Tajm: Gej lideri Evrope - iz ormara na vrh!

Svi mediji su vest o postavljenju islandske premijerke ispratili naslovom: "ISLAND POSTAVIO PRVOG SVETSKOG GEJ LIDERA". Svi, sem islandskih.

Islandski mediji nisu spominjali seksualnost Johane Sigurdardotir danima nakon što je postavljena za premijerku sve dok nisu shvatili koliku su pažnju čitavog sveta privukli upravo tom činjenicom.

Bivša stjuardesa Sigurdardotir (67) postala je vremenom političarka u koju stanovnici ove države imaju najviše poverenja. Naravno, bila je gej i svi su znali da je 2002. godine registrovala svoje partnerstvo sa drugom ženom. Međutim, Islanđani to nisu ni primećivali.

Direktorka islandskog Instituta za javnu administraciju i politiku Margaret Bjornsdotir objašnjava da takva tišina pokazuje raspoloženje javnosti. "Niko nije razmišljao o njenoj seksualnosti. Biti gej ovde uopšte nije pitanje kome treba posvećivati pažnju", kaže ona.

Ohrabreni ovakvim liberalnim stavovima, političari u Zapadnoj Evropi "izlaze iz ormana" (javno govore o svojoj seksualnosti) i zauzimaju najviše pozicije u državama. Jedanaest gej muškaraca i žena su članovi britanskog parlamenta, uključujući i dvoje članova vlade.

Prošlog juna Nikola Sarkozi postavio je Frederika Miterana, gej TV voditelja, za ministra kulture. Pariski gradonačelnik Bertran Delano, za koga neki kažu da će se kandidovati za predsednika 2012, takođe je gej. Gvido Vestervele, šef Slobodarske demokratske partije Nemačke, upravo je postao ministar spoljnih poslova te države, priključujući se gej eliti u kojoj su i gradonačelnici Berlina i Hamburga, dva najveća grada te zemlje. Klaus Voverajt, gradonačelnik Berlina, kaže da je njegov izlazak u javnost pred izbore 2001. godine pod pritiskom tabloida ojačao njegovu kampanju. "Moje priznanje je možda doprinelo mojoj popularnosti", kaže on. "Mnogi ljudi cene iskrenost."

Ova klima je daleko od one koja vlada u većem delu SAD, gde - uprkos skorašnjem izboru gej žene Aniz Parker za gradonačelnicu Hjustona, četvrtog po veličini grada u toj zemlji - iskrenost još uvek može da prekine karijeru političara. Otvoreni gej političari kao što je bio Harvi Milk, većnik San Franciska, počeli su da osvajaju pozicije u američkim gradovima sa velikim gej zajednicama tokom 70-ih prošlog veka. Napredak je usporen od tada, kaže Dejvid Rejsajd, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Torontou. On veruje da su verska konzervativnost i troškovi predizbornih kampanja u Americi glavne prepreke u osvajanju pozicija. Od 511,000 izabranih političara u SAD - od školskih odbora do predsednika - samo njih 450 su javno gej. Amerika nikad nije imala gej senatora, a samo njih troje je u Predstavničkom domu.

Jaz između SAD i Evrope nije samo na vrhu: 49% Amerikanaca smatra da treba "prihvatiti" homoseksualnost, govori jedno istraživanje iz 2007. godine. Suprotno tome, takvo mišljenje ima 80% Francuza, Nemaca i Španaca. Samo konzervativni katolici Poljaci su pokazali da im je ideja o gej političarima neprijatna koliko i Amerikancima. Denis Dison, portparol organizacije za podršku gej političarima "Pobednički fond" (Victory Fund), kaže da ovakvi stavovi otežavaju gej ljudima da krenu u kampanju, da ne govorimo o pobedi. "U mestima gde ne vlada prijateljska klima, njima je teško da se pojave na sastanku u gradskoj skupštini ili na javnom skupu, zato što im postavljaju vrlo neprijatna pitanja."

