GAY-SERBIA.COM


	Izvestaj organizatora Dana Ponosa Ivan II Gayten_LGBT

	Biti Gay persona u Srbiji na pocetku XXI veka je identicno kao da ste perverznjak, pedofil, sektaš, ili najgori otpad koji zakon mase povezuje sa svojim najdubljim mrakovima i strahovima. Cak je i kategorija masovnog ubice pozitivnija, jer ipak, do sada u ovoj zemlji niko nikada nije lincovan zbog takvog sopstvenog fetiša. Uzmimo samo primer bivšeg predsednika Milosevica koji se u ovoj zemlji još uvek kotira slicno mesiji! Kada neobuzdanu rušilacku energiju ove mase usmerite na Gay populaciju dobijate kao rezultat proslavu Prvog srpskog Dana ponosa. Moja prvobitna vera u pozitivan feedback sa Danom ponosa bila je potvrdjena prošlogodšnjim projektom Coming Out With Nick kojim sam pokušao da senzibilišem javnost kroz transparentnost samog Gay identiteta. Projekat je bio javan i i prosao je bez neprijatnosti ili problema. To me je osnažilo da i ove godine budem mnogo samopouzdaniji u svojim namerama. Na poziv Milana sam se prihvatio da ucestvujem u realizaciji projekta za GayTen_LGBT. Prvi znaci potencijalnih problema su došli sa plakatima kojima je Beograd bio izlepljen par dana pred paradu. Na njima se otvoreno pozivalo na linc. Forum navijaca na Internetu (videti >>) pokazivao je identicnu netrpeljivost. Mislio sam da su te pretnje ipak samo virtuelne i da možemo neometano da pripremamo Paradu. Takvo naše uverenje je podgrejala i informacija u novinama Politici, dan pre Dana ponosa, kojom je kontraminting demantovan. Jedan od segmenata našeg marketinga su bili i plakati koji su ipak bili spremni za sam dogadjaj. Medjutim, ni jedna firma koja se bavi plakatiranjem nije pristala da iste i izlepi po gradu. Bio sam spreman da se na dan pre Dana ponosa sam uputim u grad i da ih izlepim. U tome me je sprecilo jedino to što nisam mogao da nabavim lepak za tapete sa kojim bih to i ucinio. Na moju srecu jer bi možda postao pred žrtva celog dešavanja koje je zatim usledilo. Elem, subota, predivan dan, presrecan i pomalo uplašeno uzbudjen i ušarenjen krecem ka Trgu republike, mestu dešavanja. U gradu sve regularno, ljudi na ulicama, ni traga necem neobicnom ili pretecem. Prilazeci sve bliže, osetio sam neki cudan energetski naboj koji me i nije baš ohrabrio. Predamnom se otvorio pogled na trg i veliku masu ljudi. Prva pomisao je bila: Divno, koliko ljudi!. Ali, odmah sam uvideo da je profil prisutnih, ipak, pomalo neodgovarajuci i nepoznat. Primetim skoncentrisanu gomilu koja je okružila nekoga puštajuci neartikulisane zvuke. U svoj toj gomili prepoznajem aktivistkinju Lepu Mladjenovic. U mom pitanju šta se dešava bilo je dosta prestravljenosti. Odgovor je usledila informacija da je neko pretucen i da se prelazi na plan C koji smo dan pre toga definisali u slucaju da krene ka mnogo opasnijem - evakuacija ka prostoru Studentskog kulturnog centra gde je program trebao da se nastavi. U tom trenutku su pocela da iz bezoblicne i pune mržnje gomile lete jaja ka Lepi i ženama oko nje. Uvideo sam da je da je ovde bezbednost na negativnoj beskonacnosti. U tom trenutku mi prilazi Lepina prijateljica i saopštava da su me vec "snimili" likovi iznad njih i da se sprema lov na mene. Bio sam taj sledeci žrtveni zec. U tom trenutku sam mogao da biram, ili da budem prepušten gomili besnih pasa, ili da nekako ipak sve to izbegnem. Izabrao sam ovo drugo, jer možda ne bih bio u stanju da sada ili ikada ovo napišem. U tom trenutku sam bio preplavljen ne strahom, nego iskonskim osecajem manije gonjenja. Bio sam izgubljen u svom telu. Takav osecaj a ni približan nisam nikada u životu iskusio. Kao lud sam išao ulicom, osvrcuci se i šetajuci bez jasnog cilja da bi se u trenucima svesti navodio ka kuci. Ušao sam u stan i shvatio da nemam gde da se sakrijem a pogotovu svoj strah i paniku. Poceo sam da okrecem telefone, zvao sam Studentski kulturni centar da vidim gde je Milan, Lepa i ostali. Upalio radio da cujem šta se dalje dešava. Nikakve informacije nije bilo. Kontaktirao sam priajtelje, odahnuo u informaciji da nema mrtvih i cekao na Milanov ili Lepin poziv. U tom trenutku mi kuca aktivista Dušan M na vrata, koji je direktno iz Zagreba došao ispred SKC-a. Glava mu je bila lakše povredjena ali je sve bilo ok. U tim momentima je i Milan zvao tako da sam malo odahnuo. Svi su relativno bili u redu. Besni psi su napali i SKC i parada je bila okoncana. Celu noc sam imao utisak da ce nas naci i da je linc ipak neminovan. Shvatio sam da su partizanski filmovi više nego stvarni. I pored svega sam užasno ponosan na sve što se desilo, na to da možemo da kažemo da je parada ipak održana. Ostaje osuda onih koji su sve to izazvali, prvenstveno organizacije kao što su Obraz, Krv i cast, navijackih klubovova Rada i Crvene Zvezde, ali prvenstveno Institucije Srpske pravoslavne crkve koja se povodom svega nije ni oglasila niti ogradila. Nama ostaje da se nadamo nekoj sledecoj proslavi Dana ponosa na kojem ce doci tih 200.000 gay ljudi za koje znamo da postoje u Beogradu i koje bi trebalo da prodje u pravom slavljenickom raspoloženju. Do tada nam preostaje borba sa zakonom, kulturnim institucijama i nama samima. Vidimo se sledece godine!!!