdanja):
Pain and Pleasure: a Study of Bodily Feelings, New York: Basic Books, 1957; second edition, 1975, with a new Preface, Syracuse: Syracuse University Press, 1988.
The Myth of Mental Illness: Foundations of a Theory of Personal Conduct, New York: Hoeber-Harper, 1961; revised edition, New York: Harper & Row, 1974.
Law, Liberty and Psychiatry. An Inquiry into the Social Uses of Mental Health Practises, New York: Macmillan, 1963.
The Ethics of Psychoanalysis: The Theory and Method of Autonomous
Psychotherapy, New York: Basic Books, 1965, with a new Preface New York: Basic Books/Harper Colophon,.1974; with a new Preface, Syracuse:
Syracuse University Press, 1988.
Psychiatrie Justice, New York: Macmillan, 1965; with a new Afterword, Syracuse: Syracuse University Press, 1988.
Ideology and Insanity: Essays an the Psychiatrie Dehumanization of Man, Garden City, NY: Doubleday Anchor, 1970; with a new Preface, Syracuse: Syracuse University Press, 1991.
The Manufacture of Madness: A Comparative Study of the Inquisition and the Mental Health Movement, New York: Harper & Row, 1970.
The Age of Madness: the History of Involuntary Mental Hospitalization Presented in Selected Texts. Izdavač, uvod i epilog, Garden City, NY: Doubleday Anchor,1973.
Ceremonial Chemistry: The Ritual Persecution of Drug Addicts and Pushers, Garden City, NY: Doubleday Anchor, 1976; with a new Preface, Holmes Beach, FL: Learning Publications, 1985.
The Myth of Psychotherapy: Mental Healing as Religion, Rhetoric and Repression, Garden City, NY Doubleday Anchor, 1978; with a new Preface, Syracuse: Syracuse University Press, 1988.
Sex by Prescription, Garden City, NY: Doubleday Anchor, 1980. (UK edition: Sex: Facts, Frauds and Follies, Oxford: Basil Blackwell, 1981); with a new Preface, Syracuse: Syracuse University Press, 1990.
Cruel Compassion: Psychiatric Control of Society's Unwanted, New York: John Wiley & Sons, 1994.

Sekundarna literatura:
Fulford, K. W M. (1989) Moral Theory and Medical Practice, Cambridge: Cambridge University Press (develops a reconciliation of the theories of Szasz and his opponents); reprinted 1995.
Roth, M. (1976) `Schizophrenia and the theories of Thomas Szasz', British Journal of Psychiatry, 129: 317-26 (criticisms of Szasz's analysis of the concept of mental illness).
Roth M.and Kroll, J. (1986) The Reality of Mental Illness, Cambridge: Cambridge University Press.
Smirnoff, A. Y. U. and Snow, E. (1993) Concepts of disease and the abuse of psychiatry in the USSR, British Journal of Psychiatry, 162: 801-10.

Thomas Szasz- Jeresi (odlomci):

(Heresies, 1976)

Da su beli naseljenici severne Amerike nazvali urođenike ŤAmerikancimať umesto Indijancima, ne bi mogli onda reći: samo mrtav Indijanac je dobar Indijanac, i ne bi ih mogli lišiti njihove zemlje i života. Uskraćivanje pojedincima i grupama njihovih pravih imena jeste obično prvi korak ka uskraćivanju njima svojih imanja, slobode i života.

Psihijatrija:
Dr Petrović ne voli ono što gosp. Jovanović radi i naziva ga mentalno bolesnim.
Antipsihijatrija:
Gosp. Jovanović ne voli ono što Dr Petrović radi i naziva ga mentalno bolesnim.
Moja pozicija:
Dr Petrović i gosp. Jovanović ne vole jedan drugoga. Izjaviti da neko ne voli drugoga, zasigurno je mnogo slabije nego postavljanje dijagnoze o nekome kao mentalno bolesnom. Ako našeg oponenta opišemo, prostim rečima, kao neprijatelja i dalje ga prepoznajemo kao potpuno ljudsko biće. Ali ako ga dijagnosticiramo, klevetničkom retorikom psihijatrije ili antipsihijatrije, kao ludaka, tada ga ne prepoznajemo više kao ljudsko biće. Ovde leži draž slikovitog izražavanja i jezika o ludilu kako psihijatrije tako i antipsihijatrije: govornik je sa lakoćom u superiornijoj poziciji u odnosu na protivnika.