Politički pejzaž Evrope nije bio uvek tako gostoljubiv. Pre trideset godina, kada je Sigurdardotir započinjala svoju političku karijeru, "Island je bio ekstremno homofobičan", kaže politikolog Baldur Torhalson sa Univerziteta Island. Obrazovanje je to promenilo. U poslednjih 30 godina organizacija za gej prava iz Rejkjavika Samtokin '78 radila je sa nacionalnim medijima na proizvodnji informativnog programa koji je dao gej muškarcima i ženama ljudsko lice i upoznao javnost o predrasudama sa kojima se gejevi suočavaju. Aktivisti su obilazili srednje škole kako bi stvarali gej uzore i borili se sa stereotipima. Do 1996. država je legalizovala gej partnerstva, a Sigurdardotir je postal članica vlade. Danas, samo šest odsto sveštenika na Islandu kaže da bi odbilo da venča gej par. "Mi smo mala država sa 300,000 stanovnika, tako da se vesti brzo šire", kaže Torhalson. "Ako stignete u večernji dnevnik, vaša poruka stići do svih."

U većim državama kao što je Britanija, gde je konzervativizam jači, napredak je došao sporije. Konzervativna vlada Margaret Tačer donela je 1988. Zakon o lokalnoj upravi, Član 28, koji je zabranjivao "promociju homoseksualnosti" u školama i definisao gej veze kao "lažne porodične veze". Ovakva homofobija ohrabrila je borce za gej prava i buduće političare. "Iz ormara su izašli ljudi koji inače nikad to ne bi uradili. Ovo je probudilo i naše heteroseksualne prijatelje i porodice", kaže Majkl Kešmen, poslanik laburista u Evropskom parlamentu. Kešmen i glumac Jan Mekelen osnovali su organizaciju Stounvol (Stonewall) 1989. godine. Otprilike u isto vreme, Kešmen je glumio dobronamernog gej muškarca u popularnoj sapunskoj operi Istendersi. Kešmen kaže: "Pokrenuli smo se i usledila je politička karijera."

Okolnosti su se promenile do 1997, kada su laburisti Tonija Blera došli na vlast. Kris Smit, koji je bio jedini gej poslanik prethodnih 14 godina, imenovan je za ministra kulture. "Zapanjilo me je da niko nije ukazao da je gej muškarac postavljen u cabinet", kaže Smit, koji sada vodi britansku Agenciju za okolinu. Iste godine u Egziteru, izbornoj jedinici na jugozapadu Engleske, konzervativni kandidat Edrijan Rodžers, napao je svog gej protivnika Bena Bredšoua, čiju je homoseksualnost opisao kao "sterilno, bolešću vođeno i od boga odbačeno zanimanje". Glasači su poslaničkim mestom nagradili Bredšoua, koji je ostvario jednu od najvećih pobeda nad konzervativcima te godine. "On je pokušao da upotrebi moju seksualnost kao političko oružje i ono je pucalo njemu u lice", kaže Bradšou, sadašnji ministar kulture Velike Britanije. "Ti izbori su porkenuli more promena u našoj politici. Od tada živimo u novom svetu."

Prozivke gejeva pokazale su jednako nedelotvornim i u Nemačkoj. Andreas Hailman, sociolog sa berlinskog Humbolt univerziteta, veruje da političar koji otkrije svoju seksualnu orijentaciju štiti se od kritika. "Oni su otelotvorenje izvesne autentičnosti i verodostojnosti jer su otvoreni", kaže on. Nasuprot tome, protivnici koji od seksualnosti prave pitanje obično se doživljavaju kao zlobni i politički nekompetentni. Kada je bivši zamenik gradonačelnika Hamburga Ronald Šil na konferenciji za novinare 2003. godine otkrio da je njegov šef Ole fon Beust gej, Nemci su počeli da se sprdaju sa Šilom, a fon Beust je naredne godine pobedio ogromnom većinom.

Pokazalo se da je evropsko liberalno zakonodavstvo - 18 evropskih država dopušta gej brakove ili registrovana istpolna partnerstva, a u devet država gej parovi mogu da usvajaju decu - u velikoj meri normalizovalo percepciju gejeva. Kristof Žerar, zamenik gradonačelnika Pariza, veruje da je stavljanje gej partnerstava u zakonski okvir "iznudilo poštovanje". Žerar živi u građanskom partnerstvu 13 godina i ima dvoje dece. "Na gejeve više ne gledaju samo kao na ljude koji obožavaju žurke, već znaju i da mogu da budu roditelji", kaže on. Pariz naravno nije isto što i seoska Francuska. Ali čak i u Barzaku, selu sa 2,200 stanovnika na jugozapadu države, gej lideri su napredovali. Filip Mejnar, gradonačelnik ovog sela u zadnjih pet godina, kaže da je njegova vidljivost uticala na stavove lokalnog stanovništva. "Ljudi su shvatili da gejevi nisu karikature", kaže on. Ljudi ga sada ocenjuju pre svega po tome što je izgradio parking i ulepšao selo.

