GAY-SERBIA.COM


	Izvestaj organizatora Dana Ponosa Milan II Gayten_LGBT

	U subotu, 30. juna ove godine, probudio sam se sa osecanjem ushicenja - znajuci da otpocinje istorijski dan u mom zivotu i zivotu za LGBT populaciju u Jugoslaviji, kao i sve humanisticki orijentisane ljude, ma kako to preozbiljno delovalo. Nakon (prilicno) napornog rada oko organizacije proslave Dana ponosa (organizatori su bile dve organizacije Labris - grupa za lezbejska prava i Gayten-LGBT - Centar za promociju i razvoj LGBT prava, uz podrsku Kampanje protiv homofobije, Deve i Queeria), brinuo sam kako cu facilitirati drugu po redu tribinu u programu :"Gej i lezbejska alternativa: Nelagodnost u kulturi", kao i kako cu otpevati gay himnu "I Will Survive" na otvaranju ceremonije. Naravno da sam bio svestan pretnji i mogucnosti da dodje do incidentnih situacija, ali sam hrabrio sebe cinjenicom da je nas skup uredno prijavljen policiji i da je ona prihvatila da ga obezbedi, takodje je bila informisana i o pretnjama koje smo primali/e. Jedna od pretnji koja je bila najocitija su bili plakati, kojima je, nekoliko dana pre nase proslave, bio oblepljen Beograd: "Sprecimo sirenje hriscanskog nemorala i perverznjacku orgiju." Na ovom plakatu ne postoji ime nijedne organizacije. Toliko o hrabrosti i moralu onih koji su ih smislili i izlepili. Prohriscanska organizacija Obraz (pogledati site: www.obraz.cjb.net i njihov proglas neprijateljima kojima prete i smrcu. Na listi neprijatelja su Jevreji, Albanci, Hrvati, Bosnjaci, demokrate, perverznjaci itd. Srpska pravoslavna crkva se jos uvek nije javno odredila prema ovoj organizaciji) je najavila kontramiting u odnosu na nasu proslavu, ali zakonski policija to nije mogla da odobri. Obraz je javno odustao od kontramitinga (sto ja smatram pokusajem politicko-manevarskog trika) no ostale organizacije i grupe su ostale pri pretnjama. Takodje, bili smo obavesteni da su vodje Radikalne stranke pozvale svoje pristalice da onemoguce nasu proslavu. Mi kao organizatori/ke smo predvideli/e alternativne strategije u slucaju da dodje do incidenata (pre svega zasnovane na ne-konfliktnoj komunikaciji, kao i plan za promenu pozicija). Tacno u 15:00h nasao sam se sa prijateljicom na Trgu republike u Beogradu, ocekujuci da vidim zastave boja duge, sarene balone i svoje prijatelje/ice, kao i mnoge LGBT ljude i nase straight prijatelje/ice i podrzavaoce/teljke. Umesto toga na Trgu su se vijorile zastave radikalne stranke i nacionalne, i grupa od preko 1000 (uglavnom) muskaraca je urlala nacionalisticke, fasisiticke parole "Pederi su bruka Srbije", "Bozja basta ima svasta, a mi smo dosli da cupamo korov", "Sve pedere treba pobiti", kao i navijacke parole koje se obicno izvikuju na fudbalskim utakmicama ("Napred delije"). Uocio sam transparente slicne sadrzine, kao i predstavnike/ce organizacije Forum roditelja (ova organizacija je trazila zabranu nase proslave), predstavnika Srpske pravoslavne crkve, navijace fudbalskih timova "Crvena zvezda", "Rad" i "Partizan", mladice za koje bi se moglo po obelezjima pretpostaviti da su Skinhedsi (srpska skinheds organizacija "Krv i cast" je u novinama "Nedeljni telegraf" objavila, takodje, svoju mrznju i pretnje prema homoseksualcima, Romima, Albancima, Hrvatima i mnogim drugim, cak i prema predsedniku Kostunici), a po uzvicima se dalo pretpostaviti i da su prisutne pristalice organizacija "Obraz", "Sveti Justin" (takodje prohriscanska organizacija) i Svetosavske stranke. Policija se nalazila na nekoliko punktova, u ocigledno malom broju, za toliki broj napadaca. Dok i sama nije bila napadnuta, gotovo da nije reagovala. Kako je bilo moguce dozvoliti da se pripadnici drugih grupacija (sa vrlo transparentnim obelezjima) okupe na mestu predvidjenom za nasu proslavu u tolikom broju, sta je policija cekala sa reagovanjem, kakva