Marx i Freud: dva velika jevrejska antisemita. Marx, komunista, promovisao je diktaturu proleterijata; Freud, psihoanalitičar, promovisao je psihijatrijski imperijalizam. Obojica, svaki na svoj način, propovedali su i praktikovali netoleranciju.

'Homeseksualnost' je naziv kojim se označava preferiranje seksualnog odnosa sa istopolnim partnerom. Kada bi nazvali opredeljivanje za brak sa pripadnicima sopstvene rase i religije - 'homorasijalnost' i 'homoreligioznost' da li bi ih to takođe svrstalo među mentalne bolesti? Da li bi članovi APA-e takođe trebali da glasaju, da li je to mentalna bolest ili ne.

Fundmentalna greška psihijatrije je što posmatra život kao problem koji treba da se reši, umesto kao cilj koji treba da se ispuni.

Pacijent je narcisoidan, psihoanalitičar ima samopoštovanje; pacijent je inhibiran, psihoanalitičar ima samokontrolu; pacijent je promiskuitetan, psihoanalitičar je oslobođen. Ukratko: pacijent je nezreo i mentalno bolestan, dok je psihoanalitičar zreo i mentalno zdrav.

Promiskuitet: time frustrirana i zavidna osoba naziva pluralizam i raznolikost u seksualnim odnosima.

Termin 'psihoanaliza' je sam po sebi strategijski literarizovana metafora, izmišljena i korištena kako bi se činilo da je 'psiha' nešto kao krv ili urin i da se kao takva da analizirati. Igrajući ovu jezičku igru, neki psihijatri su valjano trvdili da treba sad izmisliti i 'psihosintezu'.

Freud je bio iskusniji u korištenju psihoanalize kako bi naškodio rivalima nego što bi pomogao pacijentima. To je činio, delimično zbog toga što je bio gorak i zloban čovek. Delimično i zbog toga što je lakše koristiti psihoanalizu da se neko povredi nego da se izleči. I delimično zbog toga što su takozvani intelektualci više zainteresovani da vide velike ljude unižene psihoanalitičkim 'dijagnozama' nego da vide običnog čoveka koji se uzdiže pomoću psihoanalitičkog 'tretmana'.

Freud i frojdijanci ne samo što su lišili Junga mnogih njegovih najboljih ideja nego su ga i opanjkali za antisemitizam. Zapravo, Jung je bio jasniji i korektniji nego Freud u identifikovanju psihoterapije kao etičke pre nego tehničke prakse. I Freud je bio mnogo više antihrišćanin nego što je Jung bio antisemita.

Psihoanalitičar gleda na sve forme ponašanja kao što puritanac gleda na nedopušteni seks: što ce reći, intelektualno gledano, on želi da zameni uživanje subjekta njegovim sopstvenim ponašenjem autoritativnim objašnjenjem toga, a praktično gledano, želi da upotrebi ovo objašnjenje kao opravdanje za osudu, zabranu, ili drugim rečima regulisanje ponašanje subjekta. Ukratko, dok je psihoanaliza samo prividno seksualizacija ponašanja, ona je zapravo njegova puritanizacija.

Ono što je ispovest za slobodnu asocijaciju, to je razrešenje grehova za interpretaciju, sveta vodiča za dim cigarete je kao prvorodni greh za Edipov kompleks, duša za mentalni apparatus je kao sveštenik za psihoanaliticara, Vatikan za Bečko psihoanalitičko društvo je kao Isus za Freuda.

Ono što ljudi danas zovu mentalnom bolešću, posebno u pravnom kontekstu, nije činjenica nego strategija. Nije stanje, nego politika. Ukratko, to nije bolest koju navodno pacijent ima, nego odluka koju donose oni koji ga nazivaju duševno bolesnim o tome kako da postupaju sa njim, sviđalo se to njemu ili ne.

Sveštnik spušta pokajnika na kolena. Psihoanalitičar ga spušta na leda. U oba slučaja fizički položaj simboliše dominantnu temu transakcije između učesnika: sveštenik želi da se ispovedaoc oseća poniženim; psihoanalitičar želi da se pacijent oseća bespomoćnim. Pošto su nametnuli 'prvorodni greh' na pokajnika, i uveli 'transferentnu neurozu' za pacijenta, sveštenik i psihoanalitičar pristupaju izbavljenju, jedan izbavljenju od greha a drugi od bolesti i zahtevaju njihovu vecnu blagodarnost zbog toga što su ih 'spasili'.