I demografske promene mogu imati svoju ulogu. Sve veći broj ljudi na kontinentu bore se sa time kako asimilirati imigrante. Njima gej zajednica postaje manja pretnja nego pridošlice iz muslimanskog sveta. "To je grozno, ali seksualne manjine se vide kao sigurnija i poštovanija manjina jer oni znaju šta je to 'britansko' ili 'holandsko'." Tako istraživanje iz 2008. godine pokazuje da dok 27% Holanđana bi prihvatilo Muslimana za premijera, čak 78% njih bi prihvatilo homoseksualca na istoj poziciji.

Britanski konzervativci su prešli dug put od Člana 28, koji je laburistička vlada ukinula 2003. godine. Dejvid Kameron, lider torijevaca, izvinio se za taj zakon na gej parade prošle godine. Oktobra prošle godine konzervatici su čak organizovali i zvanično "gej veče" na svojoj godišnjoj skupštini. Gej aktivisti još uvek burno raspravljaju da li političari koji nisu priznali javnosti svoju seksualnost to i treba da učine. Zamenik gradonačelnika Pariza Žerar zna nekoliko izabranih zvaničnika koji ćute o svojoj seksualnosti. "Ne prihvatajući javno svoju seksualnost, prikriveni gej političari usporavaju napredak", kaže on. Sve dok ostaju skriveni, smatra on, gej političari će biti posmatrani kao nastrani. "Ne mislim da moraju da mašu zastavom, već samo da budu pribrani i samopouzdani o tome."

Berlinski gradonačelnik Voverajt je upravo to: on se redovno pojavljuje sa svojim dečkom neurohirurgom na javnim događanjima, a slogan iz kampanje mu je bio: "Ja sam gej i to je dobra stvar." Ali čak i on ne veruje da jednaka pravila igre važe za sve. "Sve dok se raspravlja o seksualnoj orijentaciji kandidata ljudi će misliti da još nije normalno da gej osoba želi da osvoji takvu poziciju", kaže on.

Ipak, o takvoj klimi mogu samo da sanjaju mnogi gej političari u Americi. Protivnici gej kandidata često fokusiraju predizbornu trku na njihovoj seksualnosti i to im se isplaćuje u glasovima. Džim Rot, bivši šef okruga u Oklahomi i prvi izabrani gej političar u toj državi, kaže da su 2002. godine njegovi protivnici lažno tvrdili da njegov partner ima AIDS. Četiri godine kasnije crkvene grupe su širile literaturu kojoj su tvrdile da on želi da "promoviše homoseksualnu agendu". Slične napade je doživeo kada je 2008. godine pokušao da osvoji poziciju sa koje se kontrolišu državni energetski resursi i izgubio je. "Njihovi koordinisani napadi na moju seksualnost glasno su odjekivali u pojedinim delovima Oklahome", kaže on. "Kako odgovarate na smešne homofobične poruke?" Jedini odgovor na ovo pitanje je: ne odgovarajte. Tokom decembarske trke za gradonačelnicu Hjustona Aniz Parker jednostavno je ignorisala napade na njenu seksualnost i pobedila.

Za organizaciju koja se bori za gej brak i pravno na služenje gejeva u vojsci, politički uspeh je mnogo više od pitanja ponosa. "Moramo da imamo ljude koji sede za stolom na kome se deli moć kada se donose odluke o našim životima", kaže Dison iz Pobedničkog fonda. "Naši strejt saveznici i protivnici upoznaju nas kao ljude, a to menja srca i umove."

Na Islandu, Sigurdardotir sada sedi na čelu tog stola. U državi gde je gej muškarcima i ženama preostalo malo toga za šta se treba boriti, o njoj prvo razmišljaju kao o političarki. To može da objasni ravnodušnost medija povodom njene seksualnsoti. Neki urednici u Rejkjaviku kažu da su to ignorisali zbog njene privatnosti. Torhalson, koji je i sam gej, veruje da to pokazuje da još ima posla. "To je vrlo čudna tvrdnja kada vidite nju koja se ne skriva", kaže on. "To pokazuje da mediji zaista ne znaju kako da tretiraju gej političare." Možda je tako. Ali samo na Islandu previđanje seksualne orijentacije premijera tako lako prolazi. U mnogim drugim delovima sveta na ovo bi se gledalo kao na pobedu.

Mondo