je bila njihova procena... Iako sam vec duze vreme aktivista za LGBT prava i koordinator organizacije Gayten-LGBT nisam osecao strah. U nastalom komesanju nakon 15h, grupa od nekoliko stotina muskaraca je u potpunoj egzaltaciji pojurila prema zgradi Narodnog muzeja (koja se nalazi na Trgu republike) i pocela da besomucno urla karakteristicne parole i bije nekoliko ljudi. Pokusao sam da pridjem, ali je to bilo nemoguce. Tada mi je postalo jasno da se nasa proslava ponosa, ljubavi, razlicitosti i tolerancije pretvara u manijacki pir fasista, huligana, ekstremnih desnicara i nacionalista. Zajedno sa prijateljicom, takodje aktivistkinjom Gayten-LGBT, poceo sam da trazim u svim pravcima ne bih li pronasao prijatelje/ce. Naisao sam na probusenu i izgazenu gusenicu nacinjenu od raznobojnih balona (napravljenu dan ranije u Labrisu, za nasu proslavu) i nasu zastavu. Masa napadaca je i dalje urlala, jurila, tukla i primetio sam da pristizu novi. Meni je bilo u tom trenutku najvaznije da pronadjem Lepu Mladjenovic, jednu od nasih najpoznatijih i najeksponiranijih aktivistkinja za LGBT i zenska prava, bio sam zabrinut za njen zivot i ocajnicki je trazio, probijajuci se kroz razgoropadjenu gomilu. Utom nastao je stampedo, grupa od vise stotina muskaraca je pocela da juri ka Domu vojske Jugoslavije, uocio sam da su tukli nekoliko mladica i zena, policija se konacno isprecila ispred razularene mase i pocela da puca u vazduh. Video sam kako veliki broj novinara takodje bezi pred furioznim naletima. Napadaci su gadjali flasama, jajima, kamenjem, stapovima policiju i gradjane/ke koji/e su se zatekle/i u blizini. Bio sam svedok kada je napadac pogodio kamenom policajca u glavu. Nastao je potpuni haos. Ponovo sam se vratio na Trg gde sam susreo dve prijateljice iz Labrisa, kao i Natasu Kandic, iz Fonda za humanitarno pravo. Uspeli smo da mobilnim telefonima dozovemo neke prijatelje/ce i nekoliko nas se okupilo ispred kafea Inex. Cuo sam da je Lepa Mladjenovic dobro i da je na sigurnom. Razulareni napadaci su poceli da se vracaju na Trg. Sve vreme su prolaznici/e, u najvecem broju, navijali/e u korist siledzija i uzvikivali/e parole, tipa: "Ako, tako im i treba", "Ubi pedera" itd. Utom je nastao novi momenat, vrlo opasan po moj zivot. Televizijska ekipa 3Kanala je trazila nekog kao zrtvu napada da da intervju, i meni je, nepoznata zena, pocela da vice: "Ajde daj intervju kao predstavnik organizatora!". Kasnije sam sa prijateljima/cama shvatio da sam u tom trenutku mogao biti mozda i ubijen, ali se sve zavrsilo dobro po mene. Mrznja prema gej muskarcima je jos izrazenija u ovom drustvu, nego prema lezbejkama (prema istrazivanjima i svakodnevnom iskustvu). Uspeo sam da objasnim da nisam u stanju da govorim za 3 Kanal i moja prijateljica Tanja Ignjatovic, psiholoskinja, aktivistkinja Zenskog centra i Glasa razlike, heteroseksulka, me je upitala da li ja zelim da ona da intervju kao obicna gradjanka. Ostavio sam njoj da donese odluku i video da je pocela da govori pred kamerama. Od trenutka kada sam shvatio do koje mere je policija slabo obezbedila nas skup i koliko je napadaca prisutno na Trgu i okolnim ulicama, sve svoje prijatelje/ce, na koje sam naisao, i sve koji/e su mi se ucinili/e da su LGBT sam upucivao da odu kuci ili da se upute u Studentski kulturni centar, gde je od 17 casova trebalo da otpocne drugi deo programa (dve tribine, koncert i zurka). Nakon nekoliko izrecenih recenica moju prijateljicu su ispred kamera 3 Kanala poceli da zasipaju jajima, vodom i da pljuju, i pritom je razularena grupa muskaraca pocela da uzvikuje: "Ne moze to ovde!", "Mars kurvo, idi radjaj decu!", "Bolesni u bolnicu!". Prislo je nekoliko prijateljica. Sa druge strane, predvodjeni sa nekoliko desetina, napadaci su krenuli da nas guraju, pljuju i udaraju. Zena od preko 70 godina je stala