Pre dvadesetak godina tvrdio sam da ne postoji i ne može biti takve stvari kao što je mentalna bolest. Sve češće psihijatri i psiholozi danas priznaju da ova ili ona forma ljudskog ponašanja, kao recimo šizofrenija ili homoseksualnost ili frigidnost, nisu simptomi ili instance duševnih bolesti. Ove tvrdnje privlače veliku pažnju i podršku, možda zato jer one istovremeno potvrđuju i poriču validnost koncepta mentalne bolesti: tvrđenjem da X nije mentalno bolestan, informišu o prirodi X-a, što takođe podrazumeva da iako X nije mentalno bolestan, Y i Z jesu. Ukratko, kao što su ranije ljudi želeli i da veruju i da ne veruju u postojanje veštica, tako i danas žele i da veruju i da ne veruju u postojanje mentalne bolesti.

Ako neko tvrdi da je Papa nepogrešiv, on je pobožni katolik. Ako tvrdi da je on nepogrešiv, on je onda paranoidni šizofrenik.

Psihoterapija je sekularna etika: to je religija formalne nereligioznosti - sa svojim jezikom koji nije latinski, nego medicinski žargon, sa svojom teologijom - koja nije hrišćanstvo nego pozitivizam i sa svojim konačnim izvorom smisla i vrednosti, koji nije bog nego nauka.

Prevod: Nicodemus

6. Guy Hocquenghem: Scene iz istorije lečenja homoseksualnosti

Od kraja 19. veka pa sve do danas (tekst je objavljen 1979. god., prim.prev.) kada se još uvek nailazimo na slučajeve praktikovanja lobotomije (hirururški zahvat na mozgu), kao npr. u Nemačkoj, a fizičko ili hemijsko kastriranje se praktikuje i dalje u mnogim zemljama, katalog 'terapija' koje se primenjuju za lečenje homoseksualaca od njihovih erotskih sklonosti, čini sam po sebi jednu filologiju užasa. Ove prakse koje ozbiljno kompromituju medicinu, nikad nisu izazvale organizovan protest od strane gej pokreta. Ako ove prakse opstaju čak i u naše vreme, to je stoga jer se odvijaju u okviru 'voljnih' odnosa između doktora i Ťbolesnikať. Čini se da ove bizarne 'terapije' imaju dva paradoksalna obeležja: u većini slučajeva radi se o nekom neljudskom i nepodnošljivom eksperimentisanju, kojem se bolesnik podvrgava 'dobrovoljno'. Drugo njihovo obeležje jeste to da su one potpuno bezuspešne, činjenica koju potvrđuju svi koji ih primenjuju. To ih, međutim, ne odvraća od toga da sa takvim terapijama nastavljaju, šta više - upravo suprotno.

Primenjivane 'Terapije' protiv homoseksualnosti možemo da klasifikujemo u četiri osnovne kategorije:

1. Hirurške terapije (lobotomija, kastriranje, vasectomie, otklanjanje jajnika, klitorisa)
2. Pavlovljeva metoda kojom se pokušava da izazove averzija prema istom polu (elektroškovi, izazivanje mučnine i povraćanja (uz pomoć različitih emetika) u toku prikazivanja primamljivih fotografija, slajdova (tzv. averzivno kontrauslovljanje). Kuba još uvek koristi metode sa ledenim kupkama kao što je to činio jedan američki lekar 1884. god. U tu grupu spadaju i farmakološki šokovi uz pomoć hemijskog stimulansa metrazola, kao što je to praktikovano u SAD četrdesetih godina XX veka).
3. Metodi koji teže da izazovu apstinenciju (hipnoza, razne kategorije psihoterapija, psihoanalize, koja u osnovi i nije ništa drugo do metoda kroz apstiniranje gde ispovedanje zamenjuje praksu) i konačno
4. Čiste hemijske metode koje, pretpostavlja se, direktno Ťlečeť homoseksualca: ubrzigavanje hormona ali i LSD-a koji se takođe koristio u ove svrhe, kao i razni sedativi itd.
Postoje i razne šarlatanske metode - terapije sa muzikom, biljkama, o kojima nećemo ovog puta govoriti.