izmedju napadaca i nas. Grupa od 4-5 policajaca je stajala na nekoliko metara i nije reagovala. Iako smo poceli/e da ih molimo da izvrse svoju duznost culi smo njihove odgovore : "Sto bi mi njih stitili" i slicno. Jedna prijateljica im je prisla i preklinjala ih da nesto ucine. Policajci su ostali na mestu. Masa napadaca pocinje ponovo da se ujedinjije i juri ka nama. Pokusavam da sklonim staricu (majku Lepe M., uveravam je da je Lepa dobro), vidim da u sred novog, furioznog stampeda fenomenalna Jasmina Tesanovic (knjizevnica, podrzavateljica LGBT pokreta, prijateljica i - ako je to uoste vazno - heteroseksulaka. "Ja sam politicka lezbejka" - J.T.) daje intervju za TV i proziva fasiste, u sledecoj sceni vidim da su moje prijateljice srusene na pod i okrvavljene. Ponovo nastaje haos, vise ne vidim gde su one. Odlucujem da krenem ka SKC-u (16:20). Cuo sam uzvike napadaca da ce doci i rasturiti SKC. Cule su se i pretnje bombom. Na putu do SKC-a slusam komentare "obicnih gradjana/ki" koji/e su na strani onih koji tuku i zlostavljaju. Utom srecem Jasminu i Slavicu, i jos nekoliko prijateljica, i idemo zajedno ka SKC-u. Neki/e nas pljuju, dobacuju, gurkaju - ovoga puta "obicni/e gradjani/ke" jer je najveci broj napadaca ostao na Trgu. Dok peske idemo vidimo kako se mladici dozivaju i trce u pravcu Trga, uzvikuju: "Idemo da ih rasturimo". Kada smo dosli/e ispred SKC-a, videli smo da je potpuno zatvoren. Bili su postavljeni stitovi na prozore i vrata, spustene resetke. Kao predstavnik organizatora trazio sam da udjem, jer je bila i moja obaveza da se pojavim tamo. Pustili su me, nesto kasnije i moje prijateljice. Unutra, gotovo, da nikoga nije bilo osim osoblja SKC-a. Proveravam telefonom prijatelje/ice i saradnice iz Labrisa, cujem da su na sigurnom i da nece dolaziti u SKC. Ljudi iz SKC-a mi postavljaju pitanja sta ce biti sa programom, pristizu novinari i neprestano traze intervjue, kao i odgovore u vezi sa odrzavanjem programa. Pokusvam da dobijem telefonom predvidjene ucesnike/ce, neki/e zele da se probiju kroz masu i dodju, neki/e ne. Pogledom kroz prozor i na osnovu informacija koje dobijam uocavam da je SKC okupiran od strane napadaca, skupljenih u razlicite punktove, ali da ovaj put specijalna policija obezbedjuje zgradu. Cuju se pucnji, negde oko 17h u SKC dolazi Tatjana Pavlovic-Krizanic, pravnica Fonda za humanitarno pravo, sa bebom, i pita me kada pocinjemo sa tribinom!!! Ja sam bio potpuno fasciniran njenom podrskom, kao i mnogih drugih prijatelja/ica i podrzavalaca/teljki. Bez unosenja dramaticnosti, cini mi se, znam da se odvijaju vazni, istorijski momenti, da vise nikada nece biti isto, da se odvija nas Stonewall. Ponovo pozivam Lepu telefonom i pokusavam da se konsultujem sa njom oko nastavka programa, ona mi odgovora da joj je tesko da se krece i da odluku sam donesem. Dobijam pozive da izadjem napolje i uvodim neke ljude na sopstvenu odgovornost. Osecam se kao da sam na okupiranoj ali slobodnoj teritoriji. Napolju razgovaram sa policijom, dobijam obavestenje da je stigao nadlezni iz Ministarstva unutrasnjih poslova, koga treba da obavestim o daljem nastavku programa. Neki/e me savetuju da pokusamo da odrzimo program, neki/e suprotno, novinari neprestano dolaze i postavljaju pitanja. Pristize desetak okrvavljenih i pretucenih ucesnica/ka "parade". Razmisljam mozemo li odmah da odrzimo konferenciju za stampu, uvidjam da bi bilo vrlo tesko to izvesti. Shvatam da nasa publika nece moci da udje, da se napadaci mogu infiltrirati, dobijam informacije da prate sve koje im se cine sumnjivim, da su napadali ljude daleko od Trga republike, da prete bombama. I konacno odlucujem, radi zastite zivota svih, oko 17:25 da se otkaze svaki dalji program, saopstavam to osoblju SKC-a i nadleznom iz policije, on me ljubazno moli da napustimo zgradu do 18:30 i obecava