Jonathan Katz u svojoj knjizi Gay American History (1976) daje hronološku listu od 36 metoda koje su se primenjivale i oprobavale i o kojima imamo izveštaje publikovane u medicinskim časopisima u Americi počev od 1884. godine. Tako na primer hipnoza koju je predložio i primenjivao izvesni doktor Quackenbos 1899. god. koristi se, kako navodi Katz, i u naše dane. Mnogi metodi su oprobavani na zatvorenicima, volonterima, koji su tako uspevali da umanje zatvorsku kaznu. U istom katalogu nalazimo četiri članka koja govore o kastriranju (od 1893. god. do 1953. god.) dva o lobotomiji (1948. i 1959. god.), desetinu slučajeva opisa primene averzija, hemijskih ili električnih (ovo poslednje se primenjuje još i 1974. god.), tri se tiču hormona, četiri predlažu apstinenciju, nekoliko hipnoza... i desetak psihoanalitičkih metoda. Vidimo kako su, suprotno opštem uverenju, one 'direktnije' i štetnije za telo metode zastupljenije. Ne postoji nikakvo smenjivanje starijih metoda onim novijim: ako su hormonske metode i elektrošokovi noviji (tehnički) izumi (1935-1940), iste metode averzije imaju svoje pobornike u praksi kako 1880. tako i 1970. god. Nemamo nikakvo progresivno smenjivanje 'varvarskih' metoda od strane psihoanalize: različite vrste terapija su u istom broju reprezentovane u svim periodima unazad 100 godina, zaključno sa današnjicom (ova istorija 'terapija' počinje sa rađanjem psihoanalize koja sama rada 'direktne' metode lečenja).

Primeri terapija

Godine 1933. jedan američki lekar, po imenu La Forest Potter, sačinio je čitavu listu primera lečenja homoseksualnosti, na temelju psihoanalize u kombinaciji sa hormonskim injekcijama. Potter je ovako komentarisao 'tragediju' Oscara Wildea:

Stvarno je velika šteta što se Oscar Wilde nije rodio 30 ili 40 godina kasnije. Kada bi živeo u naše vreme... mogli bismo mnogo da uradimo za njegovo izlečenje. Mogli bismo da izložimo njegovu hiperaktivnu tiroidnu žlezdu radijaciji X zraka, kako bi atrofirala ova žlezda - glavni uzrok njegove seksualne anomalije. Potom bi mogli da mu rekonstruišemo maskuline karakteristike, putem pravilnih kombinacija post-hipofiznih, adrenalnih i testikularnih ekstrakta.

Svoju studiju o terapiji abnormalnih zaključuje:

Neke ćemo zasigurno ubiti. Ali ostale ćemo bez sumnje izlečiti... I hiljade onih koji sada žive samo u senci normalnosti, moći će biti vraćeni iz ničije zemlje njihove sadašnje egzistencije...

Navešćemo takode primer jedne Pavlovljeve metode koju počeli da primenjuju dva čehoslovačka doktora J. Srnec i K. Freund, koju su opisali u International Journal of Sexology (1953):

Eksperimentalni tretman sastoji se iz dva dela. Najpre se pacijentu daje kafa ili čaj sa emetinom (sredstvo koje izaziva povraćanje), slično kao kod tretmana alkoholičara. Deset minuta kasnije pacijentu se daje injekcija koja sadrži smešu emetina, apomorfina, pilokarpina i efedrina... Tada mu se pokazuju filmovi ili slajdovi obučenih muškaraca, potom lepo građenih muškaraca u kupaćim kostimima i konačno golih muškaraca. Otprilike nakon 5 do 10 minuta od početka seanse, pacijent se oseća loše i počinje da povraća, kao posledica dejstva medikamenata. Procedura traje između pola sata i 45 minuta...

Druga faza sastoji se u pokazivanju pacijentu filmova u kojima se pojavljuju žene u položaju u kojima bi podstakle seksualno uzbuđenje kod normalnih muškaraca. Ovi filmovi se pokazuju pred spavanje pošto je pacijent tog jutra dobio injekciju od 50 mg testosterona. Ova procedura se ponavlja 5 do 10 puta, u kontinuitetu ili u dužim intervalima, u zavisnosti od stanja pacijenta... Od 25 osoba koje su prošle čitav tretman, njih 10 je na kraju terapije prešlo na heteroseksualnost ... ali su se četvorica od njih ponovo vratila homoseksualnosti.

Godine 1959. dva doktora M. Zlotow i A. Paganini opisuju i opravdavaju svoje eksperimentisanje sa lobotomijom:

Pacijent se sastajao sa muškarcima u Greenwich Villageu i praktikovo aktivni i pasivni felacio. Govorio je da je postao 'vilenjašica' (fairy) i da je provodio puno vremena u Villageu... U avgustu 1951. god. izvšili smo na njemu prefrontalnu lobotomiju. Postao je miran ali je još uvek imao halucinacije. Bio je nekako nezainteresovan za okolinu i apatičan. Međutim, do 1953. nije imao nikakva autoerotska ili homoerotska iskustva. Početkom 1954. pacijent je postao uznemiren, i u sledeće dve godine je intezivirao masturbacije i učestvovao u svim vrstama autoerotskih i homoerotskih aktivnosti... imao aktivni i pasivni felacio. Postao je napadan i uzrujan, što je posledica njegove seksualne devijacije. Sada je bio strožije nadziran. Halucinirao je, slušao je ženske glasove i odbijao da otkrije šta su mu govorili. Ovaj pacijent je pokazivao vece sklonosti ka seksualnim aktivnostima nakon operacije.

Od 100 pacijenata na kojima je izršena lobotomija, 60 ih je imalo autoerotske i homoeretske manifestacije nakon operacije. Dve trećine njih već su pokazivali takve simptome i pre operacije. Što se tiče poslednje trećine pacijenata ne treba smatrati da je postala 'homoerotska' zbog operacije, nego su se jednostavno pojavile težnje koje su do tada bile sakrivene.

Ovakvi rezultati nisu ih sprečili da nastave sa svojom terapijom još tri naredne godine.

Navešćemo i dva nedavna primera terapije koja ima za cilj da izazove averziju prema istom polu. Godine 1963. doktor M.M. Miller opisuje svoju 'hipnotičko-averzivnu terapiju' u Journal of the National Medical Association:

Ima puno muških homoseksualaca i pogotovu onih feminiziranih koji u velikom stepenu imaju razvijena čula, čula mirisa, ukusa i dodira... Sa hipnozom uspeli smo da iskoristimo ovu osetljivost... Hipnotičke sugestije su korištene da potenciraju gađenje i osećaj mučnine i da ih snažno povežu sa muškim telom.. Mirisi koji su najviše iritirali, bili su mirisi urina, fekalija, neprijatnog zadaha.. Sugerisanje nečistoće povezivane sa muškim genitalijama njihovih partnera bilo je utisnito u njihovo podsvesno i bilo periodično ojačavano u toku hipnotičkog transa.

Godine 1967. doktor J. Cautela usavršava terapiju averzije: umesto da koristi fotografije ili filmove, on se zadovoljava Ťsenzibiliziranjemť pacijenta razgovorom i (auto)sugestijama:

Želim da zamislite da ste sami u sobi sa osobom X. On je potpuno go. Pošto mu se približite, primećujete da je on ima otvorene rane i čireve po celom telu, i da neka tečnost curi iz njega. Užasan smrad se oseća iz njegovog tela. Miris je tako jak da vam biva muka. Ostaci hrane vam nadiru kroz grlo. Ne možete da ih zadržite, povraćate. Povraćate svuda, po podu, po rukama, na odelo... pokušavate da pobegnete iz sobe ali vrata su zakljućana. Smrad je sve nepodnošljiviji. Udarate snažno u vrata, uspevate konačno da ih otvorite i izlećete napolje, na lep, čist vazduh. Miriše divno. Odlazite kući i perete se, osećate se tako čtsto, tako čisto...

Završićemo sa jednim britanskim medicinskim izveštajem (1964) koji govori o primenjenoj terapiji averzije dva doktora po imenu Weinberg i Bell:

Terapija averzije primenjena je na homoseksualnog muškarca koji je imao srčane probleme. Terapeutska tehnika podrazumevala je izazivanje mučnine uz pomoć emetika, praćeno razgovorom o homoseksualnosti. Drugi deo terapije uključivao je oporavljanje od mučnine i razgovor o prijatnim stvarima povezanim sa heteroseksualnim fantazijama, ponekad uz pomoć L.S.D-a. U ovom slučaju, pacijent je umro usled srčanog napada, koji je izazvan upotrebom emetika.

Delovi iz knjige:
Guy Hocquenghem, Race d'Ep: un siecle d'image de l'homosexualite (avec la collaboration iconographique de Lionel Soukaz), Paris: Hallir, 1979.

Prevod: Nicodemus