da ce policija ostati do tog vremena. Javljam predvidjenim ucesnicama/ima da je program otkazan. Oko 18:45 sa prijateljicama se upucujem u Zenski centar. Dobijamo informaciju da je oko 40 gradjana/ki tesko povredjeno i 8 policajaca. Tamo susrecem prijateljice/e, razmenjujemo prozivljena iskustva i dileme - da li smo poranili/e sa organizovanjem javne proslave gej muskaraca i lezbejki (LGBT), da li smo bili/e nepromisljeni/e, da li smo zanemarili/e politicku konstelaciju (izrucenje Milosevica), neobrazovanost policije kada su u pitanju ljudska prava, pogotovo seksualnih manjina (Nacelnik SUP-a Bosko Buha je dao izjavu, citiram: "Nase drustvo kao sredina nije sazrelo za takvo iskazivanje nastranosti."), cinjenicu da ova zemlja nema javnog/u tuzioca/teljku niti zakonsku regulativu koja bi stitila nasa prava. Ali zar ovo nije bio i nas pokusaj da na sva krsenja nasih prava konacno ukazemo, da postojimo, da sada i ovde imamo pravo na puno uzivanje svih ljudskih prava, garantovanih medjunarodnim pravnim normama kojih je i Jugoslavija potpisnica. Moja procena se bazirala i na ostvarenim iskustvima: prosle godine smo ostvarili/e projekat COWN, i u okviru njega izlozbu "100 godina prava homoseksualaca u Nemackoj", ja sam govorio na tribini "Izlazak iz senke" (uz druge govornike/ce) (LGBT identitet i prava), sa Lepom Mladjenovic i Dusanom Maljkovicem sam drzao predavanje na Filozofskom fakultetu u Beogradu (naznacavam za vreme Milosevicevog rezima): "Istorija gradjanske neposlusnosti gay i lezbejskog pokreta: Visokim potpeticama protiv policijskih pendreka.", glumio u jednoj od prvih gay eksplicitnih predstava u Jugoslaviji "Hissing Sonnets", govorio u TV emisiji, bio sam ucesnik protestnog mitinga povodom ucestalih napada na romsku i LGBT populaciju "Protiv rasizma i homofobije" (napad na Queeriu, SDU) i sve ove aktivnosti su bile javne i publikovane. Nije bilo incidenata. Takodje, nije potrebno spominjati aktivnosti u okviru nasih organizacija. Sva ova iskustva su mi govorila da je sazrelo vreme i za nasu prvu javnu proslavu Dana ponosa, uz sve mere opreza i obezbedjenja. Uostalom zar nije doslo do promene vlasti, zar se ovo drustvo ne razvija ubrzano u pravcu demokratizacije? Da li se povlaciti pred istim onim grupacijama koje su sprovodile nacifikaciju ovog drustva, etnicka ciscenja, vodile ratove, raspirivale mrznju i agresiju, dovele do masovnih grobnica koje se nalaze ispred nasih domova?... Napominjem da je policija u proteklih deset godina uspevala da spreci preko 100.000 gradjana/ki u protestima protiv bivseg rezima, a sada nije uspela da zastiti nas tridesetak. Vise nas smo bili/e svedoci/kinje preklinjanja da nesto ucine ali su se oni na to oglusivali. Sama izjava nacelnika koju sam citirao dovoljno govori. Nakon pisanja saopstenja Gayten-LGBT i Labris-a u Zenskom centru sa Lepom i jos jednim saradnikom, proveravanja stanja povredjenih, oko ponoci vratio sam se kuci. Tada je otpoceo na nebu raznobojni vatromet, cime je oznacen kraj koncerta poznatog pevaca, koji je drzao koncert na stadionu blizu moje zgrade. Pomislio sam: ironicno - zar ovo nije sjajni zavrsetak naseg Dana ponosa, i pozeleo da se vatrometom zavrsavaju nase proslave ubuduce. Kada je sve utihnulo, po prvi put sam, posle svega, istinski i duboko osetio strah. Ali se setio da za mene ne postoji alternativa: ziveti otvoreno i dostojanstveno, sa punim uzivanjem prava i sloboda koja nam svima pripadaju. Podsetio sam se na misli pesnikinje i aktivistkinje za L&G prava Audre Lorde: When I dare to be powerful - to use my strenght in the service of my vision, then it becomes less and less important whether I am afraid. Kao i moja uciteljica Louse L. Hay zelim da ucestvujem u stvaranju sveta u kome je bezbedno voleti se... Vec sutradan poceo sam da organizujem tribinu i konferenciju